Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Na početku svoje knjige, Milutin M. Jaćimović, shvativši da će čitalac s nepoverenjem prihvatiti – da je antička Troja bila ustvari grad Skadar, te da je Skadar i potonja prestonica antičke i srednjevekovne Srbije, skreće pažnju na Volterovo upozorenje:
„Ako je veoma teško da se otkriju nove istine, još je teže, da one budu primljene i prihvaćene. Jer, prema nekoj nemiloj težnji ljudskog duha i po rečima ne znam kog mudraca, lakše je verovati u laž, koja se čula hiljadu puta, nego u jednu potpuno novu istinu“.
Jaćimović nam pruža potpuno novu istinu o Antici. Lomi njome tu okoštalu lenjost ljudskog duha – o kojoj iznese svoj uverljivi sud slavni pesnik Volter. Istina u knjizi Jaćimovića nije vezana za neki (manje ili više važan) sadržaj istorije jednog naroda ili jedne oblasti na nekom od kontinenata, nego je vezana za celokupni antički sadržaj Civilizacije. Sadržaj koji krasi udžbenike – od osnovne škole do univerziteta.
Jaćimović nam kaže, da „Odiseja“ i „Ilijada“ nisu poeme o grčkim državama, grčkim kraljevima, grčkim junacima… nego da su to poeme o srpskim državama, srpskim kraljevima i srpskim junacima…
Među antičkim likovima iz vremena slavne Troje je i Ahil, plavokosi Srbin, o kojem je sačuvan podatak – da je jahao rasnog konja „Šarca“, onoga kojeg je srpski guslar novijeg doba (u deseteračkim epskim pesmama) darovao Marku Kraljeviću.
Srbi čuvaju još jednu odliku junačkog Ahila, a i ona upućuje na Ahilovu pripadnost srpskom narodu. Arheolozi su našli više keramičkih posuda, na kojima je ugraviran lik Ahila – s muškom antičkom haljinom. A ta Ahilova haljina je okićena krstom s četiri ocila! Samo su Srbi u Evropi sačuvali četiri ocila i ugradili ga u svoje državne i ratničke grbove.
Naravno, Jaćimović nije jedini istraživač koji dovodi u pitanje istorijske činjenice iz vremena drugog i trećeg milenijuma pre Nove ere. Trojanski rat je bio oko 1200. godine pre Hrista i ta činjenica je podstakla mnoge pisce, da odbace tumačenje o grčkom osvajanju Troje, jer postoje pouzdani izvori, da su Grci naselili južni deo Balkanskog poluostrva u 7. ili 8. stoleću pre Nove ere – 400, ili 500 godina posle Trojanskog rata. Samo ova činjenica je bila dovoljna za preispitivanje evropske antičke istorije i bila je dragocen putokaz za izvođenje novih zaključaka o Trojanskom ratu. A ta preispitivanja su i na stranicama knjige Milutina Jaćimovića.
Treba priznati M. Jaćimoviću, da je, s pravom, posumnjao u izveštaj priučenog nemačkog arheologa, Hajnriha Šlimana. Šlimanovo uveravanje sveta, da je otkrio mesto antičke Troje na teritoriji Turske, Jaćimović je doveo u vezu s programom Bečko-berlinske istorijske škole u 19. stoleću. A ta škola je prilagođena suštini nemačkih imperijalnih planova prema slovenskim zemljama i slovenskim narodima.
Proglasila je Slovene nedržavotvornim plemenima, koja nisu ovladala pismenošću i drugim civilizacijskim dostignućima do 9. stoleća, kada će ih, navodno, opismeniti Grci, Romani i Germani. Ovome je pridodata i podvala da su Sloveni na Balkanskom poluostrvu i u Panoniji pridošlice iz Rusije i da su uzurpirali vlasništvo nad zemljom drugih naroda. Na taj način, Germanima se pruža pravo na istorijsku „pravdu“ – da uklone Slovene sa otete zemlje.
Ova imperijalna najava o Slovenima na tuđim zemljama ne bi mogla opstati, da nisu: Germani, Romani i Vatikan obavili dve podvale: 1) Ahejci, Dardani, Iliri, Tračani, Dačani, Mizi, Dalmati, Peoni i oni s drugim imenima – a naseljeni u Antici na Balkanu nisu preci Srba (Slovena) i 2) Homerova Troja se nije nalazila na Balkanu.
Geografske odlike Troje su oko Skadra
Jaćimović je opovrgao oba krivotvorenja Bečko-berlinske istorijske škole. U svojoj nevelikoj knjizi: „Troja, srpska prestonica Skadar“, objavljena na srpskom i ruskom jeziku, uverljivo dokazuje da je Trojanski rat, opevan u Homerovoj „Ilijadi“ i „Odiseji“, bio obračun srpskih državica niklih na morskim obalama Sredozemlja i u dubini Balkana. On upućuje čitaoca, da nije moguće pronaći planinu u Hisarliku (gde je Šlimanova Troja), koja bi se mogla videti – zajedno s Trojom i morskom obalom, kako je to sve posmatrao, s Tračkog vrha (na Šar planini), Bog Posejdon:
„Cela se otuda Idska planina mogla da vidi,
Vidio se Prijamov grad i ahejske lađe“.
Milutin Jaćimović kaže, da se sa Šar planine, ili s Koraba, mogu videti: Prokletije, Troja i morska obala Jadrana – kako to opisuje i ovaj stih „Ilijade“, a takve slike nema na Hisarliku.
Korab
Na Hisarliku nema ni reke, koja bi predstavljala, vodom bogatu, Skamandar, koja, pre nego što se ulije u more, nosi vodu i osam svojih pritoka. A na Hisarliku, pored Šlimanove Troje, teče jedna mala reka, više potok. I kad su letnje žege, ona presuši. Autor nas upućuje još na jednu besmislicu u vezi s prirodnom okoline navodne Troje na Hisarliku. „Ilijada“ spominje, u blizini stvarne Troje, pored reke Skamandar, još jednu reku – ni nalik potoku na Hisarliku. Reč je o reci Simoneti, koju je Jaćimović prepoznao kao reku Drim, a siguran je – da je antički Skamandar današnja reka Bojana.
Drim i Bojanu spaja i danas jedan vodeni rukavac, koji se spominje i u „Ilijadi“. Evo opisa Troje i te dve reke s rukavcem u „Ilijadi“, što nijedan istraživač, osim onih iz Bečko-berlinske istorijske škole, ne bi mogao vezati za geografsku sliku na Hisarliku:
„A kad stignu do Troje i dveju tamošnjih reka,
Onde gde Simonet i Skamandar združuju vale,
Tu zaustavi konje beloruka Boginja Hera,
Od kola ispregne njih i maglom pokrije gustom,
A Bog Simonet njima ambrosije dade da jedu“.
Pouzdano svedoče stihovi „Ilijade“ – da je Jaćimović u pravu, a da to Šliman nije. U jednom od njih se kaže da Ahil razbi Trojance i jednu grupu gonjaše niz polje, kad je prešao most (brod) na jednoj od 8 reka, Ksantu, između grada i polja:
„Kad naposletku stignu do broda lepotekom Ksantu,
Reci virovitoj, što Div je besmrtni rodi,
Onde razdvoji Trojce Ahilej, te gonjaše jedne“.
Još jednu odliku reke pored Troje, uočava Milutin Jaćimović. Nalazi je u stihu „Ilijade“. Nema reči, da bi se ona mogla nalaziti na Helespontu. Prepoznatljiva je ta odlika u reci Bojani.
Zna se da morske jegulje, kad polažu ikru, to čine u rekama Sredozemlja, pa i u Bojani. To ne bi mogle činiti u potoku na Helespontu, u kojem voda često presušuje. Pogledajmo, jegulje plivaju u Bojani, pored Troje (Skadra) – u Antici, kao i danas:
„Metiljke počnu da gore i brestovi, a s njima i vrbe,
Lotos goreti stane i sita, a s njima i kipir,
Sve što uz lepu je reku na bregu u obilju raslo.
Jegulje i druge ribe u vodi stanu da ginu,
Što su ovud i onud u lepoj plivale vodi“.
Stihovi „Ilijade“ su s dragocenim sadržajem, uverava nas M. Jaćimović. Oni otkrivaju i najprisutniju odliku reke Zete u Crnoj Gori. Veruje da se Zeta, u vreme Trojanskog rata, zvala Esep, a dolina kroz koju je tekla – Zelija. Stih kaže, da Esep protiče pored najniže strane Idske planine, a Jaćimović vidi, da je reč o Prokletijama, jer se prema Zeti nadnosi najniža strana ove planine.
Još jedna osobina Zete se prepoznaje u stihu „Ilijade“ – voda joj je tamna (crna) zbog izobilja algi, koje su uslovljene njenim sporim tokom. Pogledajmo:
„Koji od Zelije behu, od Idske najniže strane,
Imućni ljudi što crnu Esepovu piju vodu,
Te Trojance sin Dikaonov vođaše svetli,
Pandar, koga je sam Apolon obdario lukom“.
Strane sveta u „Ilijadi“ upućuju na Skadar
Ako se zna da su Peoni živeli oko srednjeg toga Vardara, onda je tačno da im je Skadar bio na severozapadu, kako se u „Ilijadi“ određuje položaj Troje. Peonski vođa je bio Asteropej i on je svoje vojnike vodio do Troje peške. Da je Troja bila u Turskoj, kako tvrdi Šliman, onda bi Peoni morali da preplove Egejsko more i ne bi putovali samo peške, kako to piše u „Ilijadi“. Jaćimović navodi i studiju o Troji Aristida Vučetića, u kojoj je upozorenje, da je Dardanija, kojom je vladao Prijam, imala izlaz na istočnu obalu Jadrana, u današnjoj Dalmaciji. Prema tome, teško je poverovati u Šlimanovu tvrdnju, da je glavni grad te Dardanije bio na Hisarliku. Bila bi to ogromna država i onda se na Balkanu i Maloj Aziji ne bi nalazile tolike državice – učesnice u Trojanskom ratu.
Srpski pogrebni obredi u „Ilijadi“U „Ilijadi“ su opisani srpski pogrebni obredi – oni kojih se Srbi pridržavaju i danas i jedan upražnjavan do Srednjeg veka. Prepoznaju se u stihovima o pogibiji najvećeg trojanskog junaka – Hektora. Kao i danas, žene su se, posle smrti rođaka ili supruga, oblačile u crno. Prvi obred je naricanje, ili tužaljka, za pokojnikom. Jedna žena glasno nariče, a druge je, plačom i tišom kuknjavom, prate. Danas je taj običaj prisutan kod Srba – najviše u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni. U ovim pokrajinama bi i danas žene plakale za Hektorom, kao što je to činila njegova majka Hekaba – pre više od tri milenijuma:
„Tužnjavu bolnu Hekaba međ’ ženama trojanski poče:
‘Sine, jadne li mene! A zašto da nesrećno živim,
Kad mi pogibe ti? U gradu, danju i noću, ti mi bejaše ponos…’
Tako tužeći reče, a za njom su ridale žene,
Tako ridajuć’ reče i tuženju podstakne drugu.
Kad već mrca uvezu u dvorove slavne, na odar,
Metnu ga probušeni, a postave uz nj pevače,
Tužnjave začinjače, i zapevahu oni
Zapevku bolnu, a žene iza njih stanu da plaču.
Od njih beloruka Andromaha prvu tužaljku počne,
Hektora rušivojske u rukama držeći glavu…“
Hektorova supruga Andromaha, što se čini i danas za umrlim suprugom, nastavlja tužaljkom:
„Mladi mi izgubi život moj vojno! Udovicu mene
U kući ostavljaš ovde! A luđan još nam je sinčić,
Kojeg nesretno rodismo mi, a ne mislim da će on
Do konja dorasti; s vrha pre će se ovaj srušiti
Grad, jer nesta braniča mu – tebe, a ti ga branjaše,
Čestite žene mu branjaše i ludu mu decu!…
Hektore! A najveći bol će ostati meni,
Jer mi nisi ruke sa samrtnog pružio odra,
Ni reč mi rekao mudru i utešnu, da bih se uvek
Sećala nje, obdan i obnoć roneći suze!“
Pored tužaljki, pri sahrani Hektora se opisuje još jedan savremeni obred kod Srba – daća. Ona je, znamo, nezaobilazna. Upražnjava se danas, kao i u Srednjem veku u Srbiji. A eto, o tome svedoči „Ilijada“ – upražnjavana je daća i u antičkoj Troji.
„Ilijada“ nam otkriva i način sahranjivanja u doba Trojanskog rata. I to svedočanstvo upućuje na način sahranjevanja kod Srba od 4. do 6. stoleća posle Hrista. U „Ilijadi“ je opisana Hektorova sahrana, posle koje je spomenuta i daća. Bio je spaljen, pa su ostaci njegovog tela sahranjeni u gromilu (grob):
„A kad se iskupe već i svi se zajedno nađu,
Najpre rumenim vinom ugasiše lomaču celu,
Svuda kuda je snaga silovitog doprla ognja,
Potom bele, braća i drugovi, sakupe kosti,
Ridajuć’ i svi grozne niz obraze ronjaše suze.
Kosti, kada ih skupe, u zlatni smestiše kovčeg,
Grimiznim pokrovima i tankim pokriju kovčeg,
U raku iskopanu tad spustiše njega, a ozgo
Kamenja krupnog, oni navališe – jedan na drugi.
Nadgrobni naspu hum i postave svugde stražare,
Da ih ne napadnu pre Ahejci s nazuvkom lepim.
A kad podignu hum, tad vraćat’ se stanu i potom
Lepo se iskupe svi i slavnom se čašćahu čašću
Onde u dvorima Divu dragoga Prijama kralja.
Tako su oni pogrerbli konjomoru Hektora borca“.
Prof. dr Đorđe Janković je ovakvo sahranjivanje prepoznao ispod gromila u okolini Grahova i Knina. Napisao je knjigu o tome i tvrdio da su to srpski grobovi, od 4. do 6. stoleća posle Hrista. Ali, to se nije svidelo zvaničnim srpskim intelektualcima, pa su ga udaljili s Filozofskog fakulteta u Beogradu, s obrazloženjem da Srbi nisu u 4. i 5. stoleću živeli na Balkanu.
Homerov jezik je pun srpskih reči
Treba odati priznanje Milutinu Aćimoviću što je u starogrčkom jeziku „Ilijade“ prepoznao srpske reči. Time je potvrdio, da je dr Olga Luković – Pjanović bila u pravu, kad je u svoj doktorski rad na Sorboni unela podatak, da su mnoge reči u grčkom jeziku pozajmljene iz srpskog jezika:
Homerove reči srpske reči
1. vido, vide vidi
2. vole, volilo volja, voleti
3. viono, voino vino
4. veido, veiden video, viđen
5. doko moi dokaz moj
6. dao, thao dao, daj
7. doine dojenje
8. zala, zazli žalost, žaliti
9. kotule kotao
10 milikos mio
11. meies mesec
12. mili mili, mio
13. omilia omiljen, mio
14. plimi plima
15. proseleo preselio
16. podarki darovi
17. svinia svinja
18. svekuro svekar
19. svekura svekrva
20. tresi tresti
21. teta tetka, teta
22. tlao tlo
23. hromos grom, gromovi
Skadar srpska srednjevekovna prestonica
Jaćimović je s pravom naveo, da zvanična istoriografija potpuno zanemaruje srpsku istoriju pre Nemanje, koji se pojavljuje tek u 12. stoleću Nove ere. Zvanično se sledi samo ono što je o Srbiji pisao Konstantin Jireček, jedan od najamnika Bečko-berlinske isotrijske škole. On osporava srpsko starosedelaštvo Srba na Balkanu, pa zato nije spominjao Srbiju – osnovanu 490. godine, s prestonicom u Skadru.
U ovom antičkom srpskom gradu, koji se zvao i Troja, i Ilij, stolovale su srpske dinastije: Svevladovići, Svetimirovići i Oštrivojevići, od 490. do 1171. godine. Zanimljivo je, da je o prednemanjićkom Srbijom pisao i katolički sveštenik Andrija Kačić-Miošić u 18. stoleću, ali se jugoslovenska istoriografija oglušila o tu činjenicu. A on je, u svojoj knjizi: „Prisvitlom gospodinu“, naveo većinu srpskih vladara u Skadru.
Da ne bismo čitaoce stavili u nedoumicu, obavestićemo ih da je na Međunarodnom kongresu istoričara: „Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura“, u Sankt Peterburgu, od 12. do 14. maja 2008. godine, italijanski istoričar Đankarlo Tomacoli Ticijano pročitao referat o dešifrovanju linearnog A i B pisma sa Krita – pomoću slovenskih jezika.
Zaključio je, da je Minojska država (osnovana 2000 godina pre Nove ere na Kritu) srpksa, a ne grčka – kako se to u svetu uči na svim nivoima obrazovanja. Ovo je bilo iznenađenje, ali više nije. Sve više naučnika se slaže sa srpskim (slovenskim) starosedelaštvom na Sredozemlju i u drugim delovima Evrope.
Milutin Jaćimović je, na osnovu svog rada o Troji u Skadru, pročitanom na kongresu istoričara u Sankt Peterburgu – 2009, proglašen dopisnim članom Ruske akademije nauka u Sankt Peterburgu.
(srpskaistorija.com)
