Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Mihail DELjAGIN, direktor Instituta za probleme globalizacije
Glavne aktivne snage savremenog sveta, koje kombinuju izuzetnu moć sa jasnim strateškim planiranjem su – globalni monopoli i američka država (a SAD su – njihova prioritenta bazična zona).
Sadašnja kriza je izazvana truljenjem globalnih monopola i poslovičnom neodgovornošću globalne upravljačke klase koja zastupa interese ovih monopola: jer, oni su isuviše moćni da bi zavisili od bilo koga osim od samih sebe.
Neposredno se kriza manifestuje kao smanjivanje tražnje. Kako bi se izborili sa njom, globalni monopoli i SAD kao njihov omotač nastoje da:
– prošire svoje tržište proterujući sa njega korporacije koje im ne pripadaju (profit mora da bude isključiva privilegija globalnog biznisa);
– unište ili potčine svoje konkurente, prebacujući njihovu imovinu u svoje resurse;
– pređu sa ekonomije novca na ekonomiju tehnologije, u kojoj vlast diktira direktno tehnologija;
– maksimalno smanje troškove bez destabilizacije sistema minimuma.
Aktivnosti za postizanje ovih ciljeva su – osnova savremene istorije.
U ekonomskom smislu, ovi ciljevi su prvenstveno izraženi kroz želju SAD da zaključe sporazume o trgovini uslugama (TISA), pacifičkom partnerstvu i transatlantskoj zoni slobodne trgovine.
Koliko možem videti, bez obzira na tajnost već usvojenog projekta, TISA reguliše ne samo komercijalne usluge, već i egzistencijalne usluge (npr. vodosnabdevanje) i socijalne usluge (uključujući obrazovanje i zdravstvo).
Pri čemu nivo spoljnog uticaja na privrede zemalja članica umnogome prevazilazi pravila STO, koja obuhvataju samo pravila međunarodnog poravnanja trgovinskih sporova, uglavnom između kompanija različitih jurisdikcija.
A TISA izlazi ne samo izvan domena u sporovima u sektoru usluga, već definiše i procedure razvoja i korigovanja pravila i njihovu primenu, uništavajući samim tim nacionalni suverenitet kao takav.
Slična procedura se uvodi i u eknomskim odnosima svih država članica pacifičkog partnerstva: odluke o rešenjima sporova donose spoljni arbitri, koji će, gotovo uvek, štititi interese globalnih monopola, u prvom redu SAD.
Sloboda određivanja pravila i njihovo tumačenje će im omogućiti da postepeno uspostave kontrolu nad privredama država ovog partnerstva (u okvirnom roku od 5 godina) – proterujući iz njih krupniji kineski biznis. U zamenu za ovo, date zemlje će dobiti slobodan pristup američkom tržištu, zamenjujući na njemu Kinu kao dobavljača jeftine robe.
Sjedinjene Države će i dalje imati pristup jeftinoj robi za široku potrošnju, što će im osigurati socijalnu stabilnost, a istovremeno će rešiti problem zavisnosti od Kine (što se doživljava kao egzistencijalna pretnja: sve njihove unutarelitne grupe se slažu da je oslobađanje od ove zavisnosti – kategorički uslov za obezbeđenje suvereniteta SAD).
Štaviše: lišivši Kinu pristupa svom tržištu, oni uništavaju njenu današnju ekonomiju i, gurajući je u haos, rešavaju se strateškog konkurenta.
Novi impuls razvoja očekuju da dobiju na račun pojeftinjenja robe koja dolazi iz pacifičkog partnerstva, a cenovno se može porediti sa kineskom robom, i što je najvažnije – osvajanjem evropskog tržište kroz stvaranje zone slobodne trgovine sa Evropskom unijom.
Očekuje se da će ovaj sporazum biti konačno postignut već 2016. godine, nakon čega evropski biznis, opterećen birokratijom i socijalnim troškova, neće izdržati konkureniciju sa SAD.
SAD će sa Evropom uraditi isto ono što su uradile sa Istočnom Evropom: izvršiće veliku deindustrijalizaciju i njeno stavljanje pod spoljnu upravu (što su, u suštini, već postigle u odnosima sa Evropskom unijom) i time će joj ukinuti ne samo perspektive, već i sam identitet.
Ovaj proces bi trebalo da traje 5 do 10 godina, tokom kojih će se Sjedinjene Države ubrzano razvijati zahvaljujući ekspanziji tražnje u Evropskoj uniji za američkom haj-tek robom.
Oslanjajući se na jeftinu robu široke potrošnje i industrijsku robu iz zemalja pacifičkog partnerstva, na besplatne ili krajnje jeftine sopstvene kredite, i jeftinu energiju (blagodareći revoluciji škriljaca ili pokušaju Saudijske Arabije da joj parira jeftinom naftom), SAD planiraju da pokrenu reindustrijalizaciju i forisiraju tehnološki napredak, podižući ga na novi nivo, koji je u principu, nedostižan, pa čak i nezamisliv za ostatak čovečanstva.
Širenje tržišta visokotehnoloških proizvoda (uključujući i tehnologije upravljanja – metatehnologije, koje omogućavaju kontrolu korisnika) na Evropsku uniju, omogućiće Americi da podrži svoju ekonomiju i da finansira svoj dug novim spekulativnim kapitalom, dobijenim u procesu razaranja Kine i Evrope (odmah nakon Severne Afrike i Bliskog Istoka), i da značajno odloži klizanje u globalnu depresiju.
Istovremeno, tehnološki proboj ne samo da će učvrstiti liderstvo SAD u globalnoj konkurenciji, već će ih prevesti u stanje postkapitalizma i postdemokratije, u kojem će se društvom upravljati na osnovu tehnološke i infrastrukturne, a ne finanskijske i političke kontrole.
Srednja klasa, sa svojim tražnjama i političkim delovanjem više neće biti potrebna i, razorena, sići će sa istorijske pozornice.
Ova strategija, naročito tehnološki skok, neće preduprediti globalnu krizu (za to je neophodno gurnuti globalne monopole u konkurentsko okruženje, što je za njih neprihvatljivo), već će samo transformisati savremeno društvo, na način da kriza prestane da ugoržava vlasnike monopola.
Naravno, novi Srednji vek neće ostati zadugo kompijuterski (jer će lišavanje naroda slobode dovesti ne samo do socijalne, već i do tehnološke degradacije), ali ovaj problem ne dotiče gospodare globalnog biznisa, i oni se njime ne bave.
Lako je primetiti da Rusija u opisanoj strategiji ne postoji.
Organizovanjem ukrajinske katastrofe SAD su otklonile pretnju stvaranja novog subjekta globalne konkurencije – kombinacijom evropske tehnologije sa ruskim resursima, i, gurajući Rusiju ka tesnom savezu sa Kinom, nameravaju da nas likvidiraju zajedno sa njima.
„Ništa lično – samo biznis“: globalna kriza zahteva smanjivanje troškova, uključujući i troškove saradnje sa državama.
Ako je neka zemlja globalnom biznisu potrebna jedino kao dobavljač sirovina, – onda iz te činjenice proizlazi da je dobijanje sirovina od moćnog gospodara ili lokalnog lidera mnogo jeftinije nego dobijanje i od najslabije nacionalne države.
Zato logika smanjenje troškova zahteva uništenje državnosti kao takve, – i objektivni zadatak Zapada u odnosu na Rusiju svodi se na razbijanje Rusije na veliki broj malih kvazidržava koje se bore za pravo da isporučuju prirodne resurse Zapadu.
Opasnost od prelaska pod kinesku kontrolu cele teritorije istočno od Urala oni, izgleda, tretiraju kao prihvatljivi rizik – iako bi za Kinu osvajanje ovih teritorija moglo biti spasonosno ako u slučaju proterivanja sa američkog i evropskog tržišta bude primorana da se preorijentišr na sopstveno unutrašnje tržište.
Uz svu, za Kinu, dramatičnost ovog procesa (profitabilnost na domaćem tržištu je značajno niža od rada na stranim tržištima), određeni broj analitičara ovaj proces vidi kao jedini način da Kina izbegne klizanje u period haosa i raspada (koji, u skladu sa ciklusima kineske istorije treba da počne već 2017-2020. godine) u slučaju gubitka stranih tržišta.
Opisana američka strategija ima ceo niz slabosti, koje ju čine neostvarivom.
Pre svega, stvaranje pacifičkog partnestva za sada je samo deklarativno; potpisani sporazum – samo je predizborna izjava o namerama koja nema obavezujući karakter.
Teško je zamisliti da će Japan, Južna Koreja i Vijetnam (prve dve – zbog ekonomskog razvoja, treća – iz političko-istorijskih razloga) odustati od nacionalnog suvereniteta u komercijalnim sporovima, predajući njihovo regulisanje, direktno, američkoj kontroli.
Teško da će i Kina tolerisati proterivanje svog biznisa iz zemalja jugoistočne Azije, gde čini osnovu ekonomije, i iz Australije, koja joj je vitalni dobavljač sirovina.
Uprkos svoj ništavnosti savremene evropske političke elite, ona može u poslednjem trenutku odustati od ekonomskog uništavanja Evropske unije stvaranjem zone slobodne trgovine sa Sjedinjenim Američkim Državama (tačnije, sa NAFTA – The North American Free Trade Agreement).
Konačno, osvajanje evropskog tržišta neće samo po sebi stimulisati tehnološki napredak SAD.
Popularna teorija, po kojoj ekspanzija prodaje automatski stimuliše tehnologiju – zasnovana je na istorijskoj nepismenosti.
SAD su izašle iz stagflacije zbog drastičnog omekšavanja fiskalne politike 1981. godine (kada su zahtevi za obezbeđenje kredita smanjeni sa mogućnosti njihovog vraćanja na mogućnost njihovog korišćenja sa perspektivom skoro garantovanog refinansiranja) i obezbeđivanjem smanjenja troškova talasom jeftine robe široke potrošnje iz Kine.
Tehnološki napredak nije postignut povećanjem tražnje, već „vojnim kejnzijanizmom“ Regana, koji je smanjio socijalne rashode uz odlučno povećanje finansiranja vojno-industrijskog kompleksa. Krajem 80-ih i tokom 90-ih potražnja je kvalitativno proširena zbog raspada Sovjetskog Saveza – i na račun osvajanja postsocijalističkog sveta.
Tehnološki napredak nije bio postignut usled osvajanja novih tržišta, već zbog pljačkanja SSSR-a, što je podsećalo na novu Konkvistu: s tim što je tada Zapad osvojio zlato za razvoj kapitalizma, a 90-ih – tehnologiju za njegovo prevazilaženje.
Ne priznajući, zbog prirodne arogancije, ključni značaj sovjetskih tehnologija za svoj procvat, SAD osuđuju sebe na pogrešnu percepciju realnosti i nedostatak akcije.
Čak i sprovođenjem strategije „Razbiti Kinu, osvojiti Evropu“, oni neće nužno sprovesti tehnološki proboj, i neće izbeći sve realniju (zbog propadanja globalnih monopola) pretnju tahnološkog neuspeha.
Uostalom, novi tehnološki principi su prestali da se otkrivaju sa završetkom „hladnog rata“, jer zahtevaju preveliku koncentraciju resursa i skopčani su sa velikim rizicima; sadašnja tehnološka revolucija – je samo komercijalizacija ranije otkrivenih principa, i rezultat prenošenja napora iz sfere otkrića u sferu realizacije.
Ali, uprkos svim ovim slabim i ranjivim mestima, ova strategija objedinjuje sve kategorije globalnog biznisa i američke elite, koje Ameriku smatraju – ili za najkomforniju teritoriju, ili za prirodni izvor svoje moći, ili za predmet patriotskih osećanja (od nacionalne birokratije do uslovne „Rokfelerove grupe“).
Oni će sprovoditi ovu strategiju energično, sveobuhvatno i inicijativno, formirajući samim tim svetsku istoriju u narednih pet ili čak deset godina.
Suprotstaviće im se stare evropske elite, očuvane, uprkos prinudnom povlačenju u drugi plan tokom dvadesetog veka, kao i grupe globalnog biznisa, koje su orijentisane na raspad globalnih tržišta i kasniju organizaciju interakcije između makro-regiona (uslovna „Rotšild grupa“).
Objektivni zakoni globalnog razvoja čine poziciju poslednjih poželjnijom, čak i s obzirom na činjenicu da oni ne raspolažu tako moćnim izvršnim aparatom kakav je moderna američka država. (A vlast u Sjedinjenim Američkim Državama u okviru ove strategije trebalo bi da preuzmu njeni nosioci, to jest predstavnici uslovne „Rokfelerove grupe“; danas su to lider demokrata Hilari Klinton i republikanski autsajder Džeb Buš).
Za Rusiju bi ovo značilo privremenu osvetu, a zatim potpuni kolaps liberalnog klana, koji se formirao početkom 90-ih godina i koji stoga slepo i verno služi interesima prve grupe, koja je bila globalni hegemon u vreme njegovog nastanka.
Osveta će biti započeta verovatnom pobedom predstavnika prve grupe na predsedničkim izborima u SAD, kolaps – njihovom strateškom neperspektivnošću.
Pored potpune nekompatibilnosti sa interesima Rusije, date istorijske okolnosti učiniće domaće liberale „zauvek bivšim“ i totalnim autsajderima, osuđenim na poraz.
Otvoreno ostaje jedino pitanje: da li će oni uspeti da zbog svoje bezuslovne energičnosti i efikasnosti povuku sa sobom u istorijski zaborav celu našu civilizaciju – a zajedno sa njom i svakog od nas, odnosno – da li ćemo mi uspeti da im onemogućimo realizaciju ovog scenarija?
(Preveo: Srđan Đorđević, Fakti)
