Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Borisav Jović kaže da raspad Jugoslavije nije počeo devedesetih, već od kongresa KPJ održanog u Drezdenu 1928. godine. Navodi da je tada odlučeno da se srpski narod obespravi kako ne bi eksploatisao druge u državi. Nije Milošević rasturio Jugoslaviju, on je samo pojava, sve je rađeno od strane Josipa Broza i Edvarda Kardelja, tvrdi Jović.
Knjiga „Kako su Srbi izgubili vek“ predstavlja početak obelodanjivanja istine o raspadu Jugoslavije i skidanje ljage sa srpskog naroda – tako je najavio njen autor Borisav Jović, nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ i bliski saradnik Slobodana Miloševića iz vremena raspada Jugoslavije.
Do sada se o raspadu Jugoslavije govorilo samo na bazi činjenica devedesetih godina ili neposredno pre toga, a ova knjiga baca svetlo na jedan kompleksniji način, razmatra događaje i činjenice od nastanka Jugoslavije 1918. godine, rekao je u Novom danu Jović. Kaže da knjiga razotkriva činjenice kako je nastala Jugoslavija, kako se ko ponašao u njenom veku – od nastanka do raspada. „Devedesete godine su bile samo rasplet onoga što se dešavalo u čitavom veku“, naglašava.
Navodi da knjiga baca svetlo na to zašto je došlo do onoga šta se desilo devedesetih, i da se iz činjenica koje je priložio vidi da su neki događaji dugo godina pripremani.
Iz ove knjige se može videti da je na rasparčavanju Jugoslavije počelo da se radi od 1928. godine, kada je KPJ na kongresu u Drezdenu donela odluku o Jugoslaviji – a donela je odluku da je Jugoslavija veštačka tvorevina, da treba da je rasturi na više malih država, a da je srpski narod, kao većinski, eksploatatorski narod, tvrdi.
Zadatak KPJ, kako navodi Jović, bio je da rade na rasparčavanju Jugoslavije, i obespravljivanju srpskog naroda – „da ga obesprave da ne eksploatiše druge narode“.
On kaže da s tim ciljem sledi dolazak Josipa Broza 1941. godine za komandanta srpskih partizanskih jedinica i zasedanje AVNOJ-a gde nisu učestvovali legitimnoi predstavnici srpskog naroda, jer, kako navodi, Broz nije dozvolio srpskom narodu da stvori antifašističko veće, već je sam odredio ko će da dođe. Istakao je da su sve druge republike imale legitimne predstavnike, sem Srba.
Dodaje da je u knjizi pokazan niz aktivnosti na rasturanju Jugoslavije, da je zapravo svaki novi ustav davao više ovlašćenja republikama, a smanjivao federaciji, do onog iz 1974, kad je to kulminiralo.
Vođena je, kako tvrdi, politika obespravljivanja srpskog naroda na različite načine, pa i time što je on rasparčan u više republika.
U vreme kad se pojavio Slobodan Milošević, kako navodi, postojala je velika obespravljenost Srba – došlo je do bekstva srpskog naroda sa Kosova zbog obespravljenosti.
Milošević je pojava, samo jedan koji se pojavio, a mogao je da se pojavi bilo ko drugi, zbog raspleta usled takve obespravljenosti, dodao je.
On tvrdi da za raspad Jugoslavije nije kriv Milošević. U Jugoslaviji je jedan čovek vodio politiku, a posle njegove smrti, nasleđeni su Ustav i zakoni i antisrpska koalicija, i stanje da Srbija nema pravo da promeni svoj Ustav bez saglasnosti drugih republika, dodaje.
„Pojava Slobodana Miloševića je rezultat stanja, odnosa prema Srbiji i srpskom narodu koji je morao da reaguje na neki način“, kaže.
Dva vojna bloka nisu dozvolila rasparčavanje, jer je Jugoslavija, kao tampon zona, trebalo da postoji, kaže.
Čim je rasturen Varšavski savez, padom Varšavskog pakta i Berlinskog zida, više nije bilo potrebe za tampon-zonom, stvoreni su uslovi za raspad, naveo je.
Nije Milošević rasturio Jugoslaviju, on se našao u vreme raspada Jugoslavije… On nije mogao da se povuče, naglašava Jović.
Kaže da je Milošević grešio, kao što su svi grešili, i oni na drugim stranama. Njegove greške su više, kako navodi, pogodile srpski narod. Međutim, navodi da nije pravio greške koje su rasturile Jugoslaviju.
On je jedna pojava u jednom trenutku, ja ga ne branim, ali sve je bilo rezultat jedne kompleksne politike, dodao je.
Srbiji i srpskom narodu se želi natovariti odgovornost za rasturanje Jugoslavije i za građanski rat, navodi i dodaje da je u knjizi naveo ko je doneo odluku o tome, i da je Srbija u svemu bila marginalizovana.
„Sve je rađeno od strane Josipa Broza i Edvarda Kardelja, Hrvata i Slovenaca“, kaže.
Jedan čovek je 40 godina vladao Jugoslavijom, da li mislite da bi Jugoslavija mogla da ide ka rasturanju a da on to nije želeo, pita. „Za raspad Jugoslavije kriva je KPJ koja je 1928. donela tu odluku, a Broz je bio poslat ovde da to sprovede“.
„Milošević je za Srbiju nešto što je prošlost, on je istorijska ličnost koja je pravila greške, branio je interese srpskog naroda kako je znao i umeo, ali te greške su doprinele da srpski narod još više izgubi“, kaže Jović i dodaje da je o Miloševićevim postupcima napisao posebnu knjigu.
Kaže da postoje brojne situacije u kojima (Milošević) nije želeo da ga posluša, i da je „krenuo putem koji je štetio i Srbiji i njegovoj partiji i njemu samom“.
Na pitanje da li se kaje zbog saradnje sa Miloševiće, rekao je: „Zašto bih se kajao? A šta se desilo zbog toga što sam ja sarađivao sa Slobodanom Miloševićem?“
O referendumu u RS: Može da bude svašta i ništa
Upitan da prokomentariše referendum u RS, rekao je da je za to nekompetentan. „Mislim da je stvar previše politizarana, iz nekog razloga koji ja ne moram da razumem… Šta se želi iz toga uraditi – mislim da tu velike sile imaju ogroman uticaj na to šta žele da izvuku i urade“. On je dodao da može da bude ništa a može da bude i svašta, ako „velike sile žele nešto da izvuku od toga“.
Uticaj velikih sila je onoliki koliko je njima potrebno, mi smo zrno peska u moru… Ako je njima potrebno da urade nešto na našem prostoru, uradiće, navodi.
Govoreći o jačanju nacionalizma u državama regiona, kaže da te pojave i zaoštravanje odnosa nikako nisu u njihovom interesu, i da bi radije narodi svih tih država sarađivali da se izvuku iz situacije (pre svega ekonomske) u kojoj se nalaze, „da nisu podsticani od strane nekih od kojih te države zavise“. Strahujem da to može biti početak nečeg drugog, rekao je i dodao da nema nijedan argument za to što kaže, osim istorijskih iskustava koja pokazuju da velike sile ne započinju ništa bezveze.
(N1)
