SKRIVENA ISTORIJA: DO SADA NEPOZNAT, TITOV TAJNI ŽIVOT U SOVJETSKOM SAVEZU

Kako je zarobljen u Prvom svetskom ratu i šta je radio u ruskom zarobljeništvu? Da li je Tito bio Josip Broz ili su ga zamenili? Šta se zna o njegovom boravku u SSSR-u, radu u Kominterni i konfliktu sa Staljinom? Zašto Staljin nije želeo da vidi Tita na čelu Jugoslavije?

Na ova pitanja Russia Beyond odgovara dr Nikita Bondarev, istoričar, politikolog, docent Ruskog državnog humanističkog univerziteta, autor knjige “Zagonetka Tita. Moskovske godine Josipa Broza “.

Tito je i sam voleo da priča o tome kako su ga, navodno, zarobili Čerkezi iz “divlje divizije”. Dedijer u Brozovoj biografiji opisuje kako je strašni Čerkez s kopljem skočio direktno u rov u kom je sedeo Tito. Odmah se postavlja pitanje: zašto je uopšte sedeo u rovu ako je bio izviđač? To je već čudno.

Nakon proučavanja arhivskih dokumenata utvrđeno je da tamo čak ni u blizini nije bilo nikakvih Čerkeza, već da su Tita zarobile jedinice kojima je zapovedao Manerheim. Budući predsednik Finske zarobio je budućeg predsednika Jugoslavije. Pravi istorijski kuriozitet!

Kasnije je sudbina dobro prošetala Tita po Rusiji. Nakon što je bio ranjen, prvo je smešten u bolnicu koja se nalazila u pravoslavnom manastiru u Svijažsku, u današnjem Tatarstanu. Kasnije se sve vreme nalazio na periferiji Rusije, u krajevima s većinskim neruskim stanovništvom. Tatarstan, Mordovija, jug Sibira, kazaške stepe. Dugo se, kako je i sam pričao (a arhivski podaci to potvrđuju), krio u kazaškim stepama kod kazaškog “kulaka”. Tito je generalno za vreme svojih putovanja po Rusiji retko i kratko boravio među ljudima ruske nacionalnosti.

Da li je Tito za vreme svojih tumaranja po Rusiji (1915.-1920.) video Moskvu ili Peterburg?

Dedijer u biografiji piše da je Tito krenuo u Peterburg, da je nameravao da pređe sovjetsko-finsku granicu i pobegne. Ali uhvaćen je i zatvoren u Petropavlovsku tvrđavu, odakle je pušten na jedvite jade. Međutim, tu informaciju, prema mojim podacima, dokumenti ne potvrđuju.

Ako bismo sudili samo na temelju činjenica, najveći ruski grad koji je Tito video za vreme boravka u Rusiji bio je Omsk. A to ni izdaleka nije prestonica. Usput, upravo se u Omsku Tito u pravoslavnoj crkvi venčao sa svojom ruskom ženom Pelagijom. Taj podatak dokazuje da je Tito oduvek bio potpuno indiferentan prema pitanjima religije. On nije bio neki zadrti ateist: ni u mladosti, ni u zrelim godinama. Da, kada je došao na vlast, on je kao komunista sprovodio antireligijsku propagandu. Ali kasnije, na primer, kada je kiparski arhiepiskop Makarios izabran za predsednika Kipra, u Jugoslaviji su prestali aktivni progoni protiv Pravoslavne crkve kako se ne bi kvarili odnosi s njim. Tito je jednostavno uvek bio vrlo pragmatičan.

Da li je Tito bio Josip Broz ili su ga zamenili?

Postoji veliki broj nagađanja o tome ko je u stvari bio Tito. Priča se da nije bio Hrvat, da je u SSSR-u zamenjen, da je vanbračno rođeni potomak Habsburgovaca ili mađarski Jevrej s prezimenom Ambroz… Izvori ništa od toga ne dokazuju.

Insinuacije o tome da nije umeo dobro da govori srpsko-hrvatski i da po svom spoljašnjem izgledu nije nalikovao na čoveka s Balkana počele su tek kada se našao na čelu Jugoslavije. Kažu da je imao čudan “poljski” naglasak. Postavlja se pitanje: zašto nikome nije padalo na pamet da analizira njegov naglasak ili njegov izgled dok je predvodio partizanski pokret?

Ni najmanje ne sumnjam u to da je Tito bio Josip Broz. Zapravo je očigledno da stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, posebno s područja odakle je on rodom, mogu izgledati potpuno različito, pa, između ostalog, mogu imati i plave oči kao Tito. Što se tiče poznavanja jezika, video sam ankete koje je Tito popunjavao na ruskom jeziku dok je radio u Kominterni. Tamo se pojavljuju greške koje je mogao da napravi samo poznavalac srpsko-hrvatskog jezika. Osim toga, o neobičnom Titovom izgovoru pišu obično samo Srbi, dok se Hrvatima on ne čini tako čudan ili neobičan.

Što se zna o Titovom radu u Kominterni?

Kada je Tito konačno izašao iz zatvora, 1934. godine, partijsko rukovodstvo je zaključilo da će ga u Jugoslaviji vrlo brzo opet uhapsiti i zatvoriti, pa su ga zato poslali u Moskvu. Šta je radio u Moskvi veliko je pitanje. Formalno je trebalo da radi u Kominterni ali zapravo nije radio tamo, nego na potpuno drugim mestima.

I ja i srpski novinar Pero Simić smo, nezavisno jedan od drugog, došli do zaključka da je Tito pohađao obuku u izvesnim strukturama koje su istovremeno bile podređene Kominterni i sovjetskoj spoljnoj obaveštajnoj službi. Nazovimo te strukture uslovno “Partizanska akademija Kominterne”, a naravno, zvanični naziv nije ni postojao. Negde u Moskovskoj oblasti oni su pripremali kadrove za partizansku borbu. Imam sve osnove za pretpostavku da su i Tito i Edvard Kardelj, kao i značajan deo jugoslovenskih komunista koji su se tih godina našli u Moskvi, prošli obuku u istoj akademiji. U Španiji se vodio građanski rat i sovjetsko rukovodstvo je počelo da veruje da se socijalistička revolucija može podići svuda po Evropi, uključujući i Balkan. Za to su bili potrebni obučeni kadrovi.

Nijedan izvor direktno ne govori o tome da se Tito školovao u takvom centru. Svi dokumenti nose oznaku poverljivo i nosiće je još sto godina. Ali ima nekoliko indirektnih dokaza koji potvrđuju da je bilo upravo tako.

Danas se za izdavanje na ruskom i srpskom jeziku priprema priručnik koji je korišćen za obuku u toj partizanskoj akademiji. Ako se uputstva iz te knjige uporede s onim što je Tito radio za vreme Drugog svetskog rata, sve postaje jasno. Kada ta knjiga bude objavljena, sva pitanja o tome biće rešena.

Zašto je 1948. godine došlo do razlaza između Staljina i Tita?

To pitanje ostaje nerazjašnjeno. Zna se da Tito od samog početka nije bio čovek kog je Staljin želeo da vidi na čelu Jugoslavije. Za to ima mnogo razloga. Možda zato što je Tito imao suviše bliske veze s Velikom Britanijom. Neki kažu da ga je još pre rata vrbovala engleska obaveštajna služba. Za vreme rata on se, u svakom slučaju, veoma zbližio s njima.

Kod njega je dolazio čak i Čerčilov sin Randolf. On je bio vrlo zadovoljan i nadahnut posle razgovora s Titom i govorio je ocu o tome kako je on neverovatan i divan čovek. Generalno, Tito je bio previše blizak s Englezima, a Staljinu je bio potreban čovek koji je znatno manje povezan sa Zapadom.

Drugi mogući odgovor: Tito je imao suviše vlastitih ambicija. I one su bile opravdane, jer je on rukovodio jedinim uspešnim i masovnim partizanskim pokretom u čitavoj istočnoj Evropi. Bio je na čelu države koja je dobila najveću teritoriju od svih “zemalja s narodnom demokratijom”. Jugoslovenska vojska bila je, čini mi se, treća u Evropi u vreme raspada Jugoslavije.

U trenutku nastanka Jugoslavije vojska u pravom smislu reči nije ni postojala, a stvorena je velika, kvalitetna, sposobna vojska. To jest, Tito je nesumnjivo imao osnove za vlastite geopolitičke

ambicije i, naravno, Staljinu se to nije sviđalo. On je u državnom rukovodstvu u istočnoj Evropi želeo da vidi poslušnije, manje ambiciozne ljude.

Što se tiče formalnog razloga za konflikt, u nauci je to sve već opisano i malo šta se može dodati. Kamen spoticanja postalo je pitanje o Balkanskoj federaciji, o tome treba li Bugarska i Albanija da budu njen deo. Tito je počeo da radi u tom pravcu bez prethodnog dogovora s Moskvom.

Staljin, koji je sve to vreme samo čekao povod da se naljuti na Tita, iskoristio je ovu priliku, što je za Tita bilo sasvim neočekivano. Ni Tito, ni jugoslovensko rukovodstvo u celini, nisu mogli da shvate zašto se to događa, jer je sam povod bio potpuno formalan. Staljin se odlučio na raskid.

Što je još naljutilo Staljina?

Amerikanci su tome takođe doprineli. Američki časopis Life objavio je Titov portret na naslovnici i ogroman tekst posvećen njemu pod naslovom “Proleterski prokonzul”. To je Staljina strašno razbesnelo.