Home / IZA KULISA / SKRIVENA ISTORIJA: KAKO SU SOVJETSKI MIGOVI OBORILI 10 AMERIČKIH “SUPERTVRĐAVA” I SPREČILI NUKLEARNI NAPAD!

SKRIVENA ISTORIJA: KAKO SU SOVJETSKI MIGOVI OBORILI 10 AMERIČKIH “SUPERTVRĐAVA” I SPREČILI NUKLEARNI NAPAD!

Pre 68 godina (12. aprila 1951. godine), na nebu iznad Korejskog poluostrva odigrala se velika vazdušna bitka koju Amerikanci zovu “Crnim četvrtkom”. Naime, za svega 10 minuta bitke RZ SAD-a je izgubilo 14 aviona: 10 teških bombardera B-29 Superfortress i 4 lovca. Njih su oborili sovjetski lovci MiG-15 koji su se bez gubitaka vratili u svoje matične baze.

Crvena zona poznatija kao “Aleja MiG-ova”

Sjedinjene Države su u Koreji ratovale na strani Južne Koreje, pod zastavom UN-a, sa svim rodovima svoje vojske. S druge strane je SSSR tajno podržavao Severnu Koreju. Na poluostrvo je upućeno oko 200 vojnih savetnika, nekoliko divizija s PZO oružjem, sistemi opremljeni reflektorima i radiotehničkim sredstvima, a takođe i jedan vazduhoplovni korpus koji je po svom letačkom sastavu bio elitni.

U njegovom sastavu su se nalazili novi lovački mlazni avioni MiG-15. Radi prikrivanja učestvovanja SSSR-a u ovom ratu, na avione su nalepljene oznake Severne Koreje, a piloti su tokom izvođenja borbenih delovanja međusobno komunicirali na vrlo komplikovanom korejskom jeziku.

Amerikanci su do pojave sovjetske avijacije imali apsolutnu vazdušnu premoć na nebu iznad Korejskog poluostrva. Njihovi lovački avioni F-80 Shooting Star i F-84 Thunderjet su lako izlazili na kraj s nedovoljno razvijenom vazduhoplovnom komponentom vojske Severne Koreje i Kine.

Međutim, s pojavom sovjetskih lovaca MiG-15 stvari su se iz korena promenile. Ovaj avion je u odnosu na američke suparnike imao znatno bolje letno-tehničke karakteristike, kao što su maksimalna brzina leta, ubrzanje, pokretljivost, sposobnost penjanja itd.

Suočeni s pojačanim gubicima, američki piloti su sve više izbegavali direktnu konfrontaciju u vazduhu, gde su se i pri samoj pojavi aviona MiG-15 davali u bekstvo.

RZ SAD-a je moralo nešto da učini, jer su stvari postajale sve gore. Pod hitno je u Koreju poslat veliki broj novih lovaca F-86 Sabre. Ovaj avion je svojevremeno smatran revolucionarnim rešenjem jer je posedovao tzv. strelasto krilo i snažan mlazni motor koji su mu omogućavali relativno visoku brzinu leta (verzija aviona F-86F je mogla dostići brzinu od 1110 km/sat).

Njegova osnovna namena je bila borba sa sovjetskim lovcima MiG-15 u cilju ponovnog uspostavljanja vazdušne prevlasti iznad Korejskog poluostrva. Lovačkim avionima F-80 Shooting Star i F-84 Thunderjet je naređeno da izbegavaju vazdušnu bitku i da se pre svega fokusiraju na podršku trupama na zemlji.

Upoređujući letno-tehničke karakteristike aviona MiG-15 i F-86 Sabre, vojni stručnjaci su došli do zaključka da oba aviona pripadaju sličnoj kategoriji, ali sa različitim naoružanjem i opremom. Sovjetski MiG-15 je imao izvesnu prednost pri maksimalnoj brzini leta (a posebno u brzini prilikom penjanja).

Za F-86 Sabre se moglo reći da je bio nešto bolji prilikom izvođenja manavara u horizontalnoj ravni, na manjim visinama. Osetna prednost sovjetskog lovca se ogledala u jačem naoružanju, koje se sastojalo od tri topa (1×37 + 2×23 mm), dok je F-86 Sabre bio naoružan sa šest mitraljeza kal. 12,7 mm.

U borbi protiv lovaca MiG-15, Amerikanci su pokušali maksimalno da iskoriste najbolje prednosti svojih aviona. Oni su često praktikovali napade s velikih visina, gde su se obrušavali na protivnika koji je još bio u fazi uzletanja sa aerodroma. U ovakvim uslovima  veliki broj mitraljeza kojim su bili naoružani Sabreovi je znao da bude koban po sovjetske avione.

Međutim, sovjetskim pilotima je i u ovako teškim taktičkim situacijama često uspevalo da izađu kao pobednici. Na taj način je oboren poznati američki pilot i vazdušni as major Džordž Andru. Njega je oborio stariji poručnik Mihail Averin, koji je uspeo da izbegne napad “Sabrea” koji se u velikoj brzini obrušio na njegov avion, delujući iz svih mitraljeza. Iako pogođen u krilo, Averin je nekako uspeo da podigne svoj MiG-15 i u klasičnoj vazdušnoj borbi, jedan na jedan, obori “Sabrea” koji mu je umalo došao glave.

Tok reke Jalu su nazvali “alejom MiG-ova”, jer se upravo tu dogodio najveći broj vazdušnih okršaja između sovjetskih i američkih lovaca.

“Crni četvrtak”

12.aprila 1951. godine planiran je jedan od najvećih vazduhoplovnih napada američke avijacije tokom čitavog rata u Koreji. U njemu je učestvovalo 48 teških bombardera B-29 Superfortress, koji su inače poznati po tome što su na Hirošimu i Nagasaki bacili atomske bombe. Njih je štitila grupa od oko 150 lovačkih aviona različitog tipa.

Osnovni cilj ove bombarderske grupe je bio da se “tepihom bombi” uništi strateški važan železnički most koji je premošćavao reku Jalu. Ovoj grupaciji aviona suprotstavilo se ukupno 36 lovaca MiG-15 koji su poleteli s kristalno jasnim naređenjem – “osnovni fokus vašeg delovanja treba da budu bombarderi B-29 Superfortress. Oni ne smeju da unište most. Ne treba obraćati pažnju na njihovu lovačku zaštitu”.

“Aleja MiG-ova” nije poznata samo kao mesto gde su Amerikanci uglavnom izvlačili “deblji kraj”. Upravo ovde se odigrala najmasovnija vazdušna bitka u istoriji mlazne lovačke avijacije. U prvim bitkama na okolozvučnim brzinama upotrebljavale su se nove taktike. Sovjetski piloti su napadali Amerikance na različite načine: obrušavanjem s velikih visina, napadima s različitih strana, u vatrenoj saradnji između podgrupa (napadi u parovima ili četvorkama). Pored taktičkih manevara kao što su “karusel”, “klešta i okruženje”, “propinjanje ka suncu”, sovjetski piloti su najviše koristili tzv. “kosu petlju”, pri čemu su često pokušavali da neprijatelja oteraju što više u visinu.

“Ja sam bio u napadačkoj grupi aviona koja se ustremila direktno na ‘leteće tvrđave’. S nekih 800 metara sam otvorio vatru iz svojih topova po prvom neprijateljskom bombarderu, prošao kroz njegovu ‘zaprečnu’ vatru i krenuo u naglo propinjanje, dok su na sve strane prštali otkinuti fragmenti sa aviona. Ubrzo sam video desetak padobrana kako lelujaju na nebu. To su bili članovi posade pogođenog bombardera, kojem više nije bilo spasa. U tom trenutku su na nas krenuli avioni iz njihove lovačke pratnje, koje smo uspešno izbegli”, napisao je kapetan Lev Ivanov koji je upravljao lovcem MiG-15.

Američki bombarder B-29 Superfortress je sa svih strana bio zaštićen mitraljezima velikog kalibra. Koristeći veliki efektivni domet svojih topova, koji je premašivao ove mitraljeze, sovjetski piloti su mogli da deluju sa bezbedne distance. Pokazalo se da su ovi topovi bili fatalni po američke bombardere.

“U jednom trenutku sam svoj pogled usmerio prema dole. Nalazili smo se neposredno iznad neprijateljskih bombardera. Naši MiG-ovi su otvorili topovsku vatru po ‘letećim supertvrđavama’. S jednog od napadnutih bombardera je odletelo krilo, dok je njegov trup počeo da se raspada u vazduhu.

Pored njega su se videla još tri ili četiri pogođena bombardera kako gore. Iz zapaljenih aviona su se jasno mogle videti njihove posade kako napuštaju letelice.

Desetine padobrana su se uskoro pojavili u vazduhu. U jednom trenutku su padobranske kupole preplavile celo nebo, kao da je u pitanju vazdušni desant”, priseća se sovjetski pilotski as iz Korejskog rata, general-major Sergej Kramarenko.

Usled teških gubitaka američka vazduhoplovna grupacija je okrenula svoj kurs i krenula u povlačenje. U poteri za njima MiG-ovi su oborili još četiri bombardera. Praktično svaki bombarder, koji je nekako uspeo da se domogne američkih i južno-korejskih aerodroma, pretrpeo je osetne gubitke kada je u pitanju letačka posada.

Avioni su bili puni mrtvih i ranjenih pilota. Oko stotinu američkih pilota je zarobljeno. S druge strane, svi avioni MiG-15 koji su učestvovali u ovoj operaciji vratili su se u svoje matične baze. Nekoliko njih je uspelo s ozbiljnim oštećenjima da sleti na aerodrom, nakon čega su upućeni na remont.

U američkim vazdušnim snagama je proglašena sedmodnevna žalost za mrtvim pilotima, a tri dana nakon ove bitke se nijedan američki avion nije pojavio u zoni patroliranja sovjetskih pilota.

Ovako težak poraz u “aleji MiG-ova” u potpunosti je osvestio i najzadrtije američke generale, koji su bili ubeđeni da bi u slučaju globalne konfrontacije sa SSSR-om odlučujuću ulogu imali teški bombarderi naoružani atomskim bombama.

Oni su u svojim projekcijama smatrali da bi bombarderska vazduhoplovna grupa sastavljena od avina B-29 Superfortress, s manje od 10 odsto ukupnih gubitaka, bacila na kolena jedan SSSR i na taj način rešila ishod rata.

Međutim, bitka koja se odigrala 12. aprila je pokazala da sovjetski lovci i pri vrlo nepovoljnim taktičkim uslovima, bez podrške PZO oruđa i sistema za obaveštavanje, mogu naneti gotovo 25% nepovratnih gubitaka ovakvoj jednog grupi.

Štaviše, više od polovine ovih aviona je moralo da odustane od svog zadataka da ne bi bilo oboreno. Gotovo svi bombarderi koji su učestvovali u ovoj operaciji su pretrpeli izvesna oštećenja i gubitke među svojom posadom.

Celokupna grupa je daleko od svog cilja morala da vodi intenzivna odbrambena borbena delovanja, ne da bi nekog bombardovala, nego da bi se spasila. Strategija nuklearnog bombardovanja SSSR-a je ovim činom bila nokautirana.

Podsetnik

U Korejskom ratu je 46 sovjetskih pilota dobilo titulu majstora vazdušne bitke, tačnije vazduhoplovnog asa. Oni su uspeli da unište 416 neprijateljskih aviona. Najbolji rezultat je ostvario Nikolaj Sutjagin koji je u vazdušnoj borbi uspeo da obori 21 aviona. Glavni američki vazduhoplovni as Džozef Kristofer Mekonel je ostvario 16 pobeda.

(hr.rbth.com)

Check Also

NEMAČKI NAUČNIK ZAPANJIO SVET OTKRIĆEM: U SRBIJI POČELA CIVILIZACIJA STARIJA OD MESOPOTAMIJE

„Zagonetka podunavske civilizacije“ i „Tragovima Indoevropljana“, dve knjige uglednog lingviste, kulturologa, profesora i poliglote Haralda …