Home / SPEKTAR / NEMAČKA PARADIGMA MOŽE ZA VUČIĆA DA BUDE MNOGO RIZIČNIJA NEGO ŠTO IZGLEDA

NEMAČKA PARADIGMA MOŽE ZA VUČIĆA DA BUDE MNOGO RIZIČNIJA NEGO ŠTO IZGLEDA

Webtribune

Željko Cvijanović: Nemačka paradigma može za Vučića da bude mnogo rizičnija nego što izgleda


Paradoksalno, pozicije Nemačke i Srbije danas su slične, na raskrsnici, gde Nemci biraju rastili stagnaciju, a Srbi život ili smrt

Dok je prethodnih dana tuklo po Vučićevoj vladi, bilo je jasno da se to radi preko zapadnih agentura uticaja i da se Srbija tako ubeđuje da zauzme poziciju protiv Rusije u ukrajinskoj krizi. I posle Vučićeve posete Merkelovoj takva ocena stoji, s tim što ona danas može da bude još preciznija. Naime, Merkelova, sudeći prema njenim i Vučićevim izjavama, nije preterano insistirala na pitanjima cenzure, slobode medija i doktoratima. Na kraju, u utorak na skupu o slobodi medija Blog open-close nastupali su Britanac Majkl Devenport i Amerikanac Majkl Kirbi, zajedno sa lokalnom američkom klijentelom, na čelu sa Vesnom Pešić. Ni nemačka beogradska klijentela ni ambasador Hajnc Vilhelm nisu bili tamo, a nisu se ni prethodnih i sledećih dana isticali u prženju situacije. Elem, bili su to već neko vreme Britanci, ovaj put ozbiljno pojačani Amerikancima, što je operaciji dalo i na oštrini i na efikasnosti.

Da li ovaj forenzički zaključak ipak narušava činjenica da su Vučića za to vreme najviše napadali nemački mediji, dok su britanski i američki nezainteresovano ćutali? Možda, a možda i ne, ne bi to bila prva operacija koju Vašington za sebe obavlja preko nemačkih medija, mimo volje nemačke vlasti. Ako se složimo da se iz atlantističkih centara tuklo po Vučiću preko nemačkih medija, tada postaje umesno i sledeće pitanje: nije li, osim u obaveznu rusku metu, nišanjeno i na Vučićev sastanak sa Merkelovom? Ako jeste, pokazaće se da Vučić zadovoljstvom Merkelove njihovim razgovorima nije kupio malo mira, kako su tvrdili neki analitičari. I, još važnije, da li se pojam političkog zapada, koji je u savremenom srpskom slučaju uvek podrazumevao Vašington, London i Berlin na jednoj strani, postao difuzniji nego ikad u poslednjih 70 godina?

Ako je samo deo tih pretpostavki tačan, tad se Vučićevo prenaglašeno oduševljenje Nemcima ne da posmatrati linearno, kako smo navikli na svim stranama – gde ona suverenistička kaže kako on između loših momaka (Zapad) i dobrih (Rusi) uvek nepogrešivo izabere ove prve, dok ona evrofanatična drži kako nema ništa čudno da put prema Briselu vodi preko Berlina. Hajde zato da vidimo šta je danas Berlin Srbiji i šta može da joj bude.

Vučić, koji je tom posetom definitivno svoja jaja položio u nemačku korpu, to rešenje, po svoj prilici, vidi kao srednje. To je u srpskim uslovima ona vrsta rešenja koje, i kada ne donosi korist, nosi sa sobom najmanje rizika i predstavlja najmanje vetrovito mesto za čekanje globalnog geopoliitčkog raspleta.

I to ima svoju logiku. Tražiti utočište u SAD, pokazalo se, znači neprekidno prihvatati obaveze i ispunjavati uslove bez ikakvih garancija, čak ni obećanja, da bi se mogla ostvariti i neka dobit. Najviše što danas možeš da očekuješ od Vašingtona to je da te ne tuku, više se otuda ne nadaš, čak ni da će ti pritiskom na Berlin ubrzati ulazak u EU, na šta su skoro mogle da računaju Nemcima najspornije zemlje Nove Evrope, poput Bugarske i Rumunije. Sa Amerikancima dakle ne bi išlo, utoliko više što su oni konačno i sudbinski opredeljeni za Albance kao svoje regionalne igrače.

Okrenuti se današnjoj Rusiji, bez svake sumnje, sili najblagonaklonijoj Srbiji, značilo bi za Beograd politički diskontinuitet, povezan sa velikim rizicima. Takav potez mogao bi da Vašington, London i Berlin ponovo ujedini protiv Srbije, i to u momentu kada trendovi pokazuju suprotan smer. Osim toga, kad god je pojam Zapada ujedinjavao ove tri metropole, to se za Srbe redovno završavalo žestokim batinama.

Kao regionalna sila koja je već zauzela mesto između Amerike i Rusije, koja u svom političkom identitetu baštini i jedne i druge, Nemačka Srbiji ne zatvara nijedan put, ni atlantistički, ni kontinentalistički, čak ni otvoreno proruski, što nije mala vrednost, čak i ako znamo da nam i ne otvara mnogo novih puteva. Istovremeno, možda najviše što današnja Srbija može da dobije od Nemačke jeste njena gotovo gorljiva zainteresovanost za mir na balkanskom potezu, budući da bi je nestabilnost na tom mestu ugrožavala bar koliko i ona u Ukrajini. Opet, Vašington se ne bi dvoumio da žrtvuje mir da bi, na primer, zaustavio rusko napredovanje na balkanskom pravcu.

Koliko god to zvučalo paradoksalno, Srbija i Nemačka su u sličnoj situaciji. Obe su zemlje na raskrsnici, koja treba da ih na najlakši mogući način izvede iz američkog veka. Iako u eri kad je ekonomska snaga najfunkcionalniji segment tvrde moći jedne zemlje, nemačka politička snaga ne prati ekonomsku, budući da je politički, medijski, finansijski, pa i vojno premrežena višedecenijskim američkim uticajem – vrlo je važno – nametnutim okupacijom. Koliko god to bila neprirodna situacija, Nemačka je naučila da živi s njom. Problem nastaje kad i ta pozicija postaje potrošena i neodrživa na duži rok.

Naime, podizanjem Rusije i njenim vraćanjem na globalnu scenu Nemačka je prinuđena na neprijatan izbor. Atlantistički deo sveta, kome je bezuslovno pripadala, generiše krizu i destrukciju, kojima se ne vidi kraj. Ostanak u toj sferi neminovno će zaustaviti ili bar drastično usporiti nemački rast, osim što će zemlju postaviti na prvu liniju konfrontacje prema Rusiji. Očigledno je da nemačka poslovna elita nema nameru da u slepom savezu sa SAD žrtvuje privredni rast. Politička elita, uglavnom diskretno saglasna sa tim stanovištem, vidi, međutim, krupne bezbednosne rizike, u koje zemlju vodi okretanje leđa Americi.

Otuda se čini da je Berlin opredeljen protiv naglih poteza i da želi da svoj izlazak iz atlantističkog poretka prepusti vremenu i evoluciji. Naravno, zaoštravanje pozicije između Moskve i Vašingtona u Ukrajini Nemcima je posebno bolno jer im skraćuje taj prostor i zahteva od njih drastičnije poteze. Rečju, Nemačka se trudi da ne bude primorana na definitivno opredeljivanje, ali, ako joj to ne pođe za rukom na kratak rok, iako nerado, odabraće Vašington. Ako konačan izbor bude mogla da odlaže na srednji ili duži rok, biraće Moskvu.

Tamo gde Nemci biraju u kategorijama rasta i stagnacije, Srbi biraju u kategorijama života i smrti. Ulazak u atlantistički svet bio bi kraj Srbije. Ulazak u EU bio bi to isto ukoliko bi isljučio razvijanje saveza sa Rusijom. Otuda, Vučić veruje da će mu savez sa Nemačkom obezbediti ledolomca, koga će moći na njegovom srednjem putu koji maksimalno smanjuje rizike, da prati sa najmanje straha. Da li je to dobra računica?

Pre nego razmotrimo koliko je to moguće, vredi reći da nikakva srpsko-nemačka formula, ni dobra ni loša, nije moguća ako u kalkulaciji ne postoji Rusija. Zašto? Srpsko iskustvo sa Nemačkom je dvojako. Nemačka 20. veka u čak tri navrata bila je fatalna za Srbiju do mere da je iz kolektivne svesti istisnula iskustvo saradnje u 19. veku, koje je dalo mnoge lepe plodove.

U čemu su se razlikovale Nemačka 19. i Nemačka 20. veka? Bizmarkova Nemačka nije bila antiruska, pa samim tim ni antisrpska. Nemačka 20. veka bila je u različitim geopolitičkim kontekstima redovno antiruska, i efekti toga su i po Srbiju, i po Rusiju, a i po Nemačku bili tragični.

Današnji izbor Nemačke može se tumačiti kao izbor između atlantizma i kontinentalizma, između stagnacije i rasta, između rata i mira, ali u svom najelementarnijem vidu to je izbor između antiruske i proruske Nemačke, pa preko toga i antisrpske i prosrpske.

Ali Srbija je zemlja periferije, koja neće Nemačku zadovoljiti ako bude radila isto što i Nemačka, već ako bude radila ono što joj Nemačka kaže. Rečju, kad je Srbija u pitanju, za razliku od odnosa prema današnjoj Rusiji, Nemačka je mnogo više atlantistička nego kontinentalistička sila. I to se vidi po zahtevima kojima Merkelova testira Vučićevu lojalnost. Insistira se da Srbija ispuni sedam zahteva nemačkih parlamenaraca, gde se kao navažniji ističe onaj o međudržavnom ugovoru Srbije i Prištine. Tu je i čuvena promena svesti, tu je zahtev Srbiji da ne zabija Amerikancima prst u oko primajući Ruse sa crne liste, tu je dalje suzbijanje nasležnosti Republike Srpske, tu je na kraju i politika štednje, koja Srbiju Nemačkoj čini rentabilnijom, ali groblje ekonomija sa uzrokom smrti u politici štednje iz meseca u mesec u svetu se uvećava. Na kraju, ali ne na poslednjem mestu, tu je i Hrvatska kao nemački favorit i budući hegemon regionalnih integracija pod palicom Berlina, koje bi trebalo da započnu već krajem avgusta.

Cena srpskog približavanja Nemačkoj dakle najviša je moguća. Sa druge strane, može li Nemačka da spase Srbiju? Može, ali pod jednim uslovom.

Izbor Nemačke kao srpskog strateškog partnera nije rđav izbor. Ali to je jelo u kome nema soli. So tog saveza može da bude samo Moskva, koja i sama ima velike ambicije sa Nemačkom. Pristup Nemačkoj preko Rusije, neka vrsta političke cesije, gde bi Moskva možda bila manje vidljiv partner, svakako bi ojačao srpske pozicije u Berlinu – cenu srpsko-nemačkog saveza mogao je da učini nižom, dok bi čak i sada imao kapacitet da poveća obaveze Berlina prema Beogradu. To što su na dan Vučićevog odlaska u Berlin Rusi u Beograd poslali Aleksadra Lukašenka samo govori da nisu uključeni u srpsko-nemačku priču, pa čak i da im se ona ne dopada jer im u važnom trenutku slabi pozicije u ovom delu Balkana.

Igrati na Nemačku može na prvi pogled da izgleda kao najmanje rizična varijanta čekanja globalnog raspleta, budući da Nemačka geopolitička paradigma ne isključuje ni atlantističku ni kontinentalističku. Ali bez Rusije kao makar skrivenog srpskog zaštitnika u toj operaciji i uz bes koji će, bez sumnje u sebi nositi Britanci i Amerikanci, nemačka paradigma može za Vučića da bude mnogo rizičnija nego što izgleda. Uostalom, na nju su, takođe bez Rusa, u modernoj istoriji strateški igrale dve tragične figure srpske politike. Jedna je Milan Stojadinović, druga Zoran Đinđić, tragični ne samo po svojim sudbinama već po tome što je reč o dvojici za koje važi da su mogli da urade mnogo, a nisu uradili ništa.

Da će takva Vučićeva politika imati ozbiljne međunarodne protivnike, pokazuju mu prve žrtve u njegovim redovima: Stefanović, skoro mrtav; Mali, teško ranjen. Elem, mira neće biti.

(Standard)

Check Also

OTAC MI JE UBRIZGAO ŠPRIC KRVI ZARAŽENE HIV-om: IMAM SIDU, A SAD SAM SAZNAO I ZAŠTO JE TO URADIO.. (VIDEO)

Kada je otac Brajana Džeksona ubrizgao svom sinu špric pun krvi zaražene sidom, nadao se …