Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Tako na primer mnogi Beograđani i dalje ne znaju za Srednjevekovni grad Žrnov.
U pitanju je srednjevekovno utvrđenje koje se nalazilo na vrhu Avale, na mestu na kojem se sada nalazi Spomenik neznanom junaku. Prema legendi, u gradu je stolovao Porča od Avale. Tamo su pronađeni ostaci Keltske kulture i njihovog naselja, Rimljani su na istom mestu imali svoje utvrđenje, uz pomoć kojeg su kontrolisali prilaz Singidunumu, ali i da bi zaštitili svoje rudnike na obroncima Avale.
Naši preci su na tom mestu, u srednjem veku, podigli tvrđavu. Kasnije, 1442. su je osvojili Turci, a onda i dodatno proširili pošto se nalazila na mestu važnom za odbranu, ali je s padom Beograda 1521. Žrnov izgubio svoj strateški značaj.
Kralj Aleksandar Karađorđević je 1934. odlučio da dinamitom poruši ovo utvrđenje i na njegovom mestu podigne Spomenik neznanom junaku, autora Ivana Meštrovića. Razlozi za rušenje nisu u potpunosti razjašnjeni, pa je ostalo nepoznato zašto je Žrnov srušen i šta se sve nalazilo ispod zidina ovog grada.
Sa druge strane, iako Kalemegdan predstavlja nesto na kome se susreću dve velike evropske reke, na kome se već 2.000 godina ljudi okupljaju, svađaju, ratuju i mire, osvajaju ga i gube, on je i dalje na listi srpskih misterija.
Najviše legendi u vezi je s Rimskim bunarom. On je dubok 51 metar, a ima oko 200 stepenika do dna. Dugo je opisivan kao “pupak sveta” gde je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet.
Rimski bunar, uprkos imenu, zapravo je austrijski, a sazidan je od 1717. do 1731. Ipak, postoje teorije da su još Rimljani u njega sproveli vodu, pa otuda taj naziv. Alfred Hičkok je, tvrde, njime bio fasciniran i izjavio je jednom da iz njega crpi inspiraciju.
Takođe, već vekovima se smatra da se u njemu i dalje krije blago. Nemci su ga, tragom te legende, istraživali za vreme Drugog svetskog rata. Pričalo se da se iz jedne takve ekspedicije, dvojica ronilaca nikada nisu vratila i niko ne zna šta im se desilo pošto njihovi ostaci nikada nisu nađeni. Hodnici i pećine pod Kalemegdanom, ali i Tašmajdanom, mnogo su veći nego što možete da zamislite i nastajali su milenijumima. Počeli su da ih kopaju još Rimljani, a najveća se nalazi ispod Tašmajdana i pretpostavlja se da je stara oko osam miliona godina.
Zapravo, dobar deo hodnika ispod Beograda još uvek nije istražen. Zna se, recimo, da se ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze podzemni prolazi koji vode do obale Dunava. Priča se da od Kalemegdana, preko Očne klinike u Ulici Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika za koje ne znamo čemu su služili. Najveće pitanje je tunel koji navodno povezuje Kalemegdan i Gardoš. Arheolozi tvrde da je ova priča obična gradska legenda.
Nešto južnije nalazi se planina Rtanj, o kojoj kruži nekoliko legendi.
Ukoliko je posmatrate iz daleka, primetićete da neodoljivo podseća na piramidu. Pisac naučne fantastike Artur Klark smatrao je da se u ovoj planini krije piramida – najstarija tvorevina vanzemaljske civilizacije.
Neki drugi ljubitelji naučne fantastike su ubeđeni da se u planini krije svemirski brod koji će pred sam smak sveta poleteti, a svi koji se tada zateknu tu, moći će da krenu na svemir, na daleko i lepo mesto. Upravo zbog toga, krajem 2012, pred očekivanu apokalipsu, ljudi širom sveta plaćali su velike sume novca za smeštaj na toj planini.
Lokalno stanovništvo je sasvim ubeđeno da se u pećinama u unutrašnjosti planine nalazi blago. Legenda kaže da je na vrhu planine živeo čarobnjak koji je čuvao ogromno bogatstvo. Za ovu planinu vezuje se i priča o bogatoj jevrejskoj porodici Minh koja je posedovala
paraćinsku fabriku štofova, a kasnije i rtanjski rudnik kamenog uglja. Julius Minh izvršio je samoubistvo pod potpuno nerazjašnjenim okolnostima, a njegova supruga Greta je sagradila crkvicu-kapelu na vrhu planine Rtanj. Ona je srušena do temelja, u potrazi za skrivenim blagom.
Takođe, postoji dokumentovan slučaj da su Nemci za vreme Drugog svetskog rata pronašli na Rtnju jednog Grka koji ne zna kako se tu našao, pošto je poslednje čega se seća bilo da je čuvao svoje ovce, na pašnjaku u svojoj zemlji.
Takođe, vampiri su, kao najpoznatiji, najrasprostranjeniji i najveći srpski brend na svetu, tema koja je zbog svoje mističnosti uvek aktuelna.
To je jedina internacionalna reč srpskog porekla. Sve je počelo negde u 18. veku kada Evropom počinju da se šire jezivi izveštaji o mitskim bićima na Balkanu. Prvo pominjanje vampira u nekom pisanom izvoru je u austrijskom časopisu “Vossiche Zeitung”, broj 98, koji je objavljen 1725. List piše da je u selu Kisiljevu u današnjoj Srbiji, ali tada Austriji, umro izvesni Petar Blagojević, a posle njega još deset osoba u narednih 24 časa. Vlasti su iz Beča poslali lekare i otkrili da je Blagojević ležao u kovčegu živ i s ostacima krvi na usnama. Nakon što su ga proboli glogovim kocem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Meštani su njegovo telo spalili.
Naš najpoznatiji vampir je Sava Savanović, vodeničar iz sela Zarožje kod Bajine Bašte. Legenda kaže da je Savanović bio imućan trgovac koji se zaljubio u mnogo mlađu devojku. On je zaprosio, ali ga je njen otac odbio jer je bio mnogo stariji. Sava se posle toga promenio, postao je mrzovoljan, a nedugo posle odbijanja odlučio je da ubije devojku da bi se osvetio.
Upucao je u leđa, a onda je njegov brat koji ga je pratio, pokušao da mu otme kuburu. Tada su naišli pastiri koji su Savu zatukli motkama, a njegovog brata upucali. Sava se nakon toga povampirio, a priča se da je sledećih 99 godina pio krv meštanima oko vodenice na reci Rogačici.
Međutim, ruski naučnici tvrde da su legende o vampirma zasnovane na retkoj bolesti po imenu porfirija. Ljudi oboleli od nje imaju veoma bled ten, sunce im veoma smeta, a imaju i nedovoljno gvožđa u krvi zbog čega bi mogli da imaju potrebu da piju tuđu krv.
(Telegraf.rs)
