Džordž Formen: “Bio je bolji od svih nas, a amater! Bio je bolji od Alija, od Frejzera, od mene. Bio je najbolji svih vremena!“ (VIDEO)

“Bio je bolji od svih nas. Bio je bolji od Alija, od Frejzera, od mene. Bio je najbolji svih vremena. Da je bio profesionalac, vladao bi dugo i neprikosnoveno, kao što je vladao u amaterskom ringu.”

Kada ovako nešto kaže Džordž Formen, čovek koji se nikog nije plašio i nikome nije priznavao nadmoć, znate da je reč o nekome posebnom.

Teofilo Stivenson Lorens (1952-2012) najbolji je bokser koji je ikad živeo. Ovo je procena većine bokserskih stručnjaka i bivših šampiona. Visok skoro dva metra, brz i okretan poput pantera, sa urođenim instinktom za borbu i najstrašnijom desnicom koja je ikad viđena, Teofilo je bio zastrašujući prizor u ringu. Kralj teške kategorije.

Sve je počelo u gradiću Puerto Padre, na Kubi, odmah posle revolucije. Teofilov otac je takođe bio krupan, jak i spretan čovek, i voleo je boks. Čak je imao nekoliko borbi. Ljubav prema borbi nasledio je i sin, i već kao mlađi tinejdžer bio je redovan u ringu, na treninzima.

Opaka mama Stivenson

Mladi Teofilo se ni tada ničega nije plašio. U ringu. Najveći strah imao je od sopstvene majke, koja je jednom oštro zapretila ocu: “nemoj slučajno da je moje dete ušlo u ring”. Strah je delio i njegov otac, koji je godinama krišom vodio sina na treninge. Ipak, u jednom momentu su morali da joj kažu. Bio je to najstrašniji momenat u životima obojice. Mama Stivenson je imala veoma nezgodan karakter.

Teofilov otac se kasnije prisetio ovog događaja.

“Moraš da kažeš mami”, rekao je otac sinu. “Vreme je da sazna”.

“Tata… Molim te, ti joj reci”, rekao je mladi Teofilo, i iskrao se iz kuće.

“Rekao sam Dolores, na kraju. Sva sreća pa sam bio bokser i znao sam kako da izbegnem udarac. Pokušavala je da me udari, pesnicom u glavu, samo me veština spasila. Na kraju je udarala u zid, koliko je bila besna. Nekako se smirila na kraju, ali bilo je strašno”, sećao se stariji Stivenson.

U ringu, pak, sve je išlo kao u bajci. Pod vođstvom trenera Džona Herere zapao je za oku Andreju Červonjenku, sovjetskom treneru koji je stvorio čuvenu kubansku školu boksa (Escuela de Boxeo). Prvu borbu je imao kao 17-godišnjak, 1969. godine. Samo tri godine kasnije, posle desetina protivnika koji su upoznali njegove pesnice, poslali su ga na Olimpijske igre u Minhenu.

Nemačka, i prva Olimpijada. Vreme je da svet upozna buduću legendu.

U prvom kolu olimpijskog turnira susreo se sa iskusnim i tvrdim Poljakom Ludvikom Denderisom. 30 sekundi posle početka, Poljak je bio nokautiran. Ovo je izazvalo veliku pažnju ljubitelja boksa, jer nokauti nisu bili tako česti u amaterskom boksu. Svi su hteli da vide mladog Kubanca.

U drugom kolu, susreo se sa Amerikancem Dvejnom Bobikom, velikim favoritom, šampionom Panameričkih igara 1971. Bobik je odleteo na pod u trećoj rundi.

U polufinalu ga je sačekao Nemac Peter Husing i gomila nemačkih navijača koja je želela da vidi svog borca na pobedničkom postolju. Husing je bio jedan od najboljih teškaša tog vremena, ali nokautiran je u drugoj rundi.

U finalu se, zbog povrede ili zbog straha, nije pojavio Rumun Jon Alekse. Teofilo je postao olimpijski šampion, a Kuba bokserska velesila. Svi su pričali o šampionu sa Kube, nemilosrdnom ratniku ringa koji je bacao protivnike po ringu kao krpene lutke. Fidel Kastro je bio zadovoljan, Kuba je dobila nacionalnog heroja.

Sve ovo Stivenson je ponovio na Svetskom prvenstvu u boksu 1974. Ceo svet je sada čekao Olimpijadu u Montrealu 1976, i pitao se može li Teofilo ponovo da nokautira.

U prvom meču na Olimpijadi susreo se sa Senegalcem Mamadu Drameom. Mamadu je leteo u drugoj rundi.

Sledeći je bio Peka Rukola iz Finske. Peka je nokautiran na samom početku.

U polufinalu sačekao ga je moćni Amerikanac Džon Tejt. Kuba je bila na nogama. Tejt je popio patos u 1. rundi.

Finale. Rumun Mirčea Simon. Treća runda, sve je gotovo. Svet boksa je na nogama. Svi su znali: Teofilo je broj jedan.

Ponuda koja se ne odbija

Broj jedan, ne samo među amaterima. Muhamed Ali, Džordž Formen, Džo Frejzer… Svi su zarađivali milione od boksa, njihove mečeve gledao je ceo svet. Teofila su gledali svake četiri godine, na olimpijadama. Ova trojica bila su superstarovi. Teofilo je bio uglavnom nepoznat.

Ali svi koji vole boks su znali, a i ova trojica: Nijedan od njih nije dorastao Stivensonu.

Posle pobede u Montrealu, koju su propratili veliki američki i svetski mediji, pitanje “ko bi pobedio” počelo je ozbiljno da “brine” američku publiku. Ovo su osetili promoteri Bob Arum i Don King, i dali su mu ponudu koja se ne odbija: 5 miliona dolara za samo jedan meč. Za borbu veka sa Muhamedom Alijem, za kog se već tad govorilo da je najveći bokser svih vremena. Za 45 minuta, koliko bi meč maksimalno trajao (mada stručnjaci misle da bi Teofilo ranije završio posao u ringu), mogao je da zaradi koliko bi na Kubi zaradio za tri života.

“Odbijam vašu ponudu”, odgovorio je Stivenson, i šokirao američku i svetsku javnost. “Šta je milion dolara u poređenju sa ljubavlju osam miliona Kubanaca? Ne bih menjao delić moje Kube za sve pare koje oni mogu da mi daju”, rekao je sa velikim osmehom na licu.

Amerikancima se ovo nimalo nije svidelo. Na naslovnoj stranici Sports Ilustrejteda osvanuo je Stivenson, uz naslov “Pre će biti crven nego bogat”.

Moskva 1980.

Na Olimpijadu u Moskvi 1980. godine otišao je kao veliki favorit, ali i kao bokser u zrelijim godinama (bližila se trideseta). Mnogi su rekli da je već tada prošao vrhunac svoje karijere.

U prvom kolu čekao ga je Solomon Ataga iz Nigerije. Nokaut u prvoj.

U drugom kolu nastradao je Poljak Gžegož Skreč, u trećoj rundi.

Polufinale, i Ištvan Levaji iz Mađarske. Prvi put na Olimpijadi, nema nokauta. Ipak, za nokaut su ovde bila potrebna dvojica Stivensona: jedan da uhvati Ištvana, koji je bukvalno bežao po ringu, a drugi da ga nokautira.

U finalu – uzdanica Sovjetskog Saveza, Pjotr Zajev. Rus sa junačkim srcem se borio hrabro, a prvi put nepobedivi Stivenson nije izgledao tako nepobedivo. Direkt, koji je dotad tako opako razarao sve nade protivnika, nije bio tako opak, a Rus je na momente predstavljao pravu opasnost za Teofila. Ipak, uz sve ovo, rezultat je na kraju bio 4:1 za heroja Kube.

Planirao je da osvoji i četvrto olimpijsko zlato, ali Kuba je bojkotovala Olimpijadu u Los Anđelesu 1984. Doduše, 1982. je izgubio od Italijana Damjanija u finalu Svetskog prvenstva. Posle 11 godina samih pobeda. Četvrto zlato mu je izmaklo i u Seulu, 1988. godine. Kuba je ponovo bojkotovala Igre.

Posle toga se povukao. Imao je 302 meča, 280 pobeda i 22 poraza.

Incident na aerodromu

Posle boksa, Teofilo je nastavio život heroja nacije. Bio je Fidelov omiljeni sportista i idol miliona mladih Kubanaca. Nešto što, kako je kasnije pričao, nikakve pare na svetu ne mogu da kupe. Nije hteo da trenira mlade boksere. “Dosta sam ja bio u ringu i oko ringa”, govorio je.

Sredinom 1999. godine, na aerodromu u Majamiju (Stivenson je bio deo kubanske delegacije), prišao mu je provokator i počeo da viče “dole Fidel, dole vlada Kube”. Teofilo ga je mrko pogledao i udario glavom po ustima. I posle skoro 40 godina u boksu, nije zaboravio druge “metode ubeđivanja” koje je naučio na ulicama Puerto Padrea. Polomio je gotovo sve zube provokatoru.

Smrt legende

Pronašli su ga mrtvog 11. juna 2012. godine, u svom domu u Havani. Imao je 60 godina. “Kuba je izgubila jednog od najvećih sportista”, saopšteno je na državnim medijima.

A svet je izgubio velikog šampiona i velikog čoveka.

(Telegraf)