BOŠKO OBRADOVIĆ: Vučić podržava strane investicije koje su velika laž i prevara, evo zašto..

U skupštinskoj debati povodom izbora aktuelne Vlade Republike Srbije rekao sam da nijednu državu sveta nisu razvile strane investicije i postavio Aleksandru Vučiću pitanje da navede jednu takvu državu koju su razvile strane investicije.

Čitav naredni dan skupštinske rasprave Vučić je postavljao retorička pitanja o tome kako drugačije razviti ekonomiju ako nema stranih investicija, a da nikome nije bila data reč da mu odgovori. Juče se ovim mantrama o stranim investicijama pridružio i nepostojeći Pokret socijalista, koji je ponovio laž da je direktnim stranim investicijama povećana zaposlenost u Srbiji.

Zato evo odgovora za koji smo uskraćeni u Narodnoj skupštini. Vreme je da se konačno čuje da postoji i drugi pogled na ekonomiju u odnosu na neoliberalnu doktrinu Mlađana Dinkića čiji je Vučić politički učenik.

Na Vučićevu konstataciju da samo kreten može da negira značaj stranih investicija i da su Nemačku posle Drugog svetskog rata razvile strane investicije, tj. Maršalov plan – odgovoriću citirajući Sergeja Glazjeva, Putinovog savetnika za ekonomiju: „Pa i u Zapadnoj Evropi je sve do uvođenja evra bila takođe planska privreda – novac su štampale nacionalne banke na osnovu tražnje od strane proizvodnih kompanija, potvrđene njihovim biznis-planovima, a kontrolu čijeg ispunjenja su vršile komercijalne banke.

One su na sebe uzimale rizik kreditiranja svojih klijenata i refinansirale ih u nacionalnim bankama preko njihovih menica. Upravo je taj mehanizam primarne emisije uz obaveze proizvodnih preduzeća, a ne famozni Maršalov plan, obezbedio obnovu ekonomija Nemačke i Francuske posle rataˮ (Geopolitika, mart 2016).

Dakle, postoji drugi mehanizam ekonomskog razvoja koji se zove strogo kontrolisana primarna emisija državnog novca koja se ulaže u perspektivne privredne grane koje vrše zamenu uvoza domaćom proizvodnjom. Nema uspeha domaće privrede bez domaćih banaka i državne razvojne politike.

Ovo bi trebalo da je jasno i samom Vučiću koji je više puta ponovio da strane banke neće da kreditiraju domaću privredu. Ko će onda da ulaže u domaću privredu, g. Vučiću, ako ne domaće banke, državna Razvojno-investiciona banka i sama država kroz strogo kontrolisanu primarnu emisiju Narodne banke Srbije?

Da prvo vidimo šta smo konceptom privlačenja stranih investicija već dobili i koliko smo se unazadili. Već smo gotovo u potpunosti prepustili finansijski sistem stranim bankama, NBS prepustili kontroli MMF-a i izgubili kontrolu nad kreditnom, monetarnom pa time i nad razvojnom politikom. NBS je dozvolila kredite indeksirane u stranoj valuti pa su banke visokim kamatnim stopama i kursnim razlikama prezadužile privredu.

Strani investitori su dolazeći u talasima već uspostavili kontrolu nad raznim segmentima našeg tržišta, uklonili domaću konkurenciju ili sprečili njen rast i razvoj. Od novih stranih investitora možemo očekivati isto ili još gore. Trgovinski lanci su isto u rukama stranih kompanija pa oni odlučuju šta će i pod kojim uslovima prodavati i naravno favorizuju svoje inostrane partnere sa kojima su već ranije poslovali.

Strani investitori su motivisani privatizacijom naših nacionalnih prirodnih i privrednih resursa, kupovinom domaćeg tržišta, jeftinom radnom snagom, subvencijama iz državnog budžeta, oslobođenjem od poreza i doprinosa, besplatnim građevinskim zemljištem, povlašćenim cenama energenata, slabom ekološkom zaštitom, korumpiranom inspekcijom rada, odsustvom sindikata…

Oni dolaze u Srbiju samo da bi iskoristili sve ove povoljnosti i izneli profit u inostranstvo. Kada više ne budu zadovoljni – otići će. Dokazali smo i da određeni broj stranih kompanija lažno prikazuje svoje poslovanje u Srbiji sa gubitkom, kako ne bi platili porez na ostvarenu dobit i kako bi sav profit izneli u inostranstvo bez plaćanja poreza.

Pri tom, dolaskom stranog investitora ubija se konkurentnost domaćeg proizvođača iz iste branše koji ne dobija takvu istu podršku države kao stranac. Nema nikakvog smisla dovoditi stranog investitora u sektoru u kome naša industrija ili privreda uopšte ima perspektivu, ali nema podršku države.

Posebno je besmisleno to raditi kada taj strani investitor sa sobom vuče čitav izvoznički lobi iz matične države, tj. povećava uvoz u Srbiji. Jedini strani investitor koji je dobro došao je onaj koji ulaže svoje pare ili donosi savremenu tehnologiju u onoj oblasti u kojoj Srbija nema ili ne može da razvija svoju privredu.

Lepo je to što strani investitor otvara određeni broj radnih mesta i ima obezbeđeno tržište i bankarsku podršku iz svojih matičnih država, ali to nije dugoročno rešenje za Srbiju jer tako razvijamo tuđu privredu, a ne svoju.

Strani investitori najčešće dolaze u nerazvijene zemlje. Svi direktni i indirektni troškovi poslovanja su zato ovim kompanijama znatno niži nego u razvijenim zemljama i zemljama koje se ubrzano razvijaju. U prvom koraku strani investitor zaposli određeni broj radnika, da dobre plate najbitnijim radnicima i donese kvalitet proizvoda i usluga. S obzirom da se tržište sa njegove strane kontroliše i monopoliše – onda se podižu cene. Uglavnom posle par godina plate počnu da stagniraju i da padaju.

Rast produktivnosti i obima posla ovih kompanija se zato zbog kontrolisanog tržišta preliva isključivo u profit bez velikog efekta za državu i radnike. Kada su svi ključni elementi ekonomije u stranim rukama plate ne mogu rasti jer ugrožavaju velike korporativne profite na koje su stranci navikli. Strani investitori će ostati samo ako su plate niže od plata u drugim zemljama. Pretnjama da će da isele proizvodnju ove kompanije dobijaju nove podsticaje od države. Država nema snage da se tome suprotstavi i dodatnim merama podstakne sopstveni domaći privredni razvoj, jer su prihodi od poreza na dobit i plate radnika mali.

Sada Vam je – pretpostavljam – jasno zašto sam bio jedini predsednik poslaničke grupe kome je Maja Gojković zabranila repliku i zašto Aleksandar Vučić nije bio spreman da čuje ovu istinu. Strane investicije su jedna velika laž i prevara, i što je najgore – troše naše pare na razvoj stranih firmi u Srbiji umesto da sve državne snage uložimo u domaću industriju i poljoprivredu koja može da ponudi zamenu uvoza domaćom proizvodnjom.

Znam šta bi Vučić i ekonomski neoliberali odgovorili na ovo: „Ali, mi nemamo domaće preduzetnike sposobne da ponude nove proizvodne ideje i kapaciteteˮ. Tu sam Vas i čekao – nemate zato što ste već 16 godina posvećeni pljačkaškoj privatizaciji, ukidanju carina na uvoz strane robe, fiksiranom kursu dinara koji odgovara uvozničkom lobiju, kreditima indeksiranim u stranim valutama, subvencijama stranim firmama, a apsolutno ništa niste uradili za domaćeg privrednika i poljoprivrednika koji jednostavno ne može da izdrži trku sa stranom konkurencijom koju Vi podržavate umesto da podržite domaćeg preduzetnika.

U tome se krije ključna razlika između Dveri i svih drugih političkih opcija na srpskoj političkoj sceni koje nisu spremne da raskrste sa pogubnim neoliberalnim ekonomskim modelom koji ne važi više nigde u svetu sem u banana-državama, pa i u našoj državi za koju je Aleksandar Vučić iskreno rekao da ne može da potroši ni jedan jedini dinar bez pitanja MMF-a.