Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Za razliku od ubrzanog rasta Kine, jačanja Indije, oporavka Rusije, o Brazilu, četvrtom originalnom članu BRICS-a (nedavno dodata i Južnoafrička republika) slabo se piše u medijima.
Ne čudi s obzirom da je zemlja nekad vodila izolacionističku politiku čije se posledice osećaju do danas. Nekadašnjoj izolacionističkoj politici Brazila pogodovala je geografska lokacija koja je udaljavala zemlju od ključnih svetskih ekonomskih i geostrateških zona.
Brazilu i danas nedostaje globalno prisustvo u svetskim političkim i bezbednosnim tokovima. Može se reći da je to nasleđe Brazila još iz vremena Hladnog rata kad je zemlja odbila svrstati se uz jedan od blokova.
Brazil – ogroman površinom, bogat resursima i uz nekad rapidan rast populacije, u vreme hladnog rata okrenuo se sebi i pomerio prestonicu sa prenaseljene obale u slabo naseljenu i nepristupačnu unutrašnjost zemlje.
Brazil je kao brzorastuća privreda u 2011. godini došao do pozicije šeste najveće ekonomije na svetu, devetog najvećeg konzumenta energije i sedmog najvećeg konzumenta nafte.
Samo na Brazil otpada oko 55% južnoameričkog BDP-a, a ako uključimo celu Latinsku Ameriku i Karibe udeo brazilske privrede iznosi oko 40%.
U vreme kada se ekonomije širom sveta bore s krizom, brazilskoj ekonomiji se uprkos svim problemima i dalje predviđa znatan rast, za koji je delom zaslužan nafti i gasni sektor.
Iako je i Brazil zahvaćen trendom de-industrijalizacije, pa udeo industrije u BDP-u pada, Brazil prema podacima sa CIA-The Vorld Factbooka predstavlja petu zemlju sveta prema industrijskoj proizvodnji.
Brazilska industrija malčice premašuje rusku, a što se tiče Evrope, jedino Nemačka ima veću industrijsku proizvodnju od brazilske.
Brazil ima jaku autoindustriju, vazduhoplovnu industriju, industriju bele tehnike itd Recimo jedan Japan nema aktivan putnički avion sopstvene proizvodnje dok brazilska kompanija Embraer godišnje proizvodi više od stotinu putničkih aviona.
Brazil kao buduća naftna sila
Brazil je doživeo transformaciju od uvoznika do izvoznika sirove nafte. Delom zahvaljujući politici mešanja etanola dobijenog iz šećerne trske sa benzinom.
U Brazilu više ne postoje laka vozila koja pokreće čisti dizel već se prodaju goriva E-25 i E-20, koja kako im samo ime kaže, sadrže 25 i 20% etanola pomešanog sa benzinom.
Brazil je postao drugi svetski proizvođač etanola pomoću kojeg je u dobroj meri smanjio sopstvenu potrošnju tradicionalnih goriva.
Brazilci kao ključnu prednost etanola ističu minimalne troškove za proizvodnju.
Energetska politika usmerena na proizvodnju i potrošnju etanola u kombinaciji sa benzinom rezultirala dovela je do toga da Brazil već 2009. godine postane izvoznik sirove nafte.
Brazil je u 2010. kao i u 2011. bio najveći proizvođač nafte u Južnoj Americi sa proizvodnjom u nivou Iraka, te malo ispred Venecuele i Nigerije. Brazil pre svega mora da zadovolji potrebe za naftom na svom ogromnom domaćem tržištu, dok ostatak od oko 800.000 barela dnevno izvozi.
Za primer Venecuela je 2009. izvozila 1.800.000 barela nafte dnevno, dakle mnogo više nego Brazil. No, s otkrićima novih, ogromnih naftnih polja ispred obala Brazila u proteklih nekoliko godina, optimisti smatraju da će Brazil već do 2015. godine postati najveći izvoznik nafte u Južnoj Americi.
Od 2007. do danas Brazil svake godine izvesti o otkriću nekog naftnog nalazišta. Od otkrića naftnog polja Tupi / Lula, najvećeg naftnog polja otkrivenog u zapadnoj hemisferi u proteklih 30 godina, pa do nalazišta Libra, Jupiter, Santos i nalazišta Karkara otkrivenog prošle godine.
Bivši brazilski predsednik Luiz Inacio Lula da Silva odmah nakon otkrića naftnih polja pozvao je na donošenje novih naftnih zakona koji omogućujući zemlji veći udeo u naftnim nalazima kako bi se garantovala budućnost zemlje.
Ispumpavanje prve nafte sa naftnog polja Tupi 2009. godine predsednik je nazvao ‘drugom nezavisnošću Brazila’. Dve godine nakon toga objavljeno je da brazilska nalazišta nafte u Atlantskom okeanu sadrže najmanje 123.000.000.000 barela rezervi, više nego dvostruko od ranijih vladinih procena.
Od toga se 2011. sa dostupnom infrastrukturom moglo izvaditi samo 16 milijardi, no s ulaganjem u infrastrukturu i razvojem tehnologije dokazane rezerve će s 16 milijardi barela svake godine rasti.
Troškovi razvoja i tehnički izazovi pumpanja nafte sa vrlo velikih dubina su najveće prepreke sa kojima će se suočavati Brazil. Iako su Amerikanci izrazili želju za saradnjom na budućim brazilskim naftnim projektima, a po tom pitanju je u Brazilu lobirao i Obama lično, nova brazilska predsednica Dilma Rusef potpisala je ugovore naftne u Pekingu sa dve kineske državne kompanije što je Kinezima dalo veći uticaj na brazilskoj naftnoj sceni.
Brazil je time još jednom potvrdio svoju predanost BRICS-u i izgradnji višepolarnog sveta.
UNASUR
Konačno osnivanje kontinentalne unije Južne Amerike (UNASUR-a) zbilo se 2008. godine ujedinjenjem pređašnjih organizacija Mercosura i Andske zajednice nacija.UNASUR je ekonomska i bezbednosna zajednica koja uključuje sve zemlje Južne Amerike, sa izuzetkom Francuske Gvajane koja spada u francuske prekomorske teritorije.
Sporazum o osnivanju potpisan je u Braziliji, a u organizaciji su Meksiko i Panama koji zasad imaju status posmatrača. UNASUR se razlikuje od pređašnjih pokušaja kontinentalne integracije po svom obimu (sve zemlje su članice) i po tome što UNASUR ne predstavlja regionalnu inicijativu Vašingtona, već se organizacija oslanja isključivo na vlastite resurse i diplomatske inicijative.
Osim što unija predstavlja pokušaj formiranja jedinstvenog kontinentalnog tržišta, ona teži zajedničkoj odbrambenoj politici „poboljšanju multilateralne vojne saradnje, unapređenju poverenja, izgradnji bezbednosnih mera i podsticanja odbrambene industrijske razmene“.
Brazil ima sve preduslove da postane predvodnik ujedinjenog kontinenta te da kroz regionalni (UNASUR) i globalni (BRICS i višepolaran svet) pristup doprinese bezbednosti i prosperitetu Južne Amerike i sveta u celini, pristupom koji će ujediniti i osnažiti kontinent te ga približiti ostalim svetskim civilizacijama koje teže izgradnji drugačijeg i pravednijeg sveta koji se ne povija pred američkim diktatom.
Isto tako UNASUR može postati primer istinske kontinentalne integracije nezavisne od američkog uticaja, za razliku od Evropske unije i nekih drugih organizacija u nastajanju koje svoju bezbednosnu i energetsku politiku naslanjaju na Sjedinjene Američke Države te podupiru američki imperijalizam u agresiji na druge civilizacije i države.
Brazil i Južni Atlantik
Brazil se zalaže za Južni Atlantik bez NATO pakta, dok je u isto vreme Brazil protiv stvaranja bilo kakvog ‘Južnoatlantskog saveza’ po uzoru na NATO.
Bivši brazilski ministar odbrane Nelson Jobim opisao je situaciju na sledeći način: ‘Južni Atlantik ima bezbednosna pitanja koja su veoma različita od onih u severnom Atlantiku’. Osim što se izjasnio protiv širenja uloge NATO-a na južni Atlantik, izjavio je da ‘NATO ne može zameniti Ujedinjene narode’.
Sadašnji ministar odbrane Celso Amorim ima nešto drugačiji stav: ‘Želimo da se revalorizuje UNASUR-ovo veće odbrane i poveća kooperacija sa ostalim zemljama regiona.
Takođe želimo bližu vezu sa afričkim zemljama i pretvaranje južnog Atlantika u zonu mira, bez oružja za masovno uništenje, a pogotovo bez nuklearnog oružja. ‘ Dakle može se reći da je Amorim ipak za nekakvu trans-atlantsku kooperaciju.
Ne treba zaboraviti da izlaz na jug Atlantika ima i Južnoafrička republika, članica BRICS-a koja bi po svemu sudeći trebalo da igra istu ulogu u subsaharskoj Africi kakvu Brazil igra u Južnoj Americi.
George Friedman, osnivač Stratfora, kompanije koja se bavi strateškim predviđanjem, u svojoj knjizi The Nekt Decade piše da ‘Brazil trenutno nije sila koja je posebno opasna ili važna za SAD’. No što se tiče dugoročnog predviđanja Friedman veruje da „postoji samo jedna latinoamerička zemlja sa potencijalom da se pojavi kao konkurencija Sjedinjenim Američkim Državama sa svojim sopstvenim pravom, a to je Brazil“.
Friedman zaključuje da bi Brazil mogao predstavljati ekonomski izazov ako razvije sopstvenu vazdušnu i pomorsku snagu kako bi dominirao Atlantikom između svoje obale i obale zapadne Afrike. To bi dovelo do južnog Atlantika u kojem Brazil ne bi samo dominirao već bi brazilske pomorske snage bile prisutne sa obe strane Atlantika. Brazilska vlada već je istakla neophodnost jačanja mornarice zbog zaštite novih naftnih nalazišta.
U procesu su nabave četiri francusko-španske dizel-električne podmornice klase Scorpene, a u planu je izgradnja nuklearne podmornice uz francusku pomoć.
Brazil takođe pokreće vlastitu proizvodnju protivbrodskih raketa tipa Ekocet. Otočje Falkland ili španski Malvinas bili su poprište poslednjeg sukoba u južnom Atlantiku.
Gotovo sve države Južne Amerike, uključujući Brazil, podupiru pravo Argentine na otočje, stoga ne čudi što Britanci jačaju vojnu prisutnost u južnom Atlantiku. Britanci u vodama oko ostrva traže energente, a Brazil je već podržao stav Argentine da su britanski postupci ‘ilegalni’.
Brazilci su 1982. u vreme sukoba službeno zauzeli neutralan stav, no otkriveno je da su tajno naoružavali Argentinu i pružali im logističku podršku.
Iako se jezično razlikuje od ostatka kontinenta, Brazilu to ne čini prepreku da postane stožer oko kojeg se kontinent okuplja sa ekonomskog, političkog, bezbednosnog, a u budućnosti i s energetskog aspekta.
(Advance)
