Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
– Ukloniti jevreje iz ekonomskog života nije naš najveći problem, nego njihovo proterivanje iz Nemačke. U međuvremenu, potrebno ih je obeležiti nekakvim posebnim znakom kako bismo ih mogli prepoznati – pričao je Hajdrih
Foto: Wikipedia/ Hohum
Reinhard Hajdrih, poznat kao “zli genije“, važio je za najopasnijeg Hitlerovog čoveka, u trci sa Himlerom, Ajhmano, Goringom, Spirom i Gebelsom. Za Hajdriha se spekulisalo da bi čak mogao da svrgne i samog firera.
Hajdrih je bio šef RSHA, kao i Gestapa, a 1941. godine postao je protektor Češke i Moravske, gde je bio poznat kao “Plava Zver”.
Nije bilo potrebno previše vremena da ustanovi potpunu strahovladu, zaboravljajući ipak da gde ima straha ima i hrabrosti, a hrabrost je veća gde je veći strah.
Zato su mu, baš kada je bio ubeđen da mu niko ništa ne može, bacili bombu pravo u lice, onu stvarnu, a simbolički je odjeknula čitavim Rajhom, koji je tada na bojnom polju stajao bolje nego ikada.
Ovaj napad na “Plavu Zver” istorija je upisala 27. juna 1942. godine u Pragu, pod imenom Operacija Antropoid, a zatim je pao u zaborav, sve dok ga nije rekonstruisao francuski pisac Laurent Binet u svom prvencu “HHhH”.
Foto: Wikipedia/BArchBot
– Otac mi je pričao o praškom atentatu kada sam bio dete, a onda sam, dok sam služio vojni rok u Bratislavi, opet naučio nešto i krenuo da istražujem. Što sam više kopao po istoriji, to mi je bilo jasnije da ta epizoda zaslužuje čitavu knjigu, pogotovo jer je u Francuskoj i Evropi zaboravljena – objašnjava Binet kako je dobio motivaciju za pisanje dela koje mu je oduzelo deset godina života, ali i donelo mnoge nagrade i laskanja njegovih omiljenih pisaca.
Operaciju Antropoid inicirao je predsednik čehoslovačke vlade u egzilu Edvard Beneš, koji je iz svog tadašnjeg londonskog utočišta očajan promatrao kako Hajdrih ruši ilegalne pokrete otpora jedan za drugim u njegovoj domovini. Bilo je potrebno reagovati brzo, i to van zemlje, iz Engleske.
Foto: Wikipedia/Malus Catulus
– Osim što je hteo da stimuliše slomljeni čehoslovački patriotizam, Beneš je tražio način da što pre impresionira saveznike, kojima je trebalo pokazati da na Čehoslovačku itekako mogu da računaju. Bilo je to i dugoročno ulaganje jer Englezi još nisu hteli ni da čuju o rasparčavanju Minhenskog sporazuma, kojim su 1938. izdali Beneša i čehoslovačke Sudete, gde su Nemci činili većinu, doslovno poklonili Hitleru. Čemberlajn je tada izjavio kako veruje da je to zalog budućeg trajnog mira. Bolna ironija, nije li? – pita Binet dodajući kako je u vreme kad se atentat kuvao na scenu stupio vidoviti Čerčil koji je navijao da se Hajdrih ukloni jer se spekulisalo i da bi, pošto je mudriji od Hitlera, mogao smisliti način da Rajh opstane čak i da izgubi rat.
Za Antropoid su Englezi stoga pružili logističku potporu, što je značilo i obuku izvršioca, a Beneš je o tajnom planu izvestio i Staljina, da se ovaj ne bi uvredio. Očekivanja su, dakle, bila ogromna.
Hajdrih je bio izazovna meta. Visokopozicioniran, što je trebalo i nacistima i saveznicima jasno i glasno isporučiti poruku.
Osim što bi time bila narušena realna moć, ubistvo Rajnharda imalo bi i snažnu simboliku jer ga je Hitler smatrao prototipom savršenog naciste, istovremeno krvoločnog i efikasnog, a još i plavokosog i visokog. Oduvek ga je poštovao, čak je osećao i strahopoštovanje zbog kojeg ga je rado držao što bliže. To što se Hajdrih hvalio da je ‘praški koljač’ Benešu je bio odlučujući pokretač.
– Rajnharda je zapravo njegova nadmenost stajala života. On je bilo toliko uveren da je nedodirljiv da se ‘svojim’ Pragom u Mercedesovom kabrioletu često vozikao bez zaštite i dodatne pratnje, samo s kurpulentnim vozačem Klajnom. Jednom se Spir prenerazio nad tom njegovom nesmotrenošću, na šta mu je Hajdrih pokroviteljski uputio pitanje: ‘Zašto misliš da bi moji Česi pucali na mene?’ Nacističkom ministru naoružanja nakon toga nije preostalo drugo nego da ućuti, mada mu vožnja u otvorenom autu po Pragu nije bila nimalo ugodna- zaključuje Binet.
Kad je meta odabrana, trebalo je odrediti i ko će na nju pucati. Među imenima mladih saučesnika pokreta otpora iskristalizovala su se dva – Jan Kubiš i Jozef Gabčík.
Foto: Wikipedia/Materialscientist
– Jan je bio Čeh, Jozef Slovak i obojica su po okupaciji otadžbine otišli u borbu protiv okupatora. Kad su ih pozvali u Antropoid, bili su u Engleskoj, u specijalnim jedinicama obuke i već su se istakli na bojištima, pre svega u Francuskoj. Kubiš je pritom bio bolji s eksplozivom, a Gabčík sa puškom – kaže Binet koji je njima dvojici i njihovim brojnim znanim i neznanim pomagačima posvetio knjigu.
Isto tako je zastao i pred ulazom u Aušvic, osećajući da je nedostojan da uopšte pokuša da opiše vrhunac ljudske patnje iza vrata najpoznatijeg koncentracionog logora.
– Kad su Kubiša i Gabčíka pitali jesu li zaista spremni za misiju koja će ih verovatno koštati života, kao što i jeste, obojica su rekla da im je to posao i da bi radije umrli nego pali u ruke Gestapa – kaže Binet.
Dvojac su iz Londona dopremili avionom iz kojeg su se padobranima iskrcali blizu Praga, ali to nije prošlo bez teškoća. Spustili su ih na pogrešno mesto, ali su se dvojica sposobnih ljudi izvukli iz problema.
Mesecima su se skrivali u Pragu i okolini, seleći iz kuće jedne porodice u drugu, a svi ti ljudi s njima su rizikovali svoje živote. Jedan pogrešan potez i sve bi otišlo bestraga, doslovno.
Jedan tesar svakog dana je izviđao situaciju i ostavljao im ceduljicu o tome kada Hajdrih napušta svoju palatu, u kojoj je za vrijeme mandata živeo sa suprugom Linom i decom, te kada se vraća i da li je sa pratnjom ili bez nje.
Znali su koja mu je standardna ruta i da se često vozi samo s Klajnom, ali iz dojava tesara nije bilo moguće razabrati neki šablon pa su Kubiš i Gabčík morali nasumično da biraju datum.
U odluci da to bude taj 27. maj pogurale su ih uznemirujuće vesti da Hajdrih, nakon što je slomio Prag, odlazi zauvek iz Čehoslovačke i prelazi u Francusku, da tamo uvodi svoj dobro poznati ‘red’.
– Kad su se ujutro tog dana dvojica atentatora biciklima dovezla na zacrtano mesto, na okuku ulice Holešovice, koja je tu uska poput ušice igle pa je Mercedes prisiljen da naglo uspori, Hajdrihov auto se, uprkos tome što inače nije kasnio, nije pojavljivao. Već je bilo deset sati i bili su uvereni da je već otišao na taj sastanak s Hitlerom u Berlin, na kojem će ga prerasporediti u Pariz, da su prokockali veliku šansu – prepričava Binet.
Kad se automobil ipak ukazao na vidiku, dogodio se neviđen, užasan peh.
– Gabčik je izašao pred automobil s mantilom prebačenim preko ruke, a ispod njega je sakrio oružje. Pretvarao se da će preći ulicu, a onda se zaustavio, izvukao svoje automatsko oružje, podigao ga prema Hajdrihu, nanišanio, pucao i – ništa. Meseci pripreme da bi se u ključnom momentu engleska puška Sten zaglavila. Ceo svet ostaje ukočen od zaprepašćenja tokom vrlo dugih desetinki sekunde. Gabčík, Hajdrih, Klajnn, Kubiš. Kakav je to kič! Kao u vesternu – prepričava Binet.
Tada se u akciju uključio Kubiš koji je prišao od pozadi, iz torbe izvadio bombu i bacio je. Ono što je fascinantno, a mnogo toga je takvo u ovoj priči jeste je sledeće – svi su preživeli. Barem neko vreme. Nakon što je, naizgled netaknut, Hajdrih čak krenuo na napadača, podlegao je povredama.
Činilo se da će se i izvući nakon operacije, ali preminuo je 4. juna, od infekcije zbog ranjavanja. Hrabri momci, koji su se spremili da će ubiti, ali ne i preživeti, uspeli su da pobegnu s mesta događaja.
A onda, sumanuta nacistička horda je reagovala. Hitler je, piše Binet, čim je čuo šta se Hajdrihu dogodilo poludeo kad je čuo da se ovaj redovno i nadobudno Pragom vozao u tom svom kabrioletu. Onda je ponudio nagradu.
– Momentalno je objavljeno da će onaj koji o počiniteljima ‘zločina’ Rajhu dostavi bilo kakvu informaciju, uz, naravno, ogromnu diskreciju, dobiti deset miliona kruna. Onda je marionetska vlada Protektorata, na čelu s Emilom Haheom, poltronski udvostručila nagradu- priča Binet naglašavajući kako se izdajnik, kao u svakoj istinitoj priči, zaista pojavio – onaj koji se u Pokret otpora, za razliku od ostalih domoljuba, prijavio jer je, kako je sam objasnio, bio željan pustolovine, Čeh Karel Čurda.
Pre nego što je otkucao svoje ranije saborce, Hitler je već bio toliko frustriran neuspehom Rajha da pronađe i kazne Hajdrihove ubice. Morao je naći poligon za osvetu, a našao ga je u Lidicama, selu dvadesetak kilometara severozapadno od Praga, za koje je naredio da se sravni sa zemljom.
Vest o tome 10. juna 1942. Gabčíka i Kubiša dočekala je u jednoj kripti Pravoslavne crkve Svetog Karla Boromejskog, danas Svetog Ćirila i Metoda, u kojoj su se već danima skrivali s ostalim padobrancima, pripadnicima Pokreta.
Tražili su način kako da oni, najtraženiji ljudi u Rajhu, pobegnu, i to iz tog masivnog zdanja u podnožju Reslove ulice, koja se s Karlovog trga spušta do reke. Bili su u samom srcu Praga. Zahvaljujući izdajniku, nacisti su ih na kraju otkrili, ali Gabčík i Kubiš su tada SS-ovcima priredili neverovatan obrat i krajnje neugodno iznenađenje.
Naviknuti, valjda, da se svi skamene kad namirišu njihove kožne mantile, u crkvu su upali misleći da će biti lako. Ono što im je sledilo bio je pravi Fort Alamo. Trebalo im je tri sata da svladaju Kubiša i još dvojicu koji su se skrivali u galeriji iznad crkvene lađe. S uvek optimističnim Gabčíkom bilo je još nezgodnije.
Osam sati i osamsto esesovaca na njih sedmoricu u kripti. Svi su se, kad je bilo jasno da više ne mogu pružati otpor, sami ubili.
– Sve, pre nego da padnu u ruke Gestapa – zaključuje Binet kojeg su, kako oko toga, tako i oko drugih detalja u knjizi, pitali je li to zaista bilo tako.
– Naviknuti smo da se istorijske ‘istine’ neprestano krivotvore, da bi se unosnije prodale. Zato se u svemu očekuje fikcija i falsifikacija, ali ja u ‘HHhH’ nudim zaista istinitu priču. Jednostavno, uz sve što je bilo, nema potrebe za izmišljanjem. Ipak, uprkos desetogodišnjem istraživanju koje sam preduzeo, bilo je nekih rupa koje nikako nisam mogao ispuniti činjenicama pa sam se povremeno upuštao u maštanje o potencijalnim scenarijima. Ali uvek sam, tih možda 15 posto slučajeva, čitaocu na licu mesta, u tekstu, priznao, rekao da to je to tek moja subjektivna maštarija. Na taj sam način uz priču o ubistvu pokazao i koliko mi je teško bilo da iznesem istinu na videlo, onako kako želim – objašnjava Binet, očigledno sklon metaknjiževnosti, koju su mu pojedini čitaoci zamerili.
Njegov “HHhH”, tvrdi, nije tu da bi dokazivao nešto novo o nacizmu, nego da bi, na tragu Tarantinovih “Nemilosrdnih gadova” ili pak “Mausa” Arta Spigelmana, staru priču izneo na nov način, poigravajući se formom.
Nacizam i tako i tako nikad nije stara priča, jer i te kako ima savremene i raznovrsne odjeke. Ali i kad je u pitanju onaj stari, hitlerovski, i tu je nacizam daleko od stare priče.
– Ukloniti Jevreje iz ekonomskog života nije naš najveći problem, nego njihovo proterivanje iz Nemačke. U međuvremenu, potrebno ih je obeležiti nekakvim posebnim znakom kako bismo ih mogli prepoznati- pričao je Hajdrih.
Pogledajte snimke:
(Telegraf.rs /ekspress.hr)
