Home / SPEKTAR / „Sto godina posle, gde smo mi? Da li u nama maršira vojska vojvode Mišića ili smo se predali i prodali?!“

„Sto godina posle, gde smo mi? Da li u nama maršira vojska vojvode Mišića ili smo se predali i prodali?!“

srbija- rat

Tamo, daleko.
Dalje od poznatih granica.
Dublje od dna Jonskog mora.
Maršira kralja Petra garda.
Maršira jedan vek.

Sto je godina srpske samoće.
Sto je godina kako u sebi grcamo i u sebe pucamo, kako nestajemo i nedostajemo, sami od sebe, sami sebi.

Mi smo vukovi samotnjaci koji zavijaju u podnožju Cera.
Mi smo orlovi koje su pokljucale vrane.

Vatra nam je okovana tuđom zimom.
Krila su nam oteta za tuđe nebo.
Kolevke su nam prazne, a jame su nam pune.

Naša deca pričaju devet svetskih jezika, a srpski zamuckuju.
Naša deca znaju za Holivud, a ne znaju za Drinsku ofanzivu.
Naša deca ne znaju za pretke.
Naši su preci budniji od nas.

Naši su preci gazili preko frontova, a danas nas drugi gaze kako stignu.
Oni koji ne znaju gde se na karti sveta nalazi Srbija, ubeđuju nas da je sramota biti Srbin u Srbiji. Prekrojavaju nam istoriju, cepaju nam uniforme, menjaju nam folklorne korake.

Sto godina posle, gde smo mi? Da li u nama maršira vojska vojvode Mišića ili smo se predali i prodali, menjali zemlju za pustinju, zadnju kuću u selu za obećanje nebodera, dušu na doboš poslali?
Ako zaboravimo svoju tradiciju, ni mi nismo vredni pamćenja.
Ako nismo vredni pamćenja, zašto smo ovde?
Ko je posekao korenje, krvariće.

Ko nije osetio ostrvo Vido, taj ništa nije video.
Ko nije osetio bol stopala solunskih vojnika, kako može razumeti ovaj put?
Ko sme biti ravnodušan prema stradanju sopstvenog naroda za slobodu?

srbija- rat- vojska- vojnici

Koliko su se puta, umesto svadbenih venaca, na kućama vijorile crne marame, palile sveće za poginule umesto za krsne slave, gasila ognjišta umesto da se razgrevala nada.
No, plamen u grudima srpskih učesnika Prvog svetskog rata, plamen je neprolazni.

I kada su patio i padao, srpski narod je umeo da iz pepela podigne žar-pticu, da se bogu u visine vine.
Gladni srpskog hleba, lica svojih majki, smeha svoje dece, da spavaju na srcima svojih žena i obrađuju nasleđene njive, srpske je vojnike kroz rat vodila misao o domu i domovini.

Niko kao srpski narod nije bio odan otadžbini. Niko od njih paradoksalniji u filozofiji ratovanja i življenja: verovali su da je bolje živeti u smrti nego u ropstvu biti.
Niko kao srpska pešadija izdržljiv, niko promućurniji od srpskih vojvoda.

Cerska je bitka izvojevana zahvaljujući majstorstvu srpskog komandovanja, slobodi duha i snagom koja se ispoljava u najtežim situacijama na najveličanstvenije načine. A to nisu hiperbole epskih pesama.
To smo bili mi.
Od nas su i saveznici i protivnici učili vojne strategije.

vojnik- srbija

Posle Kolubarske bitke, nemačke su novine pisale: ,,Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpeće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“
Norveški pukovnik Karsten Angel rekao je: ,,Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju.“
To smo bili mi.

Mi smo sinovi i kćeri, unuci i unuke Milunke Savić, Stepe Stepanovića, Nadežde Petrović, Gavrila Principa, Radomira Putnika, Pavla Jurišića, onih što na Zejtinliku i dalje čuvaju ideale srpstva, onih bezimenih kojima se grob ne zna, onih koji su iz senke rat vodili da bi decu na svetlost dana izveli.
Verujem da možemo biti dostojni potomci takvih predaka.
Verujem da možemo biti otporniji i snažniji. Možemo spasiti more da ne pomodri.

Nećemo bacati ni hleb ni kamen, ali nećemo ni okrenuti drugi obraz.
Sačuvaćemo čist obraz Gvozdenog puka, Moravske divizije, Hercegovačkog odreda, Užičke vojske.
Gvozdenim korakom moramo krenemo napred.

Želimo li?
Da nam čast bude vrhovna komanda, a plemenitost oružje.
Tamo daleko da postane ovde blizu.
Orlovi da ponovo polete.

Mi, sinovi i kćeri, unuke i unuci, potomci svih slavnih znanih i neznanih junaka, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, zaklinjemo se na očuvanje srpstva i sopstva.
Sada i zauvek.

(Autor Milica Vučković, Fejsbukreporter)

 

Check Also

OTAC MI JE UBRIZGAO ŠPRIC KRVI ZARAŽENE HIV-om: IMAM SIDU, A SAD SAM SAZNAO I ZAŠTO JE TO URADIO.. (VIDEO)

Kada je otac Brajana Džeksona ubrizgao svom sinu špric pun krvi zaražene sidom, nadao se …