SRPSKI DOKTOR FRANKENŠTAJN OVAJ BEOGRAĐANIN JE JOŠ 1951. OTKRIO TAJNU VEČNOG ŽIVOTA!

Nije slučajno nastala izreka „pazi šta želiš“. Svedok je boginja Eos, jedna od junakinja grčke mitologije. Od moćnog Zevsa tražila je da podari besmrtnost njenom ljubavniku Titonu. Ali uživajući u Titonovim tadašnjim „uslugama“, zaboravila je na jedan važan detalj – večnu mladost. Ljubavnik je ostario, eno ga danas: oronuo, zatvoren, sam sebi mrmlja u bradu…

Pobediti smrt, starost ili bolest i ostati „u igri“ i danas je želja mnogih. Čini se da je potraga za šansom da se živi što duže, ako je već besmrtnost pod znakom pitanja, intenzivnija nego ikad. Neki rešenje vide u zamrzavanju sopstvenog tela i novom životu posle smrti. Naravno, ako tehnologija uznapreduje… Da li je ideja da se probudite za nekih stotinak godina pusto zavaravanje?

Ništa od ovih pitanja nas ne bi mučilo da na njima nije poradio naše gore list. Srpski akademik Radoslav Anđus (1926-2003) bio je profesor fiziologije i biofizike na Univerzitetu u Beogradu. Objavio je više od 190 radova u domaćim i međunarodnim časopisima, analizirajući oblast termofiziologije.

O hipotermiji (smanjivanju telesne temperature), hibernaciji (usporenom metabolizmu), biološkim ritmovima, temperaturnoj adaptaciji, aklimatizaciji, ali i o krioničkoj zaštiti tela od propadanja malo ko je znao kao on. Kratko rečeno: biofizičko modeliranje je držao u malom prstu!

Pošto je Narodna biblioteka bila uništena tokom Drugog svetskog rata, Radoslav Anđus nije imao gde da pročita da su naučnici do tog trenutka uspevali da spuste temperaturu miševa samo do 15 stepeni, pre nego što bi životinje izdahnule. Umesto toga, on je osmislio tehniku kojom je uspevao da oživi životinje čiju je telesnu temperaturu prethodno spustio na nula stepeni.

Njegova tehnika, koju je svetu predstavio 1951. godine, bila je zapravo veoma jednostavna. Prvo bi telesnu temperaturu pacova (u normalnom stanju ona iznosi 37 stepeni) spustio na oko 20 stepeni, tako što bi životinje stavio u teglu, koju bi onda odložio u frižider. Pacovi bi udisali vazduh koji su sami izbacili, koji je bio put ugljen-dioksida, od čega bi postali omamljeni – bila je to neka vrsta primitivne anestezije.

Tako omamljene pacove stavljao je u led, gde bi im se telesna temperatura spustila na jedan stepen. U ledu bi proveli 40-50 minuta.

Anđus je u prvom momentu pokušavao da pacove vrati u život tako što ih je stavljao u toplu kupku, ali ovi pokušaji nisu bili uspešni. Tada je shvatio da bi, pre nego što celo telo bude zagrejano, prvo trebalo zagrejati deo oko srca. Stavljao bi im zagrejanu špatulu na grudi i u isto vreme davao veštačko disanje. U prvim eksperimentima uspeh je bio delimičan – samo 20 odsto pacova živelo je duže od 24 sata.

Kad je 1955. godine Anđus upoznao proslavljenog profesora Smita, pokušali su da odgovore na pitanje da li je velika smrtnost nastajala zbog lošeg procesa hlađenja ili zbog lošeg procesa reanimacije. Odlučili su da za zagrevanje koriste specijalne lampe, i rezultati su bili fantastični – čak 76 odsto pacova živelo je duže od 24 sata, a više od 68 odsto pacova živelo je i preko 66 dana. Bio je ovo veliki napredak u nauci. Ono što je bilo posebno zanimljivo je činjenica da kod životinja nisu primećene nikakve neurološke promene i da su im moždane funkcije bile na istom nivou kao i pre zamrzavanja.

U naučnim krugovima Anđus je, na planetarnom nivou, slavljen na svakom koraku. Naučna fantastika je polako, ali sigurno uz Anđusa počela da postaje stvarnost.

Analizirajući radove akademika Anđusa nastavnik fizike Robert Etinger 1964. uvodi u upotrebu koncept krionike, da bi samo nekoliko godina kasnije, 1972, bila osnovana kompanija „Alkor“, koja je prvu zvaničnu krioprezervaciju (zamrzavanje tela) obavila 1976.

ZNAČAJ PORODICE NIKOLIĆ

Srbija je imala značajan doprinos u razvoju navedenog instituta. Kako se navodi u zvaničnom dokumentu iz novembra 1984. godine, „Alkor“ bio je u velikim dugovima, da bi im se onda javila porodica Nikolić, koja ih je, kako se navodi, „spasla“.

U dokumentu stoji: „Pokazujući svoju ljubav prema životu i odbijanje da umru, Nikolići su uplatili 5.359 dolara, od čega je 2.706 trebalo da bude iskorišćeno za pokrivanje troškova zamrzavanja jednog njihovog člana. Međutim, Nikolići nisu uspeli da prikupe celokupan iznos od 80.000 dolara, tako da im je 5.359 dolara – vraćeno.“

Istureno odeljenje američke firme „Alkor“ registrovano je i na ovim prostorima 2005, ali je prvog „pacijenta“ primilo tek u maju 2014. Neko je poželeo (platio) svom voljenom kućnom ljubimcu drugi život! Iz upravnog odbora firme poručuju da su otvoreni za nove zahteve. U obzir sada dolaze čovek, pas i mačka. Jednog dana će ponuda svakako biti proširena.

Knjiga „Perspektiva besmrtnosti“ osnivača „Alkora“ Roberta Etingera postala je bestseler, a u čast našeg akademika Anđusa održani su brojni naučni skupovi, kojima je i sam prisustvovao. Etinger je, inače, zamrznut 23. jula 2011. u institutu u Arizoni, čiji je bio dugogodišnji direktor, kao 106. „pacijent“, a tu mu bolju, životnu budućnost iščekuju i majka i dve supruge. Deci je rekao da sama odluče hoće li se odlediti u njima tada nepoznatoj Americi za nekih stotinak godina, ako još bude postojala, ili će život završiti kao i većina stanovnika planete – nekoliko stopa pod zemljom.

VOLT DIZNI

Pomama za zamrzavanjem nastala je nakon navodne odluke Volta Diznija da se do daljeg „odmara“ u tečnom azotu, što su kao poslednju šalu na njegov račun, jer je voleo da ih sluša, napravili zaposleni u njegovom studiju. Diznijeva ćerka je potvrdila da je pionir američke industrije animacije kremiran 17. decembra 1966, ali rečeni vid reklame je učinio svoje.

Trenutno je zamrznuto nekoliko stotina ljudi i kućnih ljubimaca. Broj bi svakako bio daleko veći da proces koji ne podrazumeva da neko definitivno kaže „zbogom“, već „doviđenja, vidimo se kasnije“ ne košta papreno. Nevernika svakako nije malo, ali jasno je da bi, ako cena kriozahvata postane popularnija, lista čekanja prevazišla sva očekivanja. U prilog tome ide i intervju koji je Dejli telegrafu dao dr Robert Frajtas, jedan od vodećih svetskih stručnjaka u oblasti molekularne nanotehnologije, koji čvrsto stoji pri stavu da je oživljavanje mrtvaca posle „leškarenja“ na – 196 stepeni i moguće i realno. Doduše, on smatra da se u sadašnjim uslovima tela mogu očuvati najkasnije do 2050, ali i da će do tada tehnologija toliko napredovati da nepoželjnih iznenađenja neće biti.

Zamrzavanja ljudi radi života u budućnosti ne odriču se ni Rusi. Vođena primerom „Alkora“, u nekad napuštenoj školskoj zgradi u selu Alabuševu nedaleko od Moskve prve „frižidere“ u pogon je pustila kompanija „Krio-Rus“ 2014. Direktor Danijel Medvedev nadgleda dva zamrznuta mozga i 34 ljudska tela i tvrdi da je u ovom momentu više stotina ljudi spremno da se zamrzne. U početku su tela bila prebacivana u SAD.

Sama obrada i zamrzavanje mozga, koji će jednog dana bez problema moći da se odmrzne i presadi nekom obolelom čoveku ili prebaci u kompjuter, u Rusiji košta 9.000 dolara, a godišnja „kirija“ 500 dolara. Spavanje u tečnom azotu ceni se 45.000 dolara, što je daleko jeftinije nego u Americi. Otud je mnogo interesenata iz Britanije, Švajcarske, Holandije… a ne zaostaju ni bogati Rusi.

Pojedini ruski eksperti za kriozamrzavanje tvrde da telo koje je zamrznuto pre nego što je počelo da se raspada može da se dovede u stanje anabioze, svojevrsnog mirovanja, i čuva sve do trenutka kad naučnici nauče da oživljavaju mrtve. Zaposleni u kompaniji „Krio-Rus“ su procenili da bi to moglo biti moguće u narednih nekoliko decenija.

Zvanična nauka se uglavnom ne slaže s tim mišljenjem, ali iz zakonske perspektive delatnost „Krio-Rusa“ je legalna jer nadležni kažu da ova nesvakidašnja firma klijentima pruža verodostojne informacije o delatnosti i o perspektivama povratka u život.

GRANICE NAUKE

Da je ovo krajnje prljav biznis ma gde u svetu, smatra Nikolaj Šubin, doktor bioloških nauka i rukovodilac kriološkog kompleksa Instituta za citologiju Ruske akademije nauka.

„Oni koji danas reklamiraju krioniku žele, pre svega, da od naivnih uzmu velike pare. Današnja nauka zaista nije sposobna da zamrzne sve ćelije odjednom i da ih istovremeno odmrzne“, smatra Šubin, a Svjatoslav Medvedev, direktor Instituta za očuvanje mozga, upozorava da vrlo lako može da bude izgubljena svaka informacija o ličnosti koja je zaleđeni vlasnik mozga.

Amerikance ovakva mišljenja ne uzbuđuju. Jula 2016. objavili su da je u toku realizacija projekta i kompleksa „Tajmšip“ (vremenska mašina) u Komfortu, u saveznoj državi Teksas. U zdanju koje je osmislio arhitekta Stiven Valentajn istovremeno će moći da se zamrzne 50.000 tela, a najveći istraživački centar na svetu posvećen krioprezervaciji podrazumeva i odeljenje za čuvanje bioloških materijala – ćelija, tkiva i organa namenjenih transplantaciji.

Ko je u pravu? Da li je zamrzavanje preminulih nada za život u budućnosti ili tek bizaran čin?

Nekad zamrznuti crvi vraćeni su u život s neoštećenim sećanjem. Procesom vitrifikacije otopljen je i presađen bubreg zeca, koji je proradio. Ali jesu li naši živci, sinapse i sve drugo što sačinjava naš um spremni za proces zamrzavanja, odnosno da li su krioničke procedure zaista toliko pouzdane da se može očuvati memorija i identitet zamrznuto/odmrznute osobe?

Pre nego što se prisetite scene iz filma „Razbijač“ sa Silvesterom Staloneom, u kojem on, potpuno go, služi zatvorsku kaznu zamrznut u komadu leda, treba da znate da ovo nije takav slučaj.

Krioničko zamrzavanje u praksi izgleda potpuno drugačije, a navodno je i reverzibilno, što predstavlja idealan slučaj. Naime, kad se zvanično proglasi smrt osobe koja želi da bude zamrznuta, krionička kompanija kreće po telo u roku od odmah kako bi ga transportovala do svog skladišta. Krv u lešu počne da se zgrušava odmah nakon smrti, što krioničarima nikako ne odgovara, pa oni vode pravu bitku s vremenom.

Kako bi se telo što bolje očuvalo do skladištenja, u njega se ubrizgava koktel hemikalija koje sprečavaju zgrušavanje krvi i oštećenje mozga. Telo se prekriva ledom. U krioničkom postrojenju ono se ponovo rashlađuje do temperature iznad tačke zaleđivanja vode i iz njega se odstranjuje krv, koja se menja sredstvom za očuvanjem organa, svojevrsnim antifrizom.

U vene se uliva sredstvo čiji je zadatak da zaustavi stvaranje ledenih kristala u organima, koji bi ih potpuno uništili. Potom se telo hladi na – 130 Celzijusovih stepeni, sprema u specijalnu kapsulu s tečnim azotom i dodatno hladi na – 196. Proces prosečno traje nekoliko sati.

SLUČAJ IZ BRITANIJE

Pre nekoliko meseci 14-godišnja devojčica u Velikoj Britaniji nije smatrala da su svi ovi postupci apsurdni. Samo nekoliko dana pre nego što će je pobediti karcinom odnela je pobedu u zaista istorijskom sudskom slučaju i izborila se za pravo da bude zamrznuta. Majka ju je podržala u ovoj nameri, ali je otac bio protiv. Visoki sud je presudio da majka ima isključivo pravo da u ime maloletne ćerke odluči šta će biti s njenim telom. Prebačena je u krionički centar u Mičigenu.

„Imam samo 14 godina i ne želim da umrem, ali znam da ću ipak umreti. Želim da živim i da živim duže. Mislim da će u budućnosti pronaći lek za moj rak i probudiće me. Želim da imam tu šansu. Mislim da ako budem kriogenski sačuvana, da bi mi to dalo šansu da budem izlečena i da me probude – makar i za hiljadu godina. Ne želim da budem sahranjena pod zemljom“, napisala je sudu devojčica.

Sudija Džekson, koji ju je posetio u bolesničkoj postelji pre njene smrti 17. oktobra 2016, izjavio je da je umrla spokojno, znajući da će njeni ostaci biti zamrznuti.

Nada svakako umire poslednja. Čak i za same krioničare sve ovo je još uvek neistražena teritorija; naučna strana svega rečenog tek treba da bude dokazana, ali ni oni ne gube nadu. Ipak, cenjeni futurista Rohit Talvar smatra da bi bilo vrlo optimistično reći da će se to postići za 30 godina i vrlo realistično očekivati da će britanska devojčica ostati zamrznuta između 50 i 100 godina.

Tehnologija za očuvanje naših tela vremenom će svakako postajati bolja. Ali proces regeneracije je posebno polje nauke. Ne razumemo dovoljno telo, mozak i šta je ono što čini svest, tako da bi osoba eventualno vraćena u život mogla da bude „kao Frankenštajnovo čudovište“ (Talvar), bez svesti o tome ko je bila i o tome kako želi da nastavi novi život.

„Mogu da razumem ako imate dete koje umire. Postoje brojni razlozi da to želite da uradite. Ali nada nije nužno najbolja osnova za poslovni model. Daleko smo od odgovora koji bi me razuverili. Ljudi žele zaštitu, a neko mora da im kaže da, koliko god želeli da žive večno, ovo nije pravi način. Mnogo je veća verovatnoća da će doći do napretka u nekim drugim oblastima produžetka dugovečnosti života nego u kriogenskoj regeneraciji“, poručuje Talvar.

Ima još onih koji razmišljaju o društvenom aspektu čitave priče. Ali ako ste odgledali film „Sumrak“ i baš se primili na ideju da živite još koji put – šta da vam radimo. Od ulaznice za budućnost svakako vas nećemo odvojiti. Samo treba da je platite. I nemojte, dok otvarate novčanik, da pomislite na to kako, recimo, izgledaju jagode kad se odlede…

(Branka Mitrović)