SAMO VELIKI VOJNI PORAZ MOŽE NATERATI UKRAJINU DA PREKINE RAT

Julska ofanziva Kijeva na Novorusiju nije dovela do preokreta situacije i poraza snaga samoodbrane, i stavljanje Donjecka pod kontrolu Kijeva. Uprkos činjenici da je preduzet napor na angažmanu praktično svih postojećih snaga i rezerve, kijevske kaznene ekspedicije praktično su uspele da preuzmu kontrolu samo nad 6 rejona Donbasa. Pritom, nisu uspeli ostvariti osnovni cilj – okružiti Donjeck i izolovati ga od Rusije, stavljajući granicu pod kontrolu.

Kijevu je neophodna pobeda pre zahlađenja

Za dve nedelje neprekidnih borbi, kijevski kažnjeni odredi pretrpeli su teške gubitke. U “južnom loncu” potpuno su razbijene dve mobilne brigade Oružanih Snaga Ukrajine (OSU) i dva bataljona Nacionalne garde, a same grupacije su razbijene i likvidirane. Na ostalim pravcima neprijatelj je odbačen uz značajne gubitke u živoj sili i tehnici.

Za svega dve nedelje Kijev je pretrpeo gubitke od više od 1 200 ubijenih vojnika i oficira, to jest, gubici su iznosili više od 80 ljudi za 24 časa! Broj ranjenih se računa na više od 3 000 ljudi. Uništeno je između 30 i 40 tenkova i više od 200 jedinica oklopne tehnike i automobila.

Kao rezultat toga, poslednjih dana jula komanda je bila prinuđean da zaustavi ofanzivu i čak da povuče vojsku sa najopasnijih pozicija. Radi se u stvari o vojnom porazu Kijeva. Već trećem, od početka takozvane “antiterorističke operacije” (ATO). Ukupni gubici Kijeva za tri meseca rata protiv Donbasa već iznose više od dve i po hiljade ubijenih vojnika i oficira. U borbama je izgubljeno više od 120 tenkova i oko hiljadu oklopnih transportera, samohodki i druge tehnike na točkovima. Na nebu iznad Donbasa srušeno je 16 aviona i helikoptera OSU.

Očigledno da se prodorom u dubinu Donbasa, Kijev bukavalno kupa u krvi. Uprkos svemu, političko rukovodstvo Ukrajine i dalje smatra da može nasilnim putem rešiti “problem Donbasa” i nastavlja sa uvećavanjem vojnih grupacija. Rat na jugo-istoku danas je postao glavno zanimanje kijevske vlasti i interesima rata danas je potčinjeno sve.

Predsednik Porošenko je svestan da perspektiva odugovlačenja rata može biti fatalna za njegovu administraciju i on od svojih generala zahteva da po svaku cenu završe rat pre hladnoća, jer armija jednostavno nije spremna za vođenje borbenih dejstava zimi.

Na skladištima nema ni normalne zimske uniforme, ni prilagođene za zimu terenske infrasturkture, šatora logora, pozadinske opreme, terenskih radionica za remont u zimskim uslovima. I otezanje rata do pojave hladnoća može postati katastrofalno za OSU.

Akcenat na udarnu pesnicu

Zbog toga će Generalštab u Kijevu početi ubrzanu pripremu za novu ofanzivu na Donbas, uzimajući u obzir iskustva prethodnih meseci. Ako je do sada kijevska komanda nastupala praktično “teturajući”, pridodajući rezerve koje su pristizale i ubacujući ih u boj praktično “sa točkova” (što je ozbiljno umanjivalo njihovu odbrambenu sposobnost), sada treba očekivati da su “osvedočeni” generali izvukli pouku i da će za sledeću ofanzivu biti bačene ranije već pripremljene operativne grupacije nivoa korpusa, čije ubrzano formiranje teče u rejonu sprovođenja “ATO”.

Sada je u toku popunjavanje tehnikom i kadrovima. Tehnika se uzima sa skladišta i baza konzerviranja i posle remonta na zavodima predaje se vojsci, a kadrovski sastav se popunjava putem vanredne mobilizacije.

Prema zamisli ukrajinskih generala, svaka takva grupacija treba da obuhvata od tri do pet brigada OSU u svojstvu glavne udarne sile; pojedini bataljoni “Nacionalne garde” – do 5 jedinica – u svojstvu “lake pešadije” i jedinice unutrašnje vojske za “čišćenje” osvojenih teritorija, kao i odrede specijalne namene i pozadinske jedinice. U sastav grupacije će ući do 100 tenkova i do 150 artiljerijskih oruđa i raketno-zenitnih kompleksa. Ukupan broj takve grupacije može iznositi 20 hiljada vojnika i oficira.

Kijevu je za uspešnu ofanzivu na Donbas potrebno formirati ne manje od tri takve grupacije. A ukupan broj kijevske kaznene armije krajem avgusta može iznositi već više od 80 hiljada vojnika, oficira nacionalne garde i “dobrovoljaca” različitih jedinica “privatnih” vojnih kompanija. Nije neosnovano očekivati da će novi masovni nastup uslediti sredinom avgusta, kada će uglavnom biti završeno formiranje novih jedinica.

No, to apsolutno ne znači da će do tada na frontu vladati zatišje. Kijevska komanda će lokalnim udarima bušiti odbranu snaga samoodbrane i pokušati da reši taktičke zadatke po pitanju poboljšanja svojih pozicija i uspostavljanja kontrole nad ključnim tačkama.

Nejasni nagovešataji kijevskih političara da će nova ofanziva predstavljati iznenađenje za opolčence i da će biti “efikasna”, znači pre svega da će taktika razdvojenih po frontu bataljona taktičke grupacije (na šta su se svodili prethodni nastupi) biti zamenjena koncentracijom snaga na ključnim pravcima i moćnim razdvajajućim udarima, stavljajući akcenat na vatrenu moć i nadmoć u teškoj tehnici.

“Nou-hau” – supervisoka koncentracija vatrene moći artiljerije i tenkova koja treba da garantuje gušenje ognjišta suprotstavljanja i da “rasčisti” put za “tešku” pešadiju koja čisti “odrađenu” teritoriju.

Očigledna slabost ovakve strategije jeste što u njoj nema suštinski ničeg novog. Sve se ponovo svodi na nadmoćnost u teškoj tehnici i artiljeriji. I zadaci ostaju isti – odsecanje Donbasa od granice sa Rusijom i presecanje njegove teritorije na dva dela, uz okruženje Donjecka.

“Smrt mahnovštini!”

Danas je Donbas spreman da se tome suprotstavi, ali to traži mobilizaciju sila i sredstava snaga samoodbrane i prilagođavanje vojne strukture Novorusije. Pre svega, naravno, mora da se ukloni “mahnovština”, kada je velika brojnost snaga samoodbrane bila “razbacana” na desetine odreda različitih terenskih komandira, koji praktično nisu uzajamno između sebe koordinirali. Trpeti dalje takvu situaciju – znači rizikovati da se sve izgubi! Jedino potpuna koncentracija sila i sredstava u rukama jedinstvene komande – može doneti uspeh.

Pored toga, kao što sam ranije već pisao, neophodno je formiranje “teških” mobilnih formacija (nivoa brigade), koje imaju moćno artiljerijsko i protivtenkovsko naoružanje i koje bi se mogle premeštati unutar perimetra odbrane i nanositi kontraudare na najkritičnijim mestima. Sela Donbasa kao i putna mreža, omogućavaju da se uspešno i na vreme vrše manevri rezerve i da se koncentrišu na najopasnije pravce. Potreban je ozbiljan rad na povećanju efikasnosti artiljerije, radi čega je neophodno prebacivanje u republiku specijalista-dobrovoljaca, radi formiranja savremenog sistema za uništenje protivnika vatrom.

Nesumnjivo da u vreme zatišja ključni momenat predstavlja obaveštajno-diverzantski rad jedinica na uništenju komunikacija neprijatelja.

Spaljena zemlja

No, pored vojne opasnosti, nad Donbasom se nadvila kvalitetno nova pretnja. Praktično, život u anglomeraciji Donjeck-Kugansk je paralizovan. Region se nalazi u stanju humanitarne katastrofe. Sistemi vodovodnog snabdevanja su ili uništeni ili oštećeni, struje nema u velikom delu sela i gradova, gasovodi su takođe delimično oštećeni, dostava namirnica praktično je prekinuta, nema lekova. Granatiranje i bombardovanje svakodnevno odnose živote desetina mirnih građana.

Normalan život ljudi ovde nije moguć. Region se pretvorio u “mini-Jugoslaviju” sa početka 90-ih godina prošlog veka. Kao posledica toga – munjevito se menja raspoloženje ljudi. Stanovništvo izmrcvareno ratom već očajno želi samo jedno – da se sav taj užas već jednom okonča.

Polagano ali neprekidno “sužavanje” teritorije Novorusije od strane ukrajinskog kaznenog korpusa (a danas se njena teritorija smanjila sa 36 regiona i 42 grada sa stanovništvom od 6 miliona ljudi) postaje sve više demorališući faktor. I sve se jasnije postavlja pitanje: koliko se još može održati anglomeracija teritorije pod kontrolom DNR i LNR i šta će biti potom?

Kakve su posledice gubitka Donbasa po Rusiju?

One su poražavajuće. Izgubivši Novorusiju, Rusija bi pretrpela krupan geopolitički poraz.

Kao prvo, ona će čitavom svetu demonstrirati svoju nesposobnost da se efikasno suprotstavi udruženom pritisku SAD i NATO pakta, samim tim i svoju nezrelost, završno se smestivši u razred “regionalnih” država.

Kao drugo, ta pobeda će u Ukrajini završno učvrstiti postojeći režim i dati mu odrešene ruke u daljim pritiscima na Rusiju i početak sveobuhvatne kampanje za “povratak” Krima. Očigledno da čak i kad bi “dala” Donbas, Rusija više ne bi mogla izaći ispod režima sankcija. One će se automatski produžiti do povratka Krima, a u zavisnosti od razvoja situacije, mogu se samo pojačavati.

Kao treće, u samoj Rusiji će gubitak Donbasa neminovno izazvati “efekat Miloševića” – ogromno razočarenje društva u nesposobnost višeg političkog rukovodstva zemlje da oceni posledice donetih odluka i nedoslednost u njihovom sprovođenju. Rusko društvo je spremno da podnese teškoće pritiska na Rusiju i da se sjedini oko predsednika u uslovima efikasne podrške Donbasu – ali apsolutno neće prihvatiti njegovu predaju, logično postavljajući pitanje – zbog čega je bilo potrebno suprotstavljanje Kijevu i SAD i trpeti štetu, da bi se na kraju sve predalo?

Već je svakome apsolutno jasno, da nezavisno od toga hoće li Rusija podržati Donbas ili će odustati od Donbasa, od strane Amerikanaca i njenih saveznika njoj će biti naneta ogromna ekonomska šteta. Ma koliko ekonomisti objašnjavali “korisnost” sankcija za rusku privredu u budućnosti, u stvarnosti će to značiti desetine i stotine milijardi dolara štete našoj privredi.

Ukoliko u Kremlju nisu svesni svh tih posledica ili smatraju da ih mogu minimizirati, svalivši krivicu na nekoliko funkcionera izvršne vlasti visokog ranga, onda je to njihova gruba greška. Efekat gubitka Donbasa će obezvrediti sve prethodno dobijene političke dividende.

Zbog toga je krajnji trenutak da Kremlj konačno shvati svu dramatičnost sadašnjeg trenutka. Praktično, sada je situacija u krajnjoj fazi napetosti. Posle njega dolazi prelom – ili sa fatalnim posledicama po Novorusiju ili sa fatalnim porazom Kijeva, koji će na kraju postati svestan situacije da nasilno nije sposoban rešiti problem jugo-istoka.

Potrebne su ekstrerne mere

Danas glavni problem ne predstavlja sposobnost komandanta Igora Strelkova da efikasno zaštiti gradove Donbasa, nije ni u tome koliko Aleksandar Borodaj odgovara mestu premijera. Najvažniji problem leži u tome da se više ne može diletantski baviti Novorusijom.

Ako je pre tri meseca, ne učvrstivši se kako treba, nova kijevska vlast bila očigledno slaba u vojnom pitanju, rastrzana i nije imala jasnu predstavu o formulisanom odgovoru na pretnju otcepenja Donbasa i Luganštine, što je omogućavalo da se relativno ograničenim snagama (ne udubljujući se previše u unutarukrajinske sukobe) podržava i razvija ustanak na jugo-istoku, to se već početkom juna situacija počela oštro menjati.

Tada se u krizu energično uključio novi faktor – SAD. Ukrajina je dobila ogromnu finansijsku i organizacionu podršku, a što je najvažnije – moćni moralno-politički faktor “saveznika” koji je praktično stavio Ukrajinu pod svoju zaštitu. Kijevsko rukovodstvo je moglo da se u potpunosti usredsredi na vođenje borbenih dejstava i mobiliziravši sve postojeće resurse i sve dobijene kredite, za sledeća dva meseca razvije kazneni korpus sa više od 50 hiljada vojnika. I premda je njegova borbena sposbnost bila i ostaje veoma niska, ogromna prednost u teškoj tehnici, artiljeriji i avijaciji će mu dozvoliti da reši postavljene zadatke.

Očigledno, ukrajinska komanda je napipala slabe karike u lancu odbrane Novorusije – odsustvo jedinstva snaga i sredstava jedinica samoodbrane i praktično “seljačku” psihologiju i taktiku “terenskih komandira”, pri kojoj je inicijativa potpuno prepuštena protivničkoj strani. Već tokom prošle ofanzive kijevska komanda je pokušavala da iskoristi tu slabost, obilazeći čvorove suprotstavljanja i presecajući komunikacije, samim tim lišavajući ih resursa za efikasnu odbranu.

Istovremeno sa tim, SAD i njeni saveznici su pokrenule sveobuhvatni i koordinirani napad na Rusiju. Pod plaštom sankcija, protiv nas je praktično pokrenut ekonomski rat koji se u perspektivi može završiti ekonomskom blokadom. U takvim okolnostima “kamerno” ostvarenje projekta na zaštiti Novorusije postaje nemoguće u budućnosti.

Danas je neophodna KVALITETNA sveobuhvatna promena u pružanju pomoći DNR i LNR. Razjedinjena dejstva različitih struktura, kada su “uniformisana lica” zauzeta ratom, “ekonomisti” – traženjem novca za “krpljenje rupa”, a “socijalci” rešavanju pitanja izbeglica, sve bez uzajamne koordinacije – neophodno ih je ujediniti u jedinstveni štab za podršku Novorusiji, sa najširim pravima i ovlaštenjima.

Na kopnu – Rusija

Neophodno je na kraju krajeva, da sami sebi priznamo da se nalazimo u ratnom stanju. Ali ne sa Ukrajinom koja u njenoj sadašnjoj ipostasi ne bi postojala ni pola godine, nego sa najmoćnijom državom na planeti – SAD, koje stoje iza njenih leđa. Cilj ovog rata je – potpuna destrukcija savremene Rusije i potpuno čišćenje njenog političkog rukovodstva.

Amerikanci pokušavaju da isprave svoju grešku iz 1991. godine – očuvanje Rusije kao jedinstvene zemlje. Sada govorimo samo o deobi Rusije na niz malih subjekata. Danas je borbeno poprište – jugo-istok Ukrajine, Donbas. Za SAD je izuzetno važno da se probije u zonu vitalnih interesa Rusije, da ih podrži i ojača strateškog partnera Petra Porošenka i njegovu “zdravorazumnu” elitu koja je zauzela vlast u Kijevu. I da sa te odskočne daske počnu sa paranjem Rusije, koristeći pobedu u ratu kao “neutronsku bombu” protiv rukovodstva Kremlja.

Najbolji odgovor će biti jasan i razumljivo definisan projekat “Novorusije” kao projekat nove Ukrajine, slobodne od braon prljvštine banderovštine, nacista “pravoseka”[1], lopova oligarha. Ukrajine u kojoj će se ujediniti sve najbolje, sve što je povezano sa istorijskom perspektivom pojma bratske povezanosti ruskog i ukrajinskog naroda.

Potrebna je hitna široka humanitarna pomoć, spasavanje stanovništva Novorusije od gladi i humanitarne katastrofe. Neophodno je formiranje plana obnove Donbasa i uključivanja njegove privrede u strukture jedinstvenog ekonomskog prostranstva. I naravno, neophodna je najozbiljnija i energična vojna pomoć. Samo veliki vojni poraz može naterati Kijev da shvati besperspektivnost nasilne varijante, da sedne za pregovarački sto i prekine rat.

 (Fondsk)