Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Jevgenij Krutikov
U Donjeckoj i Luganskoj oblasti uvedeno je vanredno stanje, u Ukrajini u celini na snazi je stanje povišene pripravnosti. Kijev je već uveo takozvano „mešovito“ upravljanje u prifrontovskim zonama, predajući vlast u ruke vojnih komandanata. Ali ne pomaže ništa: situacija na frontu za Kijev postaje sve lošija, rezervi je sve manje, a na pomolu su dve katastrofe: Debaljcevo i Mariupolj.
Iako adekvatnog nivoa koordinacije između vojski dve republike još uvek nema, a front nije objedninjen, DNR i LNR su zadržale relativnu mogućnost manevrisanja rezervama kao i vršenja pritiska praktično na celom frontu, a posebno na severu. Upravo zbog toga Vojska Ukrajine (VSU) ne može da odredi gde i u kom trenutku će biti nanesen novi udar, a čini se da je odustala i od pokušaja da to shvati, već se fokusirala na dva ili tri pravca, na koje stalno prebacuje nove jedinice. I, uprkos činjenici da su svi ukrajinski oficiri – ostaci iz sovjetske ere, oni ne ispunjavaju uslove čak ni po starim propisima. Na primer, nakon marša neophodno je jedinici dati 60 sati da se pripremi za bitku. Sada se mobilisani regruti dovoze kamionima skoro na front.
Ukrajinska strategija se svodi na masovno granatiranje po dubini dobrovoljačkih jedinica i po ključnim naseljima. Posebno stradaju Gorlovka, koju VSU smatra uporištem dobrovoljaca za napade na Debaljcevo. U samom Debaljcevu položaj VSU je veoma težak, lokalno stanovništvo se evakuiše, primećeno je nekoliko slučajeva prebega malih grupa ukrajinskih vojnika na stranu dobrovoljaca, koje se u hodu priključuju borbama. VSU stavlja akcenat na konstantno dovođenje pojačanja u Debaljcevo, što izgleda prilično čudno, jer se samo povećava broj vojnika koji bi se mogao naći u obruču. Pri čemu se kao pojačanja dovoze žurno formirani kombinovani bataljoni novomobilisanih vojnika – slabo obučenih, moralno nepripremljenih ni za pešadijsku borbu, ni za raketno-artiljerijsku vatru.
KLJUČNI ZNAČAJ ARTEMOVSKA
Ipak dobrovoljci nemaju iluzija u pogledu brzog zauzimanja Debaljceva ili konačnog zatvaranja obruča. Pretpostavlja se da se obruč steže ne uzimanjem Popasnija ili Uglegorska, već tek nakon uspostavljanja kontrole nad Artemovskom. U Artemovsku se ukrštaju četiri autoputa, što stvara operativni prostor za napredovanje ka severu – na Kramatorsk i Slavjansk. Ali ovo nije lako ostvarivo: VSU je dovoljno dugo utvrđivala pozicije u ovoj oblasti, a sada jednostavno obasipa oblast novim jedinicama. Reljef terena takođe ne daje mogućnost za veliku ofanzivu, tako da se sve ograničava na lokalne napade na brojna sela duž oboda obruča. Neka od njih, kao što je Krasnij Pahar, moguće je osvojiti čak i bez upotrebe tehnike, jednostavnim jurišom posle artiljerijske pripreme, ali zauzimanje Troicke već zahteva određeni napor.
U većini slučajeva VSU i dalje pod kontrolom drži veća naseljena mesta, na primer, mesta kao što su Popasnaja i Lozovaja, čija okolina već četvrti dan prelazi iz ruke u ruku (u Donjeckoj oblasti postoje najmanje četiri naselja sa nazivom Lozovaja, ova – se nalazi na zapadnom krilu „debaljcevskog pristupa“). Manja sela tipa Mironovka i Magdalenovka takođe su utvrđena i dobrovoljci nisu u stanju da na njih jurišaju frontalno. Niko ne planira da napada Svetlodarsk sa zapada, uprkos činjenici da su tamo stacionirani krupni položaji ukrajinske artiljerije. Ovaj grad je prikriven vodenim rezervoarom i pošumljenim masivom, zbog čega se glavni pravac udara na Debaljcevo premešta upravo na istočni deo pristupa – na Popasnuju. A munjevito zauzimanje Krasnog Pahara upravo i stvara pretnju Svetlodarsku, ali sa istoka.
Borbe u samoj Popasnoj preselile su se u industrijski deo grada. Centar grada je već pod kontrolom Vojske Novorusije, ali ukrajinske jedinice pokušavaju da utvrde uporište upravo u industrijskom sektoru, na koji je napad značajno teži. Lozovaja je pritisnuta gorlovskim dobrovoljcima, to jest praktično meštanima, koji su upoznati sa planom sela. Situacija je slična i u drugim naseljima duž bočnih strana obruča: Mironovki i Mironivsku. Teža situacija je u Novolugansku, gde se VSU maksimalno utvrdila. Ali po celom obodu obruča ukrajinske snage polako odstupaju, uprkos pristizanju borbenih pojačanja. Moguće je blago pretpostaviti da će ovim tempom bez promene taktike VSU ukrajinska pojačanja biti samlevena za tri dana. I baš zbog toga borbe u „debaljcevskom obruču“ mogu potrajati od nedelju dana do dve (u zavisnosti od mnogih faktora, uključujući i vremenske).
MANIJAKALNE ŽRTVE ZA AERODROM
Moramo shvatiti da borbeno najsposobniji tzv. jurišni deo dobrovoljaca u stezanju obruča, paradoksalno, ne učestvuje. Samo je LNR odredila na lisičanski pravac kozake, koji metodično prelaze selo za selom (pri čemu je, lisičanski pravac povezan sa Debaljcevom samo posredno, pa skoro da je ovo samostalno nastupanje po svojim sopstvenim zadacma). Činjenica je da su jurišni delovi DNR i dalje uključeni u rejonu Peski–aerodrom–Avdejevka, jer VSU nastavlja da baca poslednje borbeno-sposobne rezerve u besmislene napade kroz Pesku na aerodrom. Treba shvatiti zašto VSU, i to sa manijakalnom upornošću, radi ono što je nemoguće. Očigledno, nivo ideologizacije „bitke za aerodrom“ u Kijevu je već takav da je generalitet spreman da žrtuje ljude zarad objektivno nepotrebnih ciljeva.
Paralelno, u oblasti aerodroma dobrovoljci polako otimaju od VSU sitne delove oblasti. Posebno, odredom Abhaza okupirana RLS na severu piste vrši pritisak ka starom delu PVO u istom tom području. Peski, koja je pretvorena u ruševinu, u stvari je, konstantno bojno polje. Da ukrajinska komanda razmišlja glavom, a ne onim čim obično razmišlja, ova beskorisna klanica bi odavno prestala. Na umu bi trebalo da im bude kako stabilizovati front već na trećoj liniji odbrane, koju VSU pokušava da oformi u stepi. Zapadno od Peske i – ako gledamo šire – na zapadu Petrovskog okruga Donjecka (ovo je slepo crevo slabo povezano sa centralnim delom grada) je gola stepa 50 kilometara i može se utvrditi samo na granici Donjecke oblasti. Takva geografija upravo ne objašnjava upornost sa kojom „komanda ATO“ svakodnevno čini jednu te istu grešku, nemilosrdno žrtvujući ljude. Mogućnost „komfornog“ granatiranja milionskog grada nije vredna toga iako ideološki oblik građanskog rata i nešto tako može da proizvede.
U istu kategoriju spada i ponašanje ukrajinske komande kod Debaljceva. Sa vojne tačke gledišta, ništa strašno se neće desiti ako garnizon Debaljcevo i Svetlodarsk, koji je već dostigao 9.000 ljudi i produžava da raste, bude evakuisan na sever. Ali politički to može biti katastrofa neverovatnih razmera. Druga stvar je da će opsada a potom pogibija (u bilo kom obliku – časni izlaz, zarobljavanje ili uništenje) ovog garnizona takođe dovesti do ozbiljnih ideoloških i političkih posledica. Alternativa je malo, da spasu situaciju mogu samo dobrovoljci dobrovoljnim zaustavljanjem ofanzive, ali u ovo malo ko veruje.
Jedini razumna akcija VSU za poslednjih nekoliko dana ostaje pokušaj napada na Dzeržinsk i Jelenovku. Ovo je stari plan „komande ATO“ još iz vremena napada na Donjeck prošlog leta. Po svom strateškom planu, on kopira „Ilovajsku operaciju“ – pokušaj da se direktno probije do Donjecka sa juga, odnosno tamo gde do poslednjih dana ozbiljnih sukoba nije bilo.
Poslednjih dana Jelenovku su napali velikim snagama, uključujući tenkove, pa ipak očigledno je da su uspeli da prođu samo dok ih dobrovoljci nisu vratili nazad. Istovremeno, i Jelenovka i Dzeržinsk konstantno se nalaze pod vatrom raketnih sistema Ukrajine iz Volnovahe. Dzeržinsk je prilično razrušen. Situacija zahteva kontraofanzivu, pored toga, pritisak snaga VSU na dobrovoljce u ovom rejonu odvlači snage od Mariupolja.
TAKTIKA OPKOLJAVALJA MARIUPOLJA
Dok se snage VSN (Vojne snage Novorusije) uporno pridržavaju taktike „grma“: velika mobilna jedinica brigadnog tipa razmeštena po dubini fronta odgovora izazovima koji se javljaju u njenoj zoni odgovornosti. To vam omogućava da efikasno kontrolišete veliki deo fronta relativno malim snagama. Ukrajinske trupe bi naprotiv radije da zadrže istu teritoriju na „starinski način“ – kroz kontrolne punktove i druge oblike utvrđenih kampova. Njihove snage ne raspolažu sa dovoljno mobilnosti, a taktika se svodi na tvrdoglavu odbranu u jednoj tački čak i bez pokušaja da se koordinira rad kontrolnih punktova. Posebno je ovo vidljivo upravo u rejonu Debaljceva iako se stvara privid upornog otpora.
Kod Mariupolja situacija je sasvim drugačija. Nakon granatiranja mikrorejona Istočni Kijev, VSU je počela da pumpa u grad i naselja velike snage, vadeći ih iz Perekopa i koncentrišući ih u blizini mariupoljskog aerodroma. Snage dobrovoljaca se sele na periferiju grada veoma sporo i nevoljno. Najverovatnije, to je zbog zabrane upotrebe artiljerije: u osnovi u dobrovoljcima su meštani, i oni sami ne žele da razaraju grad i neće da pucaju iz teškog naoružanja po svojim rođacima, prijateljima i komšijama. Ukrajinski snage, posebno bataljon nacionalne garde Azov, sastavljene su od fanatika. U takvoj situaciji komanda VSN očigledno je odlučila da nastavi taktiku opkoljavanja Mariupolja u luku, od Granitnog do Sartane, ne ulazeći u ulične borbe. Ova odluka je politička, nije prouzrokovana vojnom logikom, i postoji velika opasnost da će politika opet prevladati. U Mariupolju su koncentrisani ukrajinski „organi upravljanja“ Donjecke i Luganske oblasti, tamo su smešteni „gubernatori“ i njihovo štabovi, koji su sada (zbog uvođenja vanrednog stanja) već zamenjeni vojnim komandama.
Gubitak Mariupolja na taj način je od kritičnog značaja za ukrajinsku vlast, kao i potencijalni poraz kod Debaljceva. I jedno i drugo može dovesti do lavine promene ne samo na frontu već i u samom Kijevu. Zato se kod Mariupolja mogu očekivati svakakve provokacije i svakakvi oblici političkog i medijskog pritiska. Da, VSU ne raspolaže raznovrsnim taktikama, ali sada se od njih može očekivati svašta.
(Web-tribune.com, Standard)
