Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Zatvorske priče često su obeležene putem kojim se od vrha do dna stiže u neverovatno kratkom roku, a većina nikada ne doživi da se vrati tamo odakle je krenula.
Međutim, ovo je priča o ženi koja je tim putem prolazila nekoliko puta i to u oba smera. Članica ozloglašene grupe Pink Panter i bivša košarkašica Olivera Ćirković, ispričala je neverovatnu priču o kriminalu, prvim velikim parama, sve do teških grčkih tamnica.
Zdravo detinjstvo, zdrava porodica i moje detinjstvo kreće u najboljem smeru, ka sportu.
– Bila sam profi-igrač u staroj Jugoslaviji, poslednju sezonu u Jedinstvu, pa sam otišla u Grčku gde sam igrala 7-8 godina. Posle u Sloveniji, poslednju sezonu u Crvenoj zvezdi, posle čega sam bila i sportski direktor u Zvezdi – počinje priču Olivera Ćirković, koju su prozvali i Žena Zmaj.
Poznanstvo sa čovekom, za kog se brzo udala i dobila sina, promenilo joj je život iz korena.
– Moja priča kreće sa mojom udajom. Udajem se za čoveka koji je prestupnik i sa njim se otvara krug ljudi koje upoznajem prvo bliže, a onda se navikavam na njih i više ih ne doživljavam kao prestupnike nego kao svoje prijatelje. Korak po korak počinjem da kupujem tu kradenu firmiranu garderobu, otvaraju se butici, takozvani šourumovi po Beogradu, što je na neki način bilo i legalno. To su radenje u stanovima gde su političari i ljudi iz elite dolazi i kupovali – otkriva Ćirkovićeva i nastavlja.
– Shodno mom karakteru koji je čudan, i borbenom duhu, ja sam paralelno sa sportom grabila i na tom drugom planu. Kako se ukazivala prilika za većom zaradom, tako su i moji koraci postajali sve krupniji. Da bi me na kraju odveli u prestup. To je trajalo dugi niz godina i moram reći da sam se nalazila između normalnog sveta i kriminala. Dugo vremena balansirala na ivici kriminala. Tokom tih godina kada je pravim sve veće korake u kriminalu, susrećem ljude i klasifikujem ih – ovi su dobri za ovo, ovi za ovo – objašnjava i dodaje da je u njima videla “vojnike” za pljačku i svakome dodelila određenu ulogu.
– Saznajem ko je najbolji vozač, ko kopa zidove, ko otvara sve brave. Upoznaješ ceo milje i oni tebe, i svako od nas zna ko šta kome može da da. Tako krčiš sebi put i kada jedan dan odlučiš da se baviš kriminalom, tačno znaš koga da zoveš. Nema tu neke standardne ekipe, ona se stalno menja tokom dugog niza godina – dodaje.
Svoju karijeru sa one strane zakona Olivera započinje iz senke – organizovanjem kriminalnih aktivnosti i to u zemlji koju je poznavala kao svoj džep.
– Target mi je bila Grčka jer mi je bila bliska. Biraš uvek zemlju koju poznaješ. Tamo sam radila, znala jezik. Tu sam koristila priliku dok se odmaram da vidim nešto. Ako vidim nešto zanimljivo, počinjala sam da razmišljam kako da bude moje. Nikada nisam bila izvršilac, više organizato – priča Olivera. Seća se svoje prve pljačke.
– Ja sam naišla na bundaru koja je bila odlična, dobri komadi. Ja sam odmah povezala ko bi bio pogodan da to izvrši na najblaži mogući način. Poznavala sam čoveka koji ume da kopa zid. Iskopan je zid, izneta je bundara u tišini, bez da se uključi alarm, jer su hvatalice bile uperene ka vratima, ko bi očekivao da će iz zida da izađe neko. Otkopan je zid u zadnjoj strani radnje, beuz alarma. Tek sutradan je radnik video da je radnja prazna – prepričava.
Dok je sedela sa “ekipom” u kafiću uzela je telefon u ruke.
– Nazvali smo prijatelja iz Bgda koji nam je tipovao tu zlataru, dao nam je koordinate. Otišli smo taj moj prijatelj i ja, pogledali. To je kompleks hotelski, može da se prošeta, da se ode na plažu, i bilo nam je jasno sve, nije bilo nekog specijalnog planiranja. Uvek kada gledaš neke radnje, znaš da li je “teška” ili laka. Laka jer je u zatvorenom kompleksu, jer nema ljudi, nema šetača, nema obezbeđenja. Teško je jer si na ostrvu, jer je bekstvo na ostrvu opasno, jer je to manje emesto koje je udaljeno od većeg mesta i taj deo puta je jako opasno jer si sam na putu. Sa jedne strane gubiš, sa druge dobijaš – otkriva tajne iz vremena kriminala.
Dva auta tiho su prišla i parkirala se. Iz auta su izašla trojica tipova, za volanom jednog ostaje Olivera. Njih trojica odlaze ka zidu hotelskog kompleksa, noseći torbu sa alatom i merdevine. Prilaze, postavljaju merdevine i preskaču ga vešto. Olivera ih gleda iz auta, proverava koliko je sati, osmotri okolinu.
– Reč je o krađi tokom noći. Nije bila nešto posebno obezbeđena, iako je u pitanju zatvoreni kompleks. To podrazuemeva da zid mora da se preskoči, da vrata moraju da se obiju ili otvore ili polome, prijatelj je bio maksimalno opremljen i kvalifikovan za te stvari, otvorio je vrata mirnim putem, isekao rešetke makazama i prolaz je bio otvoren. Nikog nije bilo unutra – kaže Olivera.
Iz vitrina su vadili zlato, pakovali ga u torbe. Jedan je na vratima bio kao izvidnica. Olivera je u autu, gleda na sat, motri okolinu.
– Nisam imala nikakvu funkciju u toj krađi, jednostavno sam pomagala svom prijatleju, ali da sam imala kontakt i da sam trebala da imam korist jesam, tako da nisam kolateralna šteta. Da sam mogla da se zaštitim, mogla sam, da sam mogla da ne budem tu, mogla sam, ali sam smatrala da treba da pomognem onima koji su izvršioci – rekao je Olivera, koja je odvezla pljačkaše sa lica mesta posle razbojništva.
– Sačekala sam jednog od njih trojice, mog prijatelja, koji je seo u moj auto druga dvojica su otšila na drugu stranu. Mi smo otišli na kontra stranu jer smo se osećali sigurnijim, oboje govorimo grčki, iskusniji smo, imamo papire, imali smo rent-a-car i nismo osećali nikakvu opasnost – dodaje. Ipak, usledio je obrt.
Pogledajte nastavak ove nesvakidašnje životne priče u videima ispod:
