Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Ernst Volf
Informacije o skandalu sa takozvanim „panamskim dokumentima“ rasprostirale su se brzinom svetlosti po čitavom svetu. Teško da će se naći makar jedan medij koji nije preneo da je procurila ozbiljna informacija: 2,8 terabita podataka, 214.000 korporativnih adresa i oko 11 miliona dokumenata. Izuzetna novinarska senzacija!
Novinari smatraju da su ti dokumenti – primetan korak po pitanju isušivanja svetskih poreskih oaza za oligarhe i korumpirane činovnike. U tome ih prate političari, izražavaju negodovanje u svojim izjavama za medije i zahtevaju krivično gonjenje i presecanje poreskih smicalica.
Pažljivo proučavanje dokumenata pokazuje: izbor neplatiša odlikuje jednostranost i izuzetno dobro se uklapa u koncepciju vlade SAD. Na primer, iznose se ničim ne potkrepljene optužbe protiv ljudi u okruženju Vladimira Putina i ćerke bivšeg predsednika Kine. Američkih podanika nema na spisku neplatiša.
Inače, sama istraga ne izgleda kao bomba koja je iznenada eksplodirala. Ona je dugo pripremana, ništa nije prepušteno slučajnosti: 400 novinara iz 100 medija iz oko 80 zemalja više od godinu dana analizirali su podatke.
Tih 400 novinara ulaze u konzorcijum novinarskih istraga, koji je osnovan 1997. i radi u okviru američkog Center For Public Integrity. Taj centar finansiraju fondovi kao što su Ford Foundation, Carnegie Endowment, Rockefeller Family Fund, Kellog Foundation i Open Society Foundation Džordža Soroša.
Mediji koji su angažovani za organizovanje curenja informacija nalaze se u čvrstim rukama međunarodnih investitora, dakle – ne treba očekivati od „panamskih dokumenata“ razotkrivanja koja bi mogla na bilo koji način da ugrožavaju međunarodnu finansijsku elitu. Ipak, šta se onda krije iza publikovanja tih, navodno, senzacionalnih dokumenata?
Odgovor na ovo pitanje postaje jasan ako se pažljivo prouči politika SAD u odnosu na najveće svetske poreske oaze tokom nekoliko poslednjih godina.
Od početaka XXI veka američka vlada ulagala je mnogo napora da dobije pristup novcu američkih građana koji izbegavaju plaćanje poreza. Kongres SAD ratifikovao je 2010. zakon pod nazivomFACTA (Foreign Account Tax Complience Act), koji obavezuje finansijske institucije izvan granica SAD da dostavljaju sve podatke o računima američkih građana poreskoj službi SAD,IRA (Internal Revenue Service).
U središtu američke pažnje našle su se Švajcarska, Luksemburg, Monako, Kipar, Singapur i Kajmanska ostrva. Mnogobrojne švajcarske banke platile su milijarde dolara kazne, prihvatile predlog SAD o odustajanju od krivičnog gonjenja, otkrile svoju taktiku izbegavanja plaćanja poreza i tako konačno sahranile švajcarsku bankarsku tajnu.
Rezultat tog napada SAD na ofšor-zone bio je otrežnjavajući: novac je naglo počeo da teče iz jednih poreskih oaza u druge. SAD su morale da traže nove načine za pristup sredstvima neplatiša i promenile su taktiku. Koristeći svoj uticaj u okviru „Velike osmorke“ i „Velike dvadesetorice“, one su uspele da od njihovih članova i članova OECD-a dobiju saglasnost na potpisivanje Sporazuma o automatskoj razmeni informacija.
U skladu sa tim sporazumom oko 100 zemalja se obavezalo da otkriva podatke o imovini stranih građana poreskim službama zemalja, čiji su državljani ti građani.
Samo nekoliko zemalja nije potpisalo taj sporazum: Bahrein, Nauru, Vanuatui… SAD.
Drugim rečima, SAD su primorale čitav svet da prihvate pravila koja obavezuju na otkrivanje poreskih podataka, a same SAD ta ista pravila ne priznaju.
I to nije sve: u poslednjih nekoliko godina četiri svoje države SAD su pretvorile u pravi poreski raj za međunarodni kapital.
Na primer, Delaver se odavno smatra za idealno mesto za izbegavanje plaćanja poreza i za formiranje kompanija „poštanskih sandučića“ (kompanija koja se ne bavi poslovnim operacijama i koja se koristi kao posrednik za delovanje drugih kompanija, ili je samo zamrznuta- autor). Prema podacima izdanja The New York Times u jednoj od takvih kuća grada Vilmingtona, registrovano je 285.000 korporacija.
Sve korporacije čije se akcije kotiraju na nemačkoj berzi DAX, a takođe giganti poput Deutsche Bank, Coca Cola i Apple koriste poreske prednosti i tajnost administracije tog retko naseljenog regiona.
Sada već i države Južna Dakota i Vajoming spadaju u regione SAD u kojima je na snazi neograničena bankarska tajnost i u koje se slivaju milijarde iz čitavog sveta. Na primer, kompanija za investicije Cisa Trust iz Ženeve, koja nudi konsultacije super bogatim Južnoamerikancima, prešla je u Južnu Dakotu, Trident Trust jedan od najvećih provajdera za of-šor račune, takođe je okrenuo leđa Švajcarskoj i Kajmanskim ostrvima.
Još jedna američka država – Nevada, nedavno je postala poreski raj. U toj državi, u gradu Rino, švajcarska Rothschild Bank otvorila je 2013. filijalu koja se brine o imovini najbogatijih porodica u čitavom svetu.
U odnosu na svetske finansije ta filijala koristi jedinstvene principe u delatnosti kompanija: nema nikakvog osnivačkog kapitala, nikakvih obaveza za knjigovodstvenu evidenciju i svođenje bilansa, nikakve obaveze za čuvanje potvrda i priznanica o korišćenju sredstava – uz odgovarajuće pravne konsultacije – i nikakvih revizija.
SAD su uspele ne samo da čitav svet primoraju da im pomaže u traženju svojih neplatiša poreza, nego su još iz ostalih država sveta odvele i njihove neplatiše, što im je obezbedilo priliv ogromnih suma novca. One su jednim pogotkom ubile dva zeca: primetno oslabili konkurenciju i doprinele, iako privremeno, da ojača njihova sve slabija valuta.
Objavljivanje „panamskih dokumenata“ samo će povećati taj priliv. Ko od oligarha ili političara može biti siguran da se neće pojaviti na nekom spisku? Šta preostaje takvim ljudima? Verovatno će što je moguće brže pokušati da prenesu svoj imetak u novi poreski raj – SAD.
Pored ostalog, „panamski dokumenti“ pomogli su da se izvrši pritisak na političare i finansijske konkurente koji su nepodobni za SAD. Verovatno je među njima veoma malo ljudi neokaljane prošlosti, onih koji posle takvih publikacija mogu mirno da spavaju.
(za Fakti.org prevela Ksenija Trajković)
