Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Američki pisac, pesnik, istoričar i socijalni antropolog Pol Polanski, koji je na Kosovu živeo i radio od 1999. pa do 2005. bio je svedok patnje srpskog naroda i manjina, a svedočenja o tome pretočio je u knjige.
Na Kosovo sam došao u junu 1999. zajedno sa NATO trupama. I kao Amerikanac koji se o Kosovu informisao iz američkih medija, bio sam proalbanski orijentisan.
Kao i većina nas koji smo bili tamo. Nedugo potom, doživeo sam da mi američki vojnici prilaze sa suzama u očima govoreći:
„Podržali smo pogrešnu stranu!“ Mogao sam to čuti skoro svakodnevno…
Ovo priča američki pisac, pesnik, istoričar i socijalni antropolog Pol Polanski, koji je na Kosovu živeo i radio od 1999. pa do 2005. preko humanitarne organizacije iz Praga radeći istraživanje o Romima. Bio je svedok patnje srpskog naroda i manjina, a svedočenja o tome pretočio je u knjige.
– Nisam politički orijentisan, ali sam svedok tih događaja. Pisao sam o odbijanju Kfora da zaštiti manjine. Kasnije sam bio svedok pogroma u proleće 2004, kada su sve enklave bile napadnute od strane Albanaca. Bio sam prisutan kada su Albanci dovezli cisternu sa gorivom, polili bolnicu u Kosovu Polju i zapalili je da izgori do temelja. Doktori i medicinsko osoblje koje je bilo unutra, bežali su napolje kroz sporedne izlaze dok sam ja stajao sa policijskim snagama UN koje su odbijale da intervenišu – i dalje sa nevericom govori ovaj američki pisac.
Jednom prilikom posetio je, kaže, južni deo Kosovske Mitrovice, kada je veći deo Roma koji je bio smešten u kampu u kojem je boravio i on sam, proteran iz tog grada na Ibru.
– Iz organizacije za koju sam radio tražili su da odem tamo i proverim da li su njihove kuće čitave i da li su njihovi rođaci još uvek tamo. Otišao sam sa svojim prevodiocem, ali su nas zaustavile francuske trupe. Video sam da Albanci odnose stvari iz romskih domova i spaljuju kuće. Rekao sam francuskim vojnicima da ih zaustave, na šta mi je njihov komandir odgovorio: „Naš zadatak je da samo zaštitimo Albance. Ako želite da ih prijavite, zovite policiju!“ Policije nije bilo jer je srpska policija otišla i ostao je samo Kfor. Stajati nemoćno pred takvim prizorom je jezivo – priseća se Polanski.
Poreklom iz Ajove, veći deo života je proveo u Evropi, proučavajući kretanje i migracije romskog stanovništva. Pred sam kraj bombardovanja Jugoslavije došao je na Kosovo, gde je, na zahtev UN, trebalo da volontira u romskom izbegličkom kampu.
Nekoliko pokušaja otmice
To što je tokom rata na KiM zastupao drugu stranu umalo da ga košta života.
– Albanci su pokušali da me kidnapuju nekoliko puta. Na kraju je to bio i glavni razlog zašto sam napustio Kosovo. Imao sam mnogo problema. UN me nije želeo, moja ambasada takođe. Za njih sam bio „persona non grata“ – kaže Polanski.
– Tamo sam proveo tri meseca kao jedini pripadnik neromske populacije. Pomagao sam im, štiteći ih od Albanaca koji su uvek pretili da će napasti kamp. Kada su saznali da američki državljanin živi sa njima, odustali su. Obilazio sam i ostala mesta na Kosovu, selio se od jednog do drugog – objašnjava Pol.
Život je nastavio u Nišu, jer ga je 2004. pozvala jevrejska organizacija JVC iz Pariza. Oni su čuli za jevrejsko groblje u Nišu, jedno od najstarijih na Balkanu, sa natpisima na spomenicima koje niko nije umeo da protumači, a koje je trebalo očistiti.
– Nakon čišćenja groblja, nakratko sam se vratio na Kosovo jer sam otkrio da su kampovi koje je postavio UNHCR za romsku populaciju bili na zemljištu gde je odlagan nuklearni otpad. Svetska zdravstvena organizacija je uradila analizu krvi egipćanske dece iz tih kampova i otkrila do tada, u medicinskoj literaturi, nezabeleženu, rekordno visoku koncentraciju olova u krvi.
Rekli su da će svako dete koje se bude rodilo u tom kampu imati trajno oštećenje mozga. Naredne dve godine proveo sam ubeđujući UN da preseli ljude iz tih kampova na neka bezbednija mesta. Objavio sam članke u „Njujork herald tribjunu“, kao i knjigu u kojoj sam napao čelnike UN i dobrotvornih organizacija koje su dozvolile da se ovo dogodi. Više od 100 Roma je preminulo tokom te dve godine dok sam ja pokušavao da premestim ljude odatle – otkriva Pol.
Posle misije na KiM vratio se u Niš, gde je 2006. kupio kuću. Kaže da je u Knez Selu, nadomak Niša, pronašao svoj mir, a i vazduh mu izuzetno odgovara za njegove bronhijalne probleme sa kojima se borio čitavog života.
Iako na srpskom zna samo po koju reč, druži se sa komšijama, koje su mu pomagale i tokom vanrednog stanja zbog pandemije.U Ameriku ide jednom godišnje, za Božić, koji provodi sa sinovima i unucima.
(Novosti.rs)
