Home / SPEKTAR / KRISTOFER HIL: BUĐENJE RUSIJE I KRAJ NOVOG SVETSKOG PORETKA

KRISTOFER HIL: BUĐENJE RUSIJE I KRAJ NOVOG SVETSKOG PORETKA

Piše: Kristofer Hil
Pripajanje Krima Rusiji i zastrašivanje Ukrajine predstavlja, kako se ispostavilo, okončanje 25-godišnjeg perioda obeleženog nastojanjima da se Rusija uskladi sa evroatlantskim ciljevima i tradicijom.

Postavlja se pitanje šta je sledeće. Kako nedelje prolaze, sve je jasnije da izazov ne predstavlja toliko Ukrajina, koja će i dalje da upada iz krize u krizu, što se dešava otkako je stekla nezavisnost pre 23 godine, koliko Rusija i njeno unazađenje, recidivizam i revanšizam. Pre tačno 25 godina, u proleće 1989, Poljska i druge zemlje „Istočnog bloka“ preduzele su prve korake da se oslobode od svog prisilnog savezništva sa Sovjetskim Savezom. Zapravo, odnos ovih zemalja sa SSSR uopšte nije bio pravo savezništvo; one su bile „sateliti“ – države sa ograničenim suverenitetom, čija je glavna uloga bila da služe sovjetskim interesima.

Pošto su ti odnosi bili i antiistorijski, veći deo sveta je prihvatio obavezivanje „Istočne Evrope“ Sovjetskom Savezu kao logično stanje stvari, koje je u skladu sa svetskim poretkom iznedrenim na kraju Drugog svetskog rata. Ali, ono što je izgledalo kao trajna podela sveta na konkurentne sfere interesa odjednom je okončano 1989, kada je Istočni blok napustio rusku orbitu, što su ubrzo potom učinile i republike samog Sovjetskog Saveza.

Rusija se nije pojavila kao preimenovani Sovjetski Savez, već kao država sa sopstvenom istorijom i obeležjima, kao članica međunarodnog sistema država koja je jedno vreme bila odsutna. Činilo se da je ponovo rođena Rusija posvećena na svoj način istim ciljevima kao njeni postsovjetski susedi – članstvu u zapadnim institucijama, tržišnoj ekonomiji i višepartijskoj parlamentarnoj demokratiji, doduše s ruskim licem.

Taj novi svetski poredak trajao je gotovo 25 godina. Osim kratkog rata Rusije s Gruzijom u avgustu 2008. (konflikta za koji se generalno smatra da ga je započelo nepromišljeno gruzijsko rukovodstvo), pomirljivost Rusije i njena posvećenost „novom svetskom poretku“, koliko god bila problematična, bila je jedno od najvećih dostignuća ere nakon Hladnog rata.

Čak nevoljnost Rusije da podrži združene akcije Zapada, poput onih u Bosni i na Kosovu 1990-ih, bila je zasnovana na tvrdnjama koje su se mogle čuti u drugim evropskim zemljama. Ruska demokratija definitivno ima svoje mane, ali teško da je to čini jedinstvenom među postkomunističkim zemljama.

Istorijski odnos Rusije i Ukrajine mnogo je složeniji i delikatniji nego što to mnogi zapadni stručnjaci tvrde. Teško je govoriti o ruskoj civilizaciji, a ne govoriti o Ukrajini. Ali, kakve god začkoljice bile, nedavno postupanje Rusije prema svom susedu ne vuče korene iz zaostavštine njihove zajedničke istorije.

Ono je ukorenjeno u različitim zaostavštinama – u zaostavštini ruskog carstva čije navike nisu nestale za vreme sovjetskog perioda. Ukrajina nije uspostavila suverenitet, a možda ni nije mogla, onako kako su to uspele Poljska i druge zemlje od 1989; međutim, dobila je pravo da kreira sopstvenu budućnost. Rusko osporavanje statusa Ukrajine kao nezavisne zemlje stoga predstavlja osporavanje celog sveta, zbog čega se kriza uzdigla do vrha globalne agende.

Mediji u SAD često ukazuju da bi većina Amerikanaca s teškom mukom našla Ukrajinu na mapi. To nije potrebno. Ali je potrebno da Amerikanci shvate izazov s kojim se suočavaju. Rusija izgleda više nije zainteresovana za ono što Zapad nudi poslednjih 25 godina – specijalni status u NATO, privilegovani odnos sa EU i partnerstvo u međunarodnim diplomatskim poduhvatima.

Šta Zapad treba da učini? Pristup zasnovan na sankcijama uperenim protiv ruske ekonomije (i samim tim njenog naroda) omiljena je alternativa onih s najmanjim ulogom (američkih političara). Ali je mala verovatnoća da će sankcije doneti unutrašnje promene koje su Rusiji potrebne, jer je potrebno da te promene ostvari ruski narod.

Pravo pitanje za Zapad trebalo bi da bude podupiranje bezbednosnih struktura i spremnost za dug period napornog rada. NATO je preduzeo važan korak ka umirivanju svojih istočnih članica. To ne znači da će Rusija, pošto je pripojila Krim i zastrašila Ukrajinu, težiti da napravi sličan problem među bivšim sovjetskim „saveznicima“. Ali sećanja se teško brišu.

Poljaci su i te kako svesni da se ove godine navršava 75 godina od kada su Francuska i Britanija učestvovale u bezbednosnim sporazumima koji su ih prisilili da objave rat Nemačkoj ukoliko napadne Poljsku. U septembru 1939, kada je Nemačka napala, obe zemlje su poslušno objavile rat, ali ni jedna ni druga nije ispalila ni jedan jedini metak niti je pomogla Poljacima ni na jedan upečatljiv način. Poljska je nestala s mape Evrope na pet godina.

Ukrajinska kriza je zapravo ruska kriza. Ukrajina, šta god na kraju od nje ostalo, sve će više biti zapadna zemlja. Rusija ne pokazuje bilo kakav znak da će se ugledati na nju. Umesto toga, predsednik Vladimir Putin priprema se za dugu diplomatsku zimu. Potrebno je da se SAD pripreme za to, naročito kada je reč o pružanju podrške partnerima i saveznicima i obezbeđivanju garancija najbolje što može da je Ukrajina poslednja, a ne prva žrtva Rusije.

(Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD. Sada je dekan na Fakultetu za međunarodne studije Korbel, Univerzitet Denver)

(Danas)

Check Also

OTAC MI JE UBRIZGAO ŠPRIC KRVI ZARAŽENE HIV-om: IMAM SIDU, A SAD SAM SAZNAO I ZAŠTO JE TO URADIO.. (VIDEO)

Kada je otac Brajana Džeksona ubrizgao svom sinu špric pun krvi zaražene sidom, nadao se …