Cvijanović: Neće Rusija biti isterivana sa Balkana nego iz Srba, i ako bude isterana, isterani će biti i Srbi…

Piše: Željko Cvijanović

Nisu Hojt Ji i Skot definisali balkansku politiku SAD koliko su nas uključili u rat „duboke države“ protiv Trampa

1.Bilo je dovoljno da Kajl Skot samo zucne o balkanskoj politici SAD – prvi put javno posle Trampove pobede – pa da javnost u Srbiji vidi kako izgleda napetost na dve noge. Ne, nije se promenio američki ambasador – on je i dalje pristojan čovek jake samokontrole – ali se za pola godine tumbe promenila Amerika.

I nije ta napetost postala lice diplomatije SAD, već je kolateralni proizvod puzajućeg građanskog rata, koji se danas jasno prepoznaje u gotovo svim manifestacijama američke politike, najpre u zemlji, a evo sad i u inostranstvu.

Skot je o odnosima SAD i Srbije predavao studentima u Beogradu u četvrtak, samo dan pošto je Brajan Hojt Ji, zamenik pomoćnika Reksa Tilersona za Evropu i Evroaziju, pred senatskim spoljnopolitičkim potkomitetom – opet prvi put posle Trampove pobede – javno govorio o balkanskoj politici SAD. A tu je tek imalo šta da se čuje.

2.
Hojt Ji je Balkan oslikao bojama koje se koriste kad poziva na akciju: dakle, dovoljno mračne da pozvani znaju da stanje nije dobro, ali ne sasvim crne da ih ne bi obeshrabrili. A to znači da na Balkanu, prema Hojt Jiu – redom – etničke tenzije rastu, da je dijalog Beograda i Prištine u zastoju, Bosna je na ivici da postane propala država, Daeš uspešno regrutuje po Balkanu. Ništa od toga nema, međutim, mnogo veze s tim što Balkanom uzduž i popreko već 25 godina Amerikanci započinju i završavaju i ratove i mirove, svađaju i mire, ubijaju i dižu iz mrtvih.

Nema veze ni to što je NATO dvaput direktno intervenisao na Balkanu i bio umešan ne samo u baš svaki rat i svaku destabilizaciju koji su se za to vreme odigrali nego i u svaku tuču veću od navijačke. Ameri su nevini, a za destabilizaciju Balkana, prema Hojt Jiu, odgovoran je – „maligni uticaj Rusa“. Rusija dakle, kaže on, podriva vladu u Podgorici, ohrabruje secesiju Republike Srpske od Sarajeva i potkopava „napredak“ regiona prema EU i NATO.

Posebno mesto na senatskom hiringu Hojt Jia imali su Srbija i ruski humanitarni centar u Nišu. Iako nije dao nikakve dokaze, čak ni indicije, on je rekao da „mi ne verujemo da su ruske namere (u Nišu; prim. aut.) čiste“. „Zato smo savetovali Srbiji da (Rusima; prim. aut.) postavlja teška pitanja – zašto im je potrebna ta ustanova, zašto traže specijalan status za nju, i sta će da rade tamo“, rekao je Hojt Ji, uveren da je dovoljno oterati rusiju sa Balkana i ovde će procvetati hiljadu cvetova.

Elem, sudeći po izlaganju zamenika pomoćnika – koji kaže da, naspram „malignog“ ruskog uticaja, Ameri „promovišu mir i stabilnost u regonu“ i da je zbog toga važno njihovo aktivno prisustvo na Balkanu – moglo bi se reći da se tu radi o spoljnopolitičkom kontinuitetu sa prethodnom administracijom? Pogrešno!

O važnoj tački diskontinuiteta – parama dakle – svedočio je na senatskom hiringu demokratski senator Gregori Miks, kritikujući najavljene velike budžetske rezove u Stejt dipartmentu i tvrdeći da oni ugrožavaju i američko mesto u svetu i na Balkanu. „Administracija ne daje našim diplomatama oruđe i ljudske resurse da bi delovali na diplomatskom planu na Balkanu na dnevnoj bazi“, upozorio je Miks i dodao da će, ako nema para za Balkan, u taj prostor doći Kremlj, koji će iskoristiti probleme na terenu, nastupajući „korumpiranim ruskim novcem“.

3.
Hajde sad da vidimo kako je Hojt Jia dan kasnije na svom beogradskom predavanju interpretirao Kajl Skot. I on je rekao da se sa novom administracijom politika SAD na Balkanu nije promenila i naglasio podršku nezavisnosti Kosova, jedinstvenoj BiH i izboru nove makedonske vlade. Kao probleme naveo je kriminal i korupciju, nedovoljno razvijeno građansko društvo, nedovoljno slobodne medije i ekstremizam. I – zar bi moglo bez toga – negativan uticaj Rusije. To je konkretizovao rekavši da, iako Srbiju niko ne tera u NATO, ona je, uprkos proklamovanoj vojnoj neutralnosti, u smislu vojne tehnologije potpuno zavisna od Rusije. Dodao je i da je Srbija zavisna od Rusije i u sferi energetike.

Ovo sa vojno-tehnološkom zavisnošću je novo i, prevedeno na srpski, može se čitati samo kao opomena Vučiću da ne dira rusko oružje. Opet, ovo sa energetskom zavisnošćuod Rusije jeste kritika Vučićevog nastupa u Pekingu, gde je ovaj rekao da bi Srbija morala da troši oko dva i po puta više gasa da bi bila razvijana zemlja, i da gas ne može da dobije niotkud sem iz Rusije. „Toliko gasa nemamo odakle da uzmemo. Evo, već pet godina me ubeđuju da ga ima negde drugde. Nema, ima ga u Rusiji i dajte da dođe preko Turske, Bugarske, na bilo koji način, samo nam omogućite da 2019. ne dočekamo bez gasovoda i gasnih konekcija“, rekao je Vučić najavljujući gradnju gasnog interkonektora sa Bugarskom, kojim bi u Srbiju tekao ruski gas.

Govoreći ranije o ruskom oružju, a sad o ruskom gasu, Vučić je javno rekao da su bezbednost, energetska bezbednost i ekonomski razvoj usko povezani sa Rusijom. I sve to u momentu kad američke diplomate, kako vidimo, Rusiju opisuju kao izvor svih zala.

4.
Može li se verovati Hojt Jiu i Skotu kad kažu da se američka spoljna politika ni na Balkanu ni bilo gde drugo nisu promenile? Ne! Dva su razloga. Prvo, kad izjašnjavanje službenika Stejt dipartmenta o Rusiji dobije karakter takve iracionalnosti, tad je jasno da nije reč o konsekventnom spoljnopolitičkom nalogu, već o najvažnijem momentu u unutrašnjem ratu između Donalda Trampa i onog što se naziva američkom „dubokom državom“. U tom ratu još uvek nije sasvim jasna ni pozicija većeg dela Trampovog tima, u kome je, čini se, šef diplomatije Tilerson enigma za sebe. Jasno je, međutim, sledeće: dalja demonizacija Rusije u Vašingtonu, čak i kad daje spoljnopolitičke rezultate, nije deo američke spoljne politike, već pre svega unutrašnji momenat, tako da bilo kakva konsekventna spoljna politika neće ni moći da bude artikulisana pre završetka unutrašnje bitke.

Iz toga proizlazi drugo: upravo zato što „kontinuitet“ spoljne politike SAD – rusofobni i svaki drugi – jeste unutrašnjopolitički momenat, on u sferi diplomatije može da funkcioniše istovremeno sa elementima koji su mu opozitni. Naime, ako je Stejt dipartmentu drastično srezan budžet, na šta se žali senator Miks, to znači da ambasadori i diplomatsko osoblje ne raspolažu više onim novcem koji im je neophodan za brzo reagovanje na terenu, što bi bila jedna od uporišnih tačaka diplomatskog kontinuiteta. Više rusofobije znači i više mešanja i više akcije za mnoge američke diplomate na terenu. A više svega toga završava se samo uz više para, nikako sa srezanim troškovima.

5.
To znači da, uprkos najavama Hojt Jia i Skota, pa čak i američkim akcijama u Makedoniji, američka spoljna politika, pa ni ona na Balkanu, još nije definisana i neće ni biti pre nego što se ne definiše politika SAD prema Rusiji. Za sada, iako deo njegovog tima pokazuje vidne znake umora, iako se u Stejt dipartmentu nisu dogodile najavljene promene, Tramp još uvek nije prešao na mračnu stranu niti pokazuje da će.

Kada Hojt Ji i Skot govore o „malignom uticaju Rusije“ na Balkanu, to ne znači da će njihova regionalna pažnja biti usmerena na Tiranu i Zagreb, već na Beograd i Banjaluku. Neće Rusija biti isterivana sa Balkana nego iz Srba, i, ako bude isterana, isterani će biti i Srbi. Zato je loša vest da Srbi i Balkan, kao jedno od poprišta američkog unutrašnjeg rata, jesu u zoni velikog rizika i da mogu biti spaljeni samo da bi Tramp bio opečen. Dobra je vest, međutim, da je taj rizik oročen na vreme trajanja sukoba Trampa i „duboke države“.

Uvlačenje Balkana i Srbije u američki unutrašnji sukob čini se da je pomoglo i samom Vučiću da se izjasni o tom sukobu. Njegova izjava da je „Tramp suočen sa besomučnom hajkom“, koju će, veruje Vučić, američki predsednik „da izdrži“, jeste prihvatanje izazova koje su pred njega postavili besprimerno američko mešanje u Makedoniju, a zatim Hojt Ji i Skot. Sa druge strane Vučićevu sve jasniju poziciju iscrtavao je njegov boravak na monumentalnom samitu u Kini, na kome se novi svet iscrtavao mnogo ubedljivije nego na izlaganjima Hoht Jia i Skota.

Rezultat te partije koju sad igra mogao bi da bude ispisan Vučićevim izborom premijera. Taj izbor još neće biti kraj dugog meča, ali reklo bi se da se radi o partiji koja, iako mnogo ne odlučuje, može mnogo da pokazuje, možda i konačnog pobednika.

(Standard.rs)