Cvijanović: Nije Beograd zabrinut zbog turskog puča, radi se nečem mnogo važnijem- SRBIJA POSTAJE NAPADNUTA ZEMLJA

Piše: Željko Cvijanović

Amerikanci će intenzivirati pritisak ispod stola, dok će za stolom javne zahteve ispostavljati EU
Kao da su teroristički napad u Nici i neuspeli državni udar u Turskoj zaustavili lokalna događanja ne samo u Srbiji nego širom Evrope.

To, međutim, ne znači da domaći događaji stoje iako se dobrim delom prelamaju u senci zgusnutih globalnih zbivanja. Za Srbiju – i ne samo za nju – od posebne važnosti bila je dramatična noć koja je sa petka na subotu potresla Tursku. Za razliku od događaja poput Bregzita, gde je Beograd, iako zainteresovana strana, nastojao da ostavi utisak uzdržanosti, posle vojnog udara u Turskoj potrebe za tom pozom nije bilo.

Još dok se Redžep Erdogan borio sa odmetnutim delovima vojske, srpski politički vrh zasedao je u gluvo doba noći, da bi Aleksandar Vučić u subotu ujutro održao vanrednu konferenciju za medije. Nije Beograd te noći bio zabrinut samo zato što bi Erdoganov pad mogao da pokrene veliki izbeglički talas preko balkanske rute ni zato što destabilizacija Turske, kao najveće i najmoćnije zemlje na Balkanu, ne može da prođe bez posledica u Srbiji.

Radilo se o nečem još važnijem – o jednoj veoma zabrinjavajućoj podudarnosti koju dele Srbija i Turska. Reč je o odnosu prema Rusiji.

Naime, od samog početka sirijske krize, Turska – inače veoma lojalna članica NATO tokom Arapskog proleća – dugo je odbijala namenjenu joj ulogu da se direktnije umeša u sirijski ratni sukob, gde bi snagom svoje ogromne i još uvek solidno opremljene vojske odnela prevagu nad snagama Bašara al Asada. Iako je pokvarila odnose sa Asadom, koji su bili međusobno tolerantni, Turska je, iako pod velikim pritiskom, odbijala da se umeša sve do ruske vojne intervencije u Siriji.

Nije samo tursko mešanje – logistička podrška ISIS i obaranje ruskog aviona – uvelo zemlju u najveću krizu od Prvog svetskog rata nego je dovelo i do sukoba u vrhu vlasti – do razlaza Erdogana i Davutoglua. Posle pada turskog premijera i Erdoganovog izvinjenja Putinu, posle čega su rusko-turski odnosi počeli da se popravljaju, SAD su sa razlogom bile zabrinute da će Turska prestati da isporučuje zahteve Vašingtona na Bliskom istoku. I, dok je Erdogan nastojao da stabiluzuje zemlju novim balansom između Vašingtona i Moskve, napali su ga proamerički ostaci vojske.

RUSIJA NIJE GAS, VEĆ BEZBEDNOST

Ono što je pokušavao Erdogan, na svoj način pokušava i vlada u Beogradu, istina, u ne toliko dramatičnim okolnostima, ali ne manje teškim. Kao što je Erdogan svojim izvinjenjem ušao u novu etapu odnosa sa Moskvom, tako je u poslednjih godinu dana ušla i Srbija. Ne bi trebalo zaboraviti: posle Petog oktobra Rusija se na Balkan i u Srbiju vraća pod Koštunicom sredinom prve decenije 21. veka kao ekonomska i energetska sila. Naravno, pod pritiscima iz Vašingtona i Brisela Srbija se između ekonomije i enegetike, na jednoj strani, i pretnji sa zapada njenoj bezbednosti najčešće opredeljivala prema ovom drugom.

Događaji od globalnog značaja, sa jedne strane – poput ruske intervencije u Siriji – i, sa druge, zabrinjavajući regionalni događaji vremenom su Rusiji dali sve veći značaj u političkom životu Srbije. Nije tu reč samo o apsolutno većinskoj naklonosti građana prema Rusiji i njenom lideru Vladimiru Putinu već i o seriji događaja koji su počeli da ugrožavajju bezbednost Centralnog Balakana.

Najpre je Makedonija prošle godine izložena terorističkim napadima Albanaca sa Kosova, posle kojih su intenzivirani nemiri i politička kriza u Skoplju. Potom je pod patronatom NATO počelo formiranje vojske Kosova. Zatim su Amerikanci preoteli Nemcima kontrolu nad Hrvatskom. To je obeležilo njeno sve agresivnije ponašanje prema Srbiji, što je shvaćeno ozbiljnije kad su počeli NATO planovi za obnovu hrvatskog naoružanja, i to balističkim raketama, za koje su se u Zagrebu pohvalili da će imati „domet do Niša“.

Vučićeva vlada nije imala luskuz prethodnika da manje ili više diskretno odbija ruske ekonomske projekte. Više od toga, oslonila se i na rusku političku pomoć u međunarodnim telima (britanski predlog rezolucije o Srebrenici u UN, glasanje o prijemu Kosova u Unesko), što njenim prethodnicima nije padalo na pamet.

Istovremeno, odbila je da sa EU uvede sankcije Rusiji, koje ne samo da su uveli oni evropski lideri koje Vašington i Brisel sumnjiče kao proputinovske – Orban i Cipras – nego su čak poslali svoje snage u kontingent NATO u pribaltičkim zemljama kao vojnu pretnju Rusiji. Naravno, nije Srbija otišla na rusku stranu – jer to niti bi sad bilo moguće ni poželjno – ona je zadržala raniji balans, ali uz kvalitativno jačanje odnosa sa Rusijom.

Naime, taj kvalitet proizvod je činjenice da se Rusija u srpskom vrhu više ne vidi prevashodno kao ekonomska i energetska sila, kako je bilo ranije, nego u prvom redu kao vojni izvor srpske bezbednosti pred ogromnim pretnjama. Tekući intenzivni pregovori Beograda i Moskve o naoružavanju srpske vojske samo su potvrda tog stava.

Kako god, izvan redova antiruskih lojalista u Evropi ostale su Srbija i Turska, ova druga doduše tek posle teške epizode u Siriji i tek u projekciji rezultata pomirenja sa Rusijom. Zato je Srbija vojni udar u Turskoj ispratila sa više pažnje i zebnje nego bilo ko u Evropi.

ŠTA JE VUČIĆU NAJAVILA NULANDOVA?

U nedelji koja se završila napadom vojske na Erdogana Balkanom je prošla Viktorija Nuland, američka kreatorka nekoliko ozbiljnih kriza u evropskim zemljama. Zadržavajući se u Beogradu, ona je, na iznenađenje mnogih, saopštila da Amerika nema problem s tim da Srbija ima dobre odnose sa Moskvom.

Šta to znači? Da nije bilo pritiska na Vučića da odustane od aranžmana sa Putinom? Da se o Rusiji uopšte nije razgovaralo? Nažalost, ništa od toga.

Tri su razloga za šokantnu izjavu Nulandove. Naravno, nijedan od njih nije taj da su nam SAD postali najbolji prijatelji niti da ona zaista misli tako kako je rekla. Prvo, kao što se na otvorena vrata ne kuca, tako se na čvrsto zatvorena ne kuca prejako, posebno ako ne možeš da ih razbiješ. Elem, zašto bi Amerikanci javno zahtevali od Vučića da raskine sa Putinom, kad su se uverili da on to niti hoće niti sme (Nota bene: Rusija za Srbiju više nije ekonomski faktor, već bezbednosni!).

U protivnom, samo bi javno pokazali na još jednu malu tačku na zemlji koja se ne povinuje uvek i svim američkim zahtevima i koja vodi samostalniju politiku od većine evropskih država. Umesto otvorenog pritiska, Nulandova je mogla da zaključi kako je bolje držati diplomatski kanal otvoren i bez šuma, utoliko pre što se oko toga potrudio i sam Vučić primajući dvojicu zatvorenika iz Gvantanama.

Drugi razlog je u tome što je javni pritisak na Srbiju sasvim prebačen na Brisel, tako da je javni zahtev za raskid sa Rusijom Dejvida Mekalistera, Nemca kojim teče britanska krv, bio brutalan taman koliko je nastup Nulandove bio mekan.

Uostalom, EU preko poglavlja i pridruženja drži poluge legalnog pritiska na Srbiju, a ne SAD. Što će reći da je američka batina i dalje deblja, ali evropska je za pokazivanje. To samo može da znači da će Amerikanci zadržati i intenzivirati pritisak ispod stola, dok će za stolom zahteve ispostavljati EU, odnosno onaj njen nesumnjivo atlantistički deo koji je snažno uzdrman Bregzitom i propašću vojnog udara u Turskoj.

Treći razlog je najjednostavniji. Teško je poverovati da, sedeći u Beogradu, Nulandova nije znala šta se sprema u Istanbulu. Erdoganov pad bio bi naubedljivija moguća poruka za Vučića da je svaki otpor Imperiji u pogledu Rusa čista iluzija.

AMERIČKI ZADATAK ZA SRPSKE ELITE

Naravno, kako sadržaj razgovora Nulandove i Vučića nije procureo u javnost, postavlja se pitanje kako znamo da je odbijan njen zahtev da se Srbija distancira od Rusije, koji, treba reći, postaje prvi i suštinski zahtev Vašingtona Beogradu, u čijoj službi i senci su čak i takvi zahtevi poput novih popuštanja na Kosovu i uskraćivanje podrške Dodiku.

Možda po tome što vidimo da je posle Nulandove otvaranje poglavlja, uprkos nemačkoj podršci, ponovo došlo u pitanje. Možda i po tome, ali vidimo sasvim sigurno po tome što se posle odlaska Nulandove Ivica Dačić – koji, dabome, zna rezultate razgovora – otkinuo od patriotskih izjava. Neko ko toliko želi da uđe u vladu poput Dačića svakako ne bi sebi dozvolio takav luksuz da je Vučić popustio.

Elem, dolazak Nulandove pokazao je kako je još rano za rušenje mostova i pritisak na Srbiju američke javne politike. A to će opet široko otvoriti vrata američkim udarcima ispod stola – koliko brutalnim, tek ćemo videti.

Previše je američkih poluga u srpskom establišmentu i javnosti da neće nastojati da opstruišu poslovne veze Srbije i Kine, koje će se, kako stvari stoje, odvijati širinom i dinamikom koliko Srbija hoće i može da iznese. Na isti način već se udara na vojne veze Srbije i Rusije kako bi se izazvalo makar njihovo usporavanje.

Srbija postaje napadnuta zemlja, u kvalitetu i intenzitetu koji će biti na višem nivou nego do sada.

Mobilizacija ološ-elita protiv srpske vlade nauspešniji je i najkoncentrisaniji deo dosadašnjih napada. Stvarajući u javnosti okvir Vučićeve društvene neprihvatljivosti (nedostatak demokratije, korupcija, dikatura u medijima, naprednjaci su „seljoberi“ i sl.), u tome, pored građanske, posebnu ulogu ima deo tzv. nacionalne elite.

Taj pritisak nacionalista otišao je toliko daleko da ne samo da je demonizovao Vučića kao izdajnika nego je doveo do promene suštinskih stavova u tim krugovima. Nema otuda više glasne podrške Miloradu Dodiku, samo zato što koordinira svoje poteze sa Beogradim, ali ima jadnog izbegavanje da se kaže koliko je Bregzit bio koristan za sudbinu Srbije, još više ima neskirivenog žala za propašću proameričkog vojnog puča u Turskoj samo zbog nesumnjivih pomenutih analogija između Erdoganove i Vučićeve pozicije, sve do zapanjujućih antiruskih istupa, gde, recimo, jedan ovdašnji „proruski analitičar“ na rusko demaskiranje protesta u Savamali kao segmenta prozapadne obojene revolucije kaže da bi Rusima bolje bilo da gledaju šta im se dešava u njihovom dvorištu, u Moldaviji i Ukrajini.

Naravno, takva funkcionalizacija elita nije, kako se pretpostavlja, prevashodno u službi uticaja na građane, utoliko pre što je moć tih elita za tako nešto veoma skromna. Reč je o druge dve stvari. Te elite, prvo, preko medija imaju funkciju fingranja javnog mnenja, njegove zamene, gde bi trebalo da se pokaže da su i prozapadne i nacionalne elite ujedinjene protiv premijera satrapa, pa su samim tim i građani, inače, podeljeni oko svega, ali oko Vučića vala nisu.

Drugi cilj te mobilizacije elita jeste stvaranje okvira i podrške za napad na Vučića iznutra, iz same vlasti i aparata. Koliku ranjivost vlade u tom smislu sebi može da dozvoli, za Vučića je od izborne noći pitanje na koje nije dao odgovor i, gotovo izvesno, glavni razlog zašto vlada još uvek nije sastavljena.

Ali ponekad najbolje odgovore daje sam život – od Bregzita, preko terorističkih napada, novih zategnutosti u regionu, sve do možda ključnog događaja – vojnog udara u Turskoj. Odgovori su tu, i reklo bi se da ništa više ne stoji na putu formiranja vlade, koja bi u narednih par nedelja mogla da se pojavi na sceni. A onda stvarno počinje.

(Standard.rs)