Home / TEMA DANA / Amerikanci se već pripremaju za raspad EU: Novi gazda u „novoj Evropi” biće Nemačka! Evo, šta joj je obećano..

Amerikanci se već pripremaju za raspad EU: Novi gazda u „novoj Evropi” biće Nemačka! Evo, šta joj je obećano..

Piše: Vitalij TRETJAKOV

obama-merkel

Ima nešto trulo u našoj Evropi. To svi osećaju. I svi se, onoliko koliko mogu da to shvate, pripremaju za nešto loše što uskoro treba da se dogodi.

Tokom proteklih sto godina, loše se zaista dva puta događalo – u vidu dva opšteevropska rata koji su potom postali i svetski. Nadam se, čak verujem, da danas niko u Evropi (ne znam kako stvari stoje iza okeana) ne želi takav izlaz iz krize.

Ali, zašta se to onda pripremaju, kakav ishod čekaju i priželjkuju.

Odavno je jasno da su se srušili snovi o opšteevropskom domu (ne bez pomoći onih kojima opšteevropski dom nije bio potreban). Sada se čak ni takva retorika više ne može čuti. A po šavovima puca sama Evropska unija koja je mnogima izgledala kao neoboriva tvrđava savremene evropske civilizacije, pogotovo što je bila zaklonjena američkim natovskim štitom.

Pre samo deset godina, ama kakvih deset – pre samo pet godina, kada su neki posmatrači, među kojima sam bio i ja, govorili da će se Evropska unija raspasti – nazivali su nas ili neznalicama ili provokatorima. A zar sada u svakom delu Evrope upravo o tome ne govore? Sa koje govornice se o tome – uključujući i zvanične – više ne raspreda?

Situacija u današnjoj Evropi (treba imati u vidu da ona nije isto što i EU, iako Brisel, London, Berlin i Pariz pokušavaju da to ignorišu) može se opisivati nadugo i naširoko. Nažalost, samo u bojama i tonovima koji izražavaju zabrinutost.

Šta je glavni problem Evrope (kao kontinenta i civilizacije) danas?

Ovo se pitanje ne tiče ekonomskih problema i sličnih važnih gluposti, nego četiri fundamentalne okolnosti:

Prva: evropska civilizacija (u njenoj EU-varijanti) postaje sve manje evropska.

Druga: Evropska unija smatra Evropom samo sebe i nastavlja da ignoriše pravo Rusije (ne samo njeno, ali njeno u prvom redu) da ne deli takozvane evropske vrednosti u njihovoj briselskoj interpretaciji, pravo da ima sopstvenu predstavu o svojoj sadašnjosti i budućnosti. Tim pre što EU poriče pravo Rusije da vodi sopstvenu, nezavisnu od Vašingtona i Brisela spoljnu i čak unutrašnju politiku.

Treća: politička Evropska unija pretvorila se u potpunog vazala SAD.

Četvrta: ni zajedno sa SAD, a pogotovo bez njih – Evropska unija više nije dominantni igrač u svetu. A same SAD sve brže gube ulogu globalnog hegemona.

Bravurozne izjave Vašingtona (o tome da je nekoga izolovao, da je nečiju ekonomiju razbio u paramparčad), čuju se i dalje, naravno, ali nema sumnje da Sjedinjene Države – koje brižljivo i svakodnevno nadziru da se slučajno antiruski žar Evropske unije ne ohladi – tako grade svoju strategiju za budućnost, rukovodeći se ne samo fantazijama o sopstvenoj ekskluzivnosti nego i realnim procenama i računicama.

Glavna računica je, po mom mišljenju u tome da se SAD već pripremaju za raspad Evropske unije i da su zato već preispitale svoj odnos prema ulozi Nemačke u budućoj „raspadnutoj Evropi” i svoj odnos, samim tim, prema zadacima NATO pakta čiji je realni borbeni potencijal – ako se iz njega isključi vojna moć samih SAD – jednak približno ratnom potencijalu sadašnjih oružanih snaga Ukrajine.

Ono što se izdogađalo sa Ukrajinom u ovom smislu je veoma indikativno. Jer, zbog čega su Evropljani potpalili tu zemlju koja je i onako pod svim svojim predsednicima, bili oni izabrani u prvom ili u drugom krugu, ili čak u himeri od trećeg, stalno obmanjivala Rusiju? Zar je Evropljanima bio potreban Sevastopolj – kao vojno pomorska baza?

Naravno da nije. Bio je potreban samo Amerikancima…

I uopšte, čudno držanje Evropske unije i lidera njenih pojedinih zemalja, pa i evropskih medija povodom Ukrajine, može se objasniti ili kolektivnim suicidnim pomešateljstvom ili postojanjem nekog dalekosežnog cilja koji je skriven i od samih Evropljana.

U vezi sa ovim, najvažnije je obratiti pažnju na držanje Nemačke i njenog sadašnjeg kancelara gospođe Merkel.

Kao što se  zna, NATO su Amerikanci formirali da bi SAD bile u Evropi, Rusija (prvobitno – SSSR) van Evrope (ovoliko o zapadnoevropskim i gorbačovljevskim maštarijama o opšteevropskom domu), a Nemačka – pod Evropom.

Autorstvo ove formule pripisivano je raznim ljudima, ali njen sadržaj niko nije osporavao.

Anglosaksi su se uvek bojali Nemačke (Hitlerova Nemačka je taj strah samo potvrdila), pa zbog toga tokom svih posleratnih godina nisu hteli nikakvo drugo jačanje Nemačke osim ekonomskog.

Sa ništa manjim zaziranjem se prema Nemačkoj uvek odnosila i Francuska.

Međutim, još više su se evropski anglosaksi (Velika Britanija) i Francuska uvek pribojavali saveza Nemačke i Rusije. Iz ta dva razloga – Nemačka je (uz pomoć NATO) uvek morala da bude „pod Evropom”, a Rusija „van Evrope”.

Ali, istorija je krenula drugim putem. Još u sovjetska vremena je Bon bio uspostavio isuviše dobre (po mišljenju Amerikanaca i Engleza) odnose sa Moskvom. A posle ujedinjenja Nemačke koje se dogodilo uz pomoć Moskve i uprkos željama Pariza i Londona, odnosi Nemačke i Rusije postali su opasno dobri za Vašington.

evropska unija

Kancelar Šreder imao je mnogo problema zbog svog dobrog odnosa prema Rusiji. Merkelova, koja ga je nasledila, u prvo vreme je nastavljala politiku izvođenja Nemačke na globalni politički nivo uz pomoć, pored ostalog jačanja ekonomskog i političkog saveza sa Rusijom.

Šta se dogodilo sa kancelarkom Merkel tokom poslednjih godinu i po – može se nagađati dugo, ali je rezulat te metarmofoze nesumnjiv.

Merkelova je, uprkos željama mnogih nemačkih političara i biznismena, postala faktički glavni oponent Moskvi i lično Putinu, sa kojim ranije samo što nije bila u prijateljstvu.

Naravno da u toj metamorfozi kancelarke, koju su Amerikanci prisluškivali, ima i nešto lično. Ali, u politici osim biča obavezni su i medenjaci.

Ako je prolaznim političkim figurama kao što je Porošenko moguće davati keksiće u dozama u kojima se daju lekovi, takvom političkom teškašu kakav je Merkelova, premijera zemlje koja je, makar preko finansija, hegemon savremene Evrope (pored Velike Britanije koja nikada i nigde neće otići od SAD) kojoj je potreban pravi medenjak. A drugih nezavisnih igrača u Evropi više i nema.

Eto zbog čega su, po mojoj hipotezi, SAD i Nemačka pod rukovodstvom Merkelove započele frontalnu ofanzivu protiv Rusije – političku, ekonomsku, informativnu i psihološku. I istorijsku.

Koristeći komplekse evropskih zemalja, koje su bile u hitlerovskoj koaliciji i potomke kolaboracionista, koji su verno i po svojoj volji služili nacistima, bilo je odlučeno da se Rusija kao naslednica Sovjetskog Saveza liši istorijskog i moralnog prava da bude zemlja pobednik u Drugom svetskom ratu, pa i više od toga – zemlja koja nije samo dala odlučujući doprinost razbijanju nacističke Nemačke, nego i zemlja koja je zajedno sa ostalim državama – pobednicama opredelila celu konstrukciju današnjeg ustrojstva sveta i njegove ključne institucije – Organizacije Ujedinjenih Nacija.

Nekome se može činiti da takve političke marionete kao što su Jacenjuk i Shetina pričaju tek neke svoje budalaštine o Drugom svetskom ratu – iz neznanja ili u svojoj antiruskoj jarosti. Ali ne, stvari stoje ozbiljnije.

Kao i uvek, dvorskim ludama se dozvoljava da izgovaraju ono o čemu će potom početi da govore kraljevi.

Sve u svemu, moja hipoteza je, da ponovim, ova: SAD prognoziraju raspad Evropske unije. Zato im je potreban novi gazda nove Evrope koja će nastati na ruševinama „evropskih snova”.

Englezi sa svog ostrva tu ulogu ne mogu igrati. Francuzi, sa svim njihovim karikaturistima i „Mistralima” kojima se ne zna gazda – takođe. Zato ostaje – Nemačka.

Nju sada više nije potrebno obuzdavati pomoću NATO – nju treba usmeriti protiv Rusije. Naravno, i obećati joj nešto što na decenije može posvađati Rusiju i Nemačku, nešto što gospođi Merkel obezbeđuje lovorike koje neće biti manje od počasti koje je dobio ujedinitelj Nemačke Helmut Kol.

Prvi plen je – Ukrajina, nad kojom će političku kontrolu ipak ostvarivati Vašington. Ali, ekonomska će biti prepuštena Berlinu.

Drugi plen treba da bude – Kalinjingradska oblast.

Eto objašnjenja zašto Jacenjuk i ostale prolazne figure počinju da razmišljaju o tome da je „Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu i Nemačku” u vreme Drugog svetskog rata. Zasad im u tome terciraju Poljaci, ali teško da će oni nešto prosloviti o Kalinjingradskoj oblasti, jer bi se u tom slučaju otvorilo pitanje čija je cela Istočna Pruska.

Nije obavezno da Poljaci budu upućeni baš u sve, zato – neka malo rade na golom entuzijazmu. Nije greh iskoristiti tuđu glupost.

Ovo bi značilo da se strategija SAD u Evropi kardinalno izmenila.

Diktator (u civilizovanom smislu, razume se) za celu Evropu i glavni saveznik SAD posle raspada Evropske unije treba da postane Nemačka. Nemačka država na koju je „invaziju izvršila Rusija” tako dobila perspektivu „vraćanja iskonski nemačkih zemalja”, a Rusija treba da u zapadnim udžbenicima istorije postane glavni vinovnik Drugog svetskog rata.

Ko je rekao da se istorija ne sme pisati iznova? Ona se može i prekrajati, što se pred našim očima upravo i događa.Čak prilično uspešno. Jer, slobodna i prosvećena Evropa ćuti, a SAD i Nemačka su u akciji.

Ko im se suprotstavlja?

Samo Rusija.

Uistinu, sve liči na 1941. godinu…

(Fakti)

 

Check Also

DONETA ODLUKA: KINA SPREMNA ZA OSLOBODILAČKI RAT, ORUŽANE SNAGE IMAJU SAMO JEDAN CILJ

Na konferenciji, koju je u subotu u Pekingu organizovala vladajuća Komunistička partija Kine, vlada i …