SVAKI ŠEF ALBANSKE FAMILIJE IMAO JE NAREĐENJE DA UBIJE U ISTOJ NOĆI 3 SRPSKA OCA

Knjiga italijanskih novinara Đuzepea Ćula i Vitoria Romana „Vukovi u magli“  dokumentuje ulogu UN, EU i SAD u stvaranju kriminalne države u srcu Balkana i postavljanju terorista i zločinaca na čelne pozicije državne uprave.

Mafija voli maglu, kao i vukovi. Ovo su reči jednog policajca sa Kosova i predstavljaju sintezu realnosti u samoproglašenoj državi kojoj, u više od deset godina administriranja, OUN nije donela ni blagostanje, ni pravosuđe ni pravdu, već samo bedu i porast kriminalne stope. Na Kosovu se u ime „stabilnosti za Balkan“ ozakonila vladajuća klasa vezana dvostrukim nitima sa mafijom.

Novinari Đuzepe Ćula (Giuseppe Ciulla) i Vitorio Romano (Vittorio Romano), veoma savesno i minuciozno istražili su Kosovski fenomen“ i svoja zapažanja objavili u knjizi pod naslovom „Vukovi u magli“ („Kosovo: OUN talac mafija i SAD“). U njoj su iscrtani bilansi međunarodnog upravljanja na toj teritoriji: blokiranje procesa za osobe koje su počinile ratni kriminal; traljavo vođenje istrage o najvišim političkim liderima Kosova, uglavnom bivšim komandantimaa OVK; misteriozno nestajanje dokaza na putu između UN i EU; izveštaji posmatrača OEBS-a koji su prijavljivali inertnost OUN, a koji su ostali mrtvo slovo na papiru; odgovornost SAD-a za dešavanja na terenu.

DRŽAVA MAFIJE

Teritorija Kosova veličine je regiona Abruco, i sa 14.000 vojnika NATO-a trebalo bi da bude jedno od najsigurnijih mesta na svetu. Međutim, po tužiocima to je najznačajniji zglob prometa oružja, droge, ljudskih organa, i ljudi uopšte prema Zapadu. Kako to, pitaju se autori knjige, da na granicama niko ne kontroliše tovar kamiona? I zaključuju: u srcu Balkana koji ide ka Evropi, postoji samoproklamovana država mafije koja nas vodi u novi hladni rat.

A da je u pitanju teritorija koja je predata mafiji potvrđuju brojni izveštaji do kojih su došli autori (u knjizi je objavljeno desetine faksimila); to kažu i tužioci, ljudi iz tajnih službi, o tome govore čak i vojnici KFOR-a u misiji NATO-a, koji su prinuđeni da okrenu glavu pred švercom droge, oružja i ljudskih bića. Vrh kriminalnih organizacija poklapa se sa vrhom političkih partija, ne slučajno sastavljenih od bivših pripadnika OVK.

Dakle, oni imaju političku i ekonomsku vlast. Upravo su oni pod istragom zbog zverskih ratnih zločina i zbog prometa svake vrste droge u ovom uglu Balkana. U knjizi su objavljeni dokumenti koji svedoče da su UN koje upravljaju Kosovom više od deset godina blokirale istragu protiv ovih osoba. Zašto?

Ko će odgovoriti na pitanje kako je moguće da su UN preko misije UNMIK, potrošile vagone novca kako bi stvorile jednu modernu državu, da je evropska misija EULEX stvarala uslove za pravnu državu, a da je NATO preko misije KFOR instalirao vojsku dovoljnu da se suprotstavi mafijama polovine Evrope – a da je pri svemu tome Kosovo „država mafija“, koja, uz to, računa na ulazak u EU.

Italijanski policajac koji je završio misiju za UN priča kako je razočaran tom istom organizacijom. Odgovara na pitanje zašto je Kosovo država mafije.

„Imali smo 300 sati materijala na kojima je zabeleženo prisluškivanje Hašima Tačija. Ti snimci završili su u nekoj kutiji suterena u Vašingtonu. Niko mu ne može više suditi. Da li vam je to dosta? Dakle OUN ga je pokrila. I ne samo njega. Blokirali su procese, usporavaju istragu, skrivaju dokaze o umešanosti lokalnih političara sa organizovanim kriminalom. I svaki put kada smo započeli istragu protiv nekoga iz vrha lokalne politike stiglo je naređenje: stop!“.

Istina se saznaje na ulicama, u tišini, ili uz šapat međunarodnih funkcionera uz večeru. Ima li dokaza za to o čemu pričate, pitaju autori. Mnogobrojni su.

„Posle šest meseci boravka ovde pozvao sam šefa i rekao mu: ovde smo pogrešili u svemu. Ovo su kriminalci“. Ko su kriminalci? „Mi, Italija, zemlje NATO-a. Mi smo pogrešili, bombardovali smo Srbe misleći da su Albanci žrtve. Posle je OUN sve uzela u svoje ruke. I pretvorila ovo u zemlju mafije. Bombardovali smo pogrešne“.

Kako izgleda Kosovo danas? Priština, jedan od najboljih restorana, na koji metar od sedišta međunarodnog tužilaštva, luksuz, napolitanska muzika, devojke koje prate američke funkcionere, kosmopolitska graja, Amerikanci imaju slobodno veče, Napolitanci u firmiranim odelima, pripiti francuski funkcioneri.

Takva slika Kosova sama je po sebi odgovor na brojna pitanja autora knjige. Na ulicama prebrojavamo lambordžinije, ferarije, mercedese, luksuzne džipove. Čiji su? Voze ih sinovi velikih mafijaških bosova, objašnjava kapetan KFOR-a, iako po lošim putevima gde neretko teku fekalije ili nema svetla. Četrdeset odsto stanovništva živi sa manje od 70 evra mesečno, a 15 odsto je ekstremno siromašno.

Ulicama Dečana šeta bivši komandant OVK Abdul Muškolaj. Praćen je sa tridesetak najvernijih, postao je nacionalni heroj, optužen od Suda u Hagu za počinjena kriminalna dela. Oslobođen je po svim tačkama optužnice 3. aprila 2008. godine, a brojni svedoci protiv njega ubijeni su, ili su umrli tokom procesa pod nerazjašnjenim okolnostima. U njegovoj kancelariji i sada se viori zastava OVK i velika slika Ramuša Haradinaja u vojnoj uniformi, te ogromna fotografija brata Adriana Haradinaja koji je poginuo 6. maja 1997. na granici sa Albanijom. Abdul ne priznaje sadašnjost, za njega su sve međunarodne organizacije koje upravljaju Kosovom i rade na približavanju EU jedna zamka. Po njemu, rat je stalno tu, iza ugla.

„Naš posao nije završen, moji ljudi i ja smo spremni za borbu u svakom trenutku. Ovoga puta rat ne bi bio unutar Kosova. Bićemo država koja se bori protiv jedne druge države. Ali UN treba da odu. Evropska misija nam takođe ne treba. Potrebni su nam samo vojnici KFOR-a, a ostali treba da idu kući“, odsečno zaključuje.

Na konstataciju novinara da su Albanci nastavili da bacaju bombe na srpske enklave i posle završenog rata, on odgovara da je to samo propaganda, a na konstataciju da su Albanci napali 2004. godine pravoslavne svetinje, on potvrđuje da je bio uhapšen zbog toga, pušten mesec dana kasnije, ali samouvereno tvrdi:

„Sada niko više neće napadati NAŠE MANASTIRE“. Da, doslovno izgovara: „NAŠE“ manastire, podvlače autori. Abdul zaključuje:

„Posetio sam mnoga sveta mesta u Evropi, ali nijedno nije okruženo vojnicima, naši manastiri izgledaju kao zatvori“.

Da li Srbi mogu da ostanu na Kosovu pitaju se autori knjige „Vukovi u magli“? Sledi horski odgovor nekadašnjih pripadnika OVK-a: „Samo oni koji nisu uprljali ruke našom krvlju, i samo oni koji priznaju nezavisnost naše države. U suprotnom mogao bi da eksplodira novi rat, u severnoj Mitrovici može da eksplodira svakog časa“, opominju oni.

EVROPSKI ORIJENT

Svaki kvart i svaka ulica Prištine pokazuje balkansku neodlučnost. Gleda na Istok i na Zapad, gubi sopstveni identitet, lišava ga. Dominira statua u bronzi Bila Klintona koju je nekadašnji predsednik SAD-a lično otvorio, čovek koji je inspirator oružane intervencije NATO-a protiv Srbije, koji se smatra utemeljivačem nove države, nacionalni heroj. U Nacionalnom muzeju Kosova najvredniji i najpoznatiji predmet jeste uniforma generala Veslija Klarka, komandanta NATO-a tokom rata 1999. godine.

Priština se razlikuje od svih drugih gradova. U samoproglašenoj kosovskoj prestonici malo je albanskih zastava, u oči padaju uglavnom one svetlo plave, sa 6 zvezdica. Devojčice u centru grada šetaju u mini-suknjama. „Evropeizovati se, za nas mlade je način da zaborvimo rat“, zaključuju. U centru je malo islama ali na periferiji se zato nalaze tržnice, mada i sve drugo podseća na orijent.

Samo 100 metara dalje, i čovek kao da se našao u Evropi, Americi, ili negde drugde na Zapadu. Hiljade međunarodnih funkcionera živi u Prištini. Jedan ekonomski mikrokosmos više nego socijalni. To je narod koji troši, naviknut na evropski budžet. Kosovo je pravi raj za trgovce, čitavi kvartovi nalaze se u njihovim rukama. U četiri ulice koncentrisane su glavne međunarodne institucije koje već deset godina traže kako da Kosovo izađe iz kaljuge u kojoj je završilo posle rata.

Kancelarije tužilaštava, sedište OEBS-a, zgrade sudova i policije neuralgične su tačke grada. Poznaju desetogodišnje tajne i laži međunarodne administracije. Za mnoge funkcionere bili su odskočna daska za milionerske karijere. I sve je novo u Prištini, jedini trag prošlosti jeste spomenik Skenderbegu, nacionalnom albanskom heroju. Kako su daleko od svega toga kosovska sela, Mitrovica ili Peć. Tamo se tradicija ljubomorno čuva.

Sa kojim prtljagom Kosovo ima aspiracije da pređe put ka Evropi. Italijanski ambasador Mihael Gifoni kaže da „Kosovo gleda pre svega na SAD. A problem je u tome što nema jedan ozbiljan i istinski model na koji bi se oslonilo, nema odnos prema albanskom modelu, ne postoji kosovski, izgubio je onaj jugoslovenski. Od Amerikanaca uzimaju najgore, arhitekturu lošeg ukusa, fast fud, hamburger, ostalo kradu od Evrope, kopiraju ali sve ono loše. A klasa koja vodi zemlju nema obrazovanje. „OUN i Evropa su, dakle, ofingeri o koje se kači Kosovo“.

Konferencija donatora evropskih zemalja koje finansiraju Kosovo namenila je za period od 2007. do 2011. godine 500 miliona evra za ovu samoproglašenu državu. A od kraja rata (1999) do nezavisnosti Kosova, OUN je potrošila 33 milijarde evra; rekordnu cifru. Planina novca za zemlju koja broji dva miliona stanovnika.

Zašto je Kosovo tako značajno za Evropu i SAD, pitaju se autori knjige. Refren italijanskog ambasadora glasi „Stabilnost Balkana“; on ističe: „Ovo je teritorija koja ne može biti držana izvan procesa evropske integracije“. Nema međunarodnog funkcionera koji nije ponovio isti refren. Ali oni ne čuju glasove brojnih mladih Albanaca: „Istina je da imamo na vlasti mafijaše, ali više volim mafijaše nego dominaciju Srba“.

Oni su za njih manje zlo. Ne znamo o kojoj dominaciji pričaju, a garancija im je, neretko se čuje, najistočnija američka baza, jer „dok imamo Bondstil niko nas ne može napasti“. A šta je sa ono malo Srba što živi u enklavama? Kako misli Srbija da zagrli Evropu bez razrešenja problema srpskih enklava? Ko će i kako odrgovoriti na to pitanje?

O „žutoj kući“ i o Srbima koje su kidnapovali i odvodili u Albaniju i ubijali uzimajući im organe, napisane su tolike stranice, ali da bi međunarodne institucije započele 2008. godine istragu o prometu ljudskih organa na Kosovu, trebalo je da na aerodromu u Prištini pozli Turčinu koji je došao lično u kliniku „Medikus“ da proda svoj bubreg za 2.000 evra. Zato je istraga jednog lekara sudske medicine koju je sproveo na svoj zahtev u Albaniji, i čitav njegov rad smešten na jedan CD, godinama bila u rukama tužilaca UN, a kada je sve 2008. godine prešlo u ruke evropskih tužilaca – materijal je najverovatnije uništen.

Srpska tajna služba je obavestila o postojanju tog CD-a. Znači, ovakva kriminalna aktivnost nastavljena je punih deset godina, najpre u ratno vreme, a potom u punom jeku aktivnosti UN i njenog upravljanja Kosovom. U knjizi objavljeni dokument jasno govori o zahtevu UNMIK-a i preporukama koje je slao OUN da se nastavi istraga, još 2005, o toj i još nekim klinikama koje su tražile velike količine krvi ali koje su UN očigledno kočile.

ZMIJA U PARLAMENTU

„Zmija u Parlamentu“ odeljak je knjige sa zastrašujućom slikom moći kriminalaca, bivših lidera OVK, koji su došli u vrh vlasti, i koji su davali naloge za sprovođenje stravičnih tortura nad Albancima. Sobe za torturu stvorene su po naredbi Latifa Gašija. Ali, to su po odluci UN bili „osetljivi procesi“, i samo je otuda stizala komanda šta treba raditi. Italijan Frančesko Florit, sudija evropske misije trebalo je da sudi zmiji u Parlamentu, bivšem šefu „Ljapi grupe“, specijalne jedinice tajne službe OVK, koja je otvorila između avgusta 1998. i juna 1999. godine u blizini Podujeva pet centara za zatočenike, mesta za torturu i ponajviše za smrt, a sve to po nalogu Hašima Tačija. Gaši je bio komandant, lično je prisustvovao torturama a i nekim izvršenjima ubistava.

Ko su bili ti albanski zatočenici? Civili koji su morali lažno da svedoče da su saradnici Srba i da nisu dovoljno lojalni OVK. Tokom sudskog procesa Gaši, Ruštem Mustafa i drugi iz ove grupe negirali su svoju umešanost. Gaši biva zatvoren 28. januara 2002. godine, Mustafa avgusta iste godine, počinju protesti u Prištini i Podujevu, u znak solidarnosti sa uhapšenima, po generalnom sekretaru Tačijeve partije Jakupu Krasnićiju „optužbe protiv njih su pretnja protiv vrednosti albanskih boraca za oslobođenje Kosova“.

Na Kosovu je sve moguće, pa i pretnje i smaknuća svedoka, pre nego što se pojave na sudu. Sledi istraga, presuda, koja 2005. godine biva poništena od strane Vrhovnog suda, objašnjava italijanski sudija. U međuvremenu Gaši postaje parlamentarac, čovek veoma blizak Tačiju, pa sudije UN koje je trebalo da ponovo otvore proces na neobjašnjiv način nisu pomerile ni prst.

Bio je to vruć krompir, ili kako su to definisale UN, jedan od onih „osetljivih slučajeva“. Lokalne sudije nisu u stanju da podnesu pritiske organizovanih mafijaša, ili onih sa političkog vrha. I psihološki pritisak već u temelju funkcioniše. Drugog oktobra 2009. godine Oblasni sud u Prištini, čiji je član i italijanski sudija Florit, osudio je Gašija na šest godina robije, a Mustafu na četiri. A za sve članove Ljapi grupe postoji optužnica za ubistvo. Redak slučaj. Pitanje sudijske časti.

Ali takav slučaj nije bio i sa gradonačelnikom Skenderaja. Sami Luštaku, bivši borac OVK, Tačijev čovek, hvata za grlo sudiju Samija Gerdovcija koji treba da isprazni stanove Srba u centru Prištine koje su ilegalno zauzeli Albanci. Ti stanovi interesovali su i njega lično. Gradonačelnik preti ubistvom sudiji na oči policije koja ne reaguje dok sudija poziva predsednika Opštinskog suda i saopštava mu šta se događa na ulici, dok taj isti predsednik opominje: „Napustite sve i idite“.

Tako funkcioniše pravosuđe na Kosovu u 2005. godini. A OEBS uporno piše izveštaje da je Luštaku komandant kosovske oslobodilačke vojske, ali nikakve koristi. Čovek koji zna da mu se telefon prisluškuje preti sudiji jer zna da je zaštićen, a na procesu nijedan od policajaca nije izjavio šta je video, čemu je prisustvovao; strah je dominantan iako im je zadatak da zaštite sudiju.

Sva pitanja i odgovori svima su jasni, oni se nalaze u odnosu između lokalne političke vlasti i funkcionera UN koji su zajedno upravljali Kosovom sve do ulaska Evropske misije. Odgovori se nalaze i u neradu KFOR-a i, kako svedoči jedan italijanski karabinijer, „drže nas ovde da kontrolišemo da se ne sukobe Srbi i Albanci. A tako nam malo napora treba da otkrijemo gde se nalazi oružje. Bilo bi dosta da nam narede da pretražimo dolinu, za pola jutra ne bi bilo nijednog pištolja više“. Ali, niko ne daje naredbu.

NAJTAJNOVITIJE MESTO U EVROPI

Da li ste čuli da neki sud ima tajni registar gde je označena „osetljiva istraga“? Ko su ličnosti u tom registru? Stephen Kuk, bivši američki general, sa dugim iskustvom na Balkanu, 2005. godine odlazi u penziju, a već sledeće godine generalni sekretar OUN Kofi Anan imenuje ga za svog specijalnog predstavnika za Kosovo. Godinu dana kasnije biva ispitivan „zbog svog agresivnog ponašanja, slabe profesionalnosti i zbog bliskosti sa tadašnim ministrom za energiju Ethemom Čekuom“. UN 2007. ne obnavljaju ugovor s njim, ali mu ipak 2008. godine skidaju krivicu „zbog nedostatka dokaza“. Stephen Kuk danas je savetnik Ramuša Haradinaja.

On je 2006. godine snažna figura na Kosovu, saziva tužioce i sudije OUN i saopštava im da „od danas pa nadalje sve istražne postupke prema izvesnim licima čiji ishod može na neki način da destabilizuje Kosovo moram preventivno odobriti lično ja“. Poneki sudija protestuje ali njegova je reč zakon, zakon iznad sudova.

On za svaki slučaj usvaja još jednu meru, naređuje policijskim zvaničnicima UN da stave na svoj radni sto rezultate istrage koja se odnosi na kriminal finansijske prirode, u koje su umešane ličnosti sa vrha kosovske zajednice sa namerom da ih on autorizuje pre nego što pređu u ruke nadležnih tužilaca. Apsolutna kontrola.

I svi ovi detalji zapisani su u izveštaju OEBS-a. Uzalud. Rezultat te kontrole je i presuda Luštakiju od samo četiri meseca zatvora koja nikada nije realizovana jer nijedan lokalni sudija nije bio spreman da je sporvede. I tako je isti čovek za UN „ličnost s vrha vlasti kojeg treba izvući napolje“, a za OEBS „terorista“.

Kosovo je veoma ilustrativno prikazano i u poglavlju knjige „Plaćeni ubica pod zaštitom OUN“. Akcenat je u tom odeljku stavljen na Ramuša Haradinaja i čuveni masakr u njegovoj režiji (7. juna 2000, Strelce) kada biva ranjen, pa prenet u američku vojnu bolnicu u bazi Bondstil, „najtajnovitije mesto u Evropi“ kojeg nema na kartama, i čijem se središtu ne može približiti u prečniku od pet kilometara. Amerikanci mu spasavaju život ne pitajući ga za 6.000 projektila ispaljenih te noći. Brinuli su samo kako da ga što pre izleče i dignu na noge za nove avanture, političke.

U Peći tada počinje proces-farsa administracije UN. Dokazi protiv njega su neoborivi, ali svedocima, jednom za drugim, padaju glave, a glavni protivnik Tahir Zemaj (šef brigade Merđimi) i njegov sin bivaju smaknuti u Peći sa 60 hitaca. Ko samo pokuša da se suprotstavi Ramušu Haradinaju – umire. Kako je istraga napredovala, OUN dobija sve preciznije podatke o plaćenim ubicama na Kosovu, ali sabotira proces, ostavlja da padaju glave svedoka, znajući da su bivši teroristi OVK postali izabrani politički sagovornici kojima je pripala uloga da „održe mir u srcu Balkana“.

Lični telohranitelj Ramuša Haradinaja Bedri Krasnići, ekstremista, plaćeni je ubica, koji sanja ujedinjenje svekolikog albanskog naroda. Dobija zaduženje da ubije Sebahate Tolaj i Isufa Haklaja, bivše članove brigade Merđimi, koji su prišli kosovskoj policiji i započeli istragu o ubistvu bivšeg šefa Zemaja. Bedri 19. septembra 2007. godine biva osuđen od Suda UN na 27 godina robije.

Nijedan sudija na svetu ne bi ga mogao osloboditi. Ali samo na Kosovu kojim upravlja administracija UN, ubica može odslužiti kaznu od 27 godina za svega 13 meseci. Novembra 2008. godine otvorena je njegova ćelija, izlazi u punom sjaju i luksuznom odelu na glavni ulaz. Bedri je slobodan, jer Bedri je bodigard Ramuša Haradinaja.

Ovaj isečak realnosti Kosova zaslužuje još jedno pojašnjenje radi odgovora ko je glavni krivac za stvaranje mafijaške države na Balkanu. Dva ubijena policajca – Sebahate i Isuf – bili su umešani u promet droge, a Ramuš Haradinaj želi da obezbedi stoprocentnu kontrolu prometa heroina na Kosovu. Dakle, mažen od SAD-a, zaštićen od UN, čuvan od NATO-a, ima monopol nad heroinom.

Autori knjige su bili u posedu dokumenata iz kojih rezultira da su strane tajne službe i vrh UN veoma upoznate sa kriminalom Haradinaja i da su odlučili da to ignorišu. A šta zna EU? Šta znaju sudije i policija kojima je decembra 2008. godine Savet Evrope dao mandat za suzbijanje organizovanog kriminala na Kosovu? Nema nikakve sumnje da krvavi trag u napred nabrojanim zločinima i ubistvima vodi od Haradinaja, ali on ne ide na sud.

NAPOLJE SVI

U Sudu u Dečanima niko ne prelistava nijednu stranicu sedam dugih godina, ostaje sve nepokretno do jednog jutra marta 2009. godine. EULEKS formalno na Kosovu ima zadatak da „prati, poučava i sugeriše“. Međunarodne sudije se smeškaju, njih je 1.900 (zajedno sa policajcima) koji imaju ekskluzivnu nadležnost u pet sektora: organizovani kriminal, terorizam, finansijska istraga, multietnički delikti i korupcija.

Rečju, lov na velike ribe i ulogu da zaustave promet avganistanskog heroina koji se rafiniše na Kosovu i distribuira preko Austrije i Italije na ostatke evropskog tla. Šef pravosuđa EULEKS-a, Alberto Perduća, objašnjava da je od UN decembra 2008. godine funkcionerima EU predato samo 35 otvorenih slučajeva na osnovu kojih bi oni trebali da „shvate kompletno kriminalno tkivo Kosova“. Gle slučaja, među tim fasciklama nema one o okrivljenom koji se zove Ramuš Haradinaj.

Arhivirani slučajevi su zapečaćeni u kutije i poslati u Njujork, a jedna kopija je završila na prvom spratu kancelarije zgrade javnih tužilaca u Prištini. Ove fascikle nisu uzeli u razmatranje evropski funkcioneri jer su „zatvoreni“. Marta 2009. godine jedan funkcioner EULEKS-a počinje da razgleda „završene slučajeve“ i nalazi slučaj Ramuša Haradinaja kojeg su UN zatvorile i tako mu garantovale nekažnjivost. Je li kasno?

„Jeste, jer će jula 2010. godine krivična dela koja je počinio biti zastarela – tehnički nema vremena da se započne novi proces. Tokom istraživanja fascikli došlo se do zaključka da za mnoge slučajeve koji imaju i kompletnu dokumentaciju nema vremena jer nisu registrovani u kancelarijama javnih tužilaštava. Italijan Frančesko Mandoi (EULEKS) kaže da je policija OUN razvila veliku sposobnost u istrazi i došla do veoma dobrih saznanja o kosovskom kriminalu. Javni tužioci sproveli su veoma artikulisane brojne istrage, a posle toga nije došlo do procesa, pa nisu usledila hapšenja. Zašto? Morali biste pitati kolege iz OUN. Na pitanje zašto je to tako odgovara čak i autor militantnog Pokreta za samoopredeljenje Albin Kurti (23. avgusta 2009. pripadnici Pokreta prevrnuli su dvadesetak džipova EULEKS-a, sa povicima: „Idite kući“, „Napolje OUN“, „Napolje EU“, „Napolje svi“).

„EULEKS je kao i UNMIK nekoristan i štetan. Hoćete da znate zašto ni jedni ni drugi ne mogu da uhapse istinske kriminalce na Kosovu. Odgovor je jednostavan, zato što bi trebalo da strpaju u zatvor sve glavne kosovske lidere, bivše gerilce OVK, one iste kojima je OUN poverio da vladaju zemljom. Kako mogu da uhapse svoje partnere. Ova misija je jedna lakrdija“, zaključuje Kurti.

I tako međunarodna zajednica jednom rukom želi da garantuje stabilnost Balkana, zato sklapa sporazume sa liderima OVK koji kontrolišu teritoriju, a drugom da naloži zakone i pravosuđe. Zato i šalje 1.900 sudija i policajaca da uhapse špekulante i kriminalce, to jest lidere OVK. Može li biti stabilnosti bez pravosuđa? I kako će to postići sada kada su deset godina UN koje su tamo vladale birale koje će procese slediti njihovi tužioci, a koje ostavljati kosovskim kolegama.

MITROVICA U HAOSU

Tragična opomena iz „Vukova u magli“ i istraživača na terenu, Đuzepea Ćula i Vitoria Romana, sabrana je u skiciranju Mitrovice na Severu, i one na Jugu. Ono što su UN držale u tajnosti jesu operativni planovi nađeni u albanskim kućama (pre nego što su izgorele 1999): ubiti Srbe susede na određeni znak iz Prištine. Svaki šef albanske familije imao je naređenje da ubije u istoj noći tri srpska oca. Ovi papiri sa planovima uništeni su, nema procesa, ali jedan istražitelj UN, koji je ispitivao slučaj, potvrđuje tok događaja: „Albanci su suvim zlatom kupili kuće u dolini Brđana koje su nastanili, proširili se i kroz godine Srbi su tamo postali manjina; sve legalnim metodima. To je bio samo prvi korak. Postoje planovi ‘za vanredno stanje’ za definitivo proterivanje i fizičku eliminaciju svih Srba iz Severne Mitrovice. Funkcioniše uvek tako: u prvom momentu biva više neka vrsta pritiska, jakog ali legalnog, potom dolazi pravo etničko čišćenje. Pokušali su i 2008. ali smo ih zaustavili“.

Novembra 2008. godine istražitelji OUN su primetili da se nešto ne uklapa u Brđanima: Ministar za izbeglice odobrava povratak u dolinu devet albanskih porodica u tri godine. Za rekonstrukciju biva namenjeno mnogo miliona evra. Novac prolazi preko Nevladine organizacije i završava na privatnim računima trojice lokalnih političara i „sve to samo mesec dana pre kraja misije OUN“, objašnjava ovaj istražitelj, i dodaje:

„I upravo u tom momentu otkrivamo krug pranja mafijaškog novca kojim su upravljali albanski političari preko rekonstrukcija kuća u Brđanima. Jedna veoma komplikovana istraga koju smo morali uraditi i predati je za trideset dana novim evropskim funkcionerima”.

Administracija OUN blokira radove i jedan srpski funkcioner nudi, u ime Beograda, cifru od milion evra za kupovinu albanskih kuća koje su izgorele 1999. Milion evra za blatnjavi teren i četiri izgorela kamena na najužarenijem mestu na Balkanu su prilika koja se ne gubi. I pored toga albanske porodice se zahvaljuju i odbijaju: „Mislite li da je u pitanju herojski čin“, objašnjava istražitelj. „Iz prisluškivanih telefonskih razgovora čuju se pretnje koje su stizale direktno iz Prištine. Naredba je bila: izdržati ili umreti“.

Mesec dana posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova predstavljen je jedan drugi projekat za rekonstrukciju albanskih kuća u Brđanima: stotina kuća na dva sprata treba da zauzmu svu dolinu okružujući srpske kuće. Plan je podsticao na revolt. Međunarodna administracija to primećuje i predlaže sporazum: Albancima i Srbima je dozvoljeno da svako izgradi po pet kuća. Plan je neodrživ. Potonja storija oko gradnje kuća javnosti je poznata.

„Nisam je razumeo ni tada ne razumem je ni sada, ali imam samo jednu sumnju: Mitrovica treba da ostane u haosu. Utonula u maglu“, uveren je čovek iz UN.

Jedini koji jurcaju slobodno na Kosovu su oni bez registarskih tablica: špekulanti. Muka je što nijedna od dve međunarodne misije (EU I OUN) koje se preklapaju na Kosovu nema dovoljno autoriteta da ponovo uspostave zakonitost. Ako postoji jedna stvar koja je zajednička obema stranama preko mosta na Ibru, to su natpisi protiv međunarodnih organizacija: EULEKS-naci, UNMIK go home. Vlada iz Beograda vodi dvostruku igru, kaže Marko Jakšić iz Vlade u senci Srba iz Severne Mitrovice: „Javno tvrdi da nikada neće napustiti Mitrovicu ali na terenu, defakto, opredeljenja su drugačija. Ne iznenađuje nas, jer ova Vlada veoma je snažno uslovljena od strane SAD-a i od Engleske.“

A Kosovo je, svima je to jasno već deset godina, u rukama bandita. I to smo im poklonili mi. Banditi su naoružani, finansirani i obučavani od Zapada, zaključuju italijanski autori. Dosta je shvatiti trenutak prelaska od OUN na EU i otkrivanje skandala: slučajevi su zatvoreni, arhivirani i zaboravljeni. I da bi razumeli fundamentalno obrazloženje ovog međunarodnog onemogućavanja treba krenuti od onih koji su ostvarili najveću korist od rata na Kosovu: Sjedinjenih Američkih Država.

Milica Ostojić

(Pečat)