FRANCUSKI ESKPERTI UPOZORAVAJU NA TRAGEDIJU KOJA DOLAZI: Civilni rat između desnice i muslimana je neizbežan, čeka se samo još jedan ili dva teroristička napada!

POVEĆANjE SUKOBA MEĐUETNIČKIH ZAJEDNICA U FRANCUSKOJ ZNAČI DA JE CIVILNI RAT NEIZBEŽAN

Za francuskog predsednika Francois Hollande pojam neprijatelja je apstrakcija: to je ili „terorizam“ ili „fanatici“.
Umesto da gleda na situaciju u zemlji, francuski predsednik potvrđuje svoju odlučnost da sprovodi vojne operacije u inostranstvu: “Mi ćemo da pojačamo naše vojne akcije u Siriji i Iraku“, izneo je predsednik posle napada u Nici.

I, pošto je nacija suočena sa ovim neuspehom svoje elite koja je, inače, izabrana da vodi državu preko domaćih i međunarodnih opasnosti, zar je sada zaprepašćujuće da se paravojne grupacije unutar zemlje organizuju za odmazdu?

U Francuskoj, gobalne elite su napravile izbor. One su odlučile da su u Francuskoj „loši“ glasači nedokazani ljudi koji su previše glupi da vide sve lepote jednog društva koje je otvoreno za prijem ljudi koji često ne žele da se asimilišu, koji traže da se vi asimilišete prema njima, i koji prete da će vas ubiti ako to i ne učinite.

Elita se u Francuskoj okrenula protiv svojih starih i siromašnih, jer ovi ljudi više ne žele da za njih glasaju. Elita je takođe donela odluku da se ne bori protiv islamista, jer muslimani kolektivno glasaju za globalnu elitu.

„Mi smo na pragu civilnog rata“. Ovaj citat nije došao od nekog fanatika ili ludaka. Ne, on je došao od šefa francuske unutrašnje bezbednosti, DGSI (Direction generale de la securite interieure), Patrick-a Calvar-a. On je, šta više, bezbroj puta govorio o riziku civilnog rata – 12 jula, kada je upozorio komisiju parlamentaraca, zaduženu za analizu terorizma, maja meseca 2016, kada je isto upozorenje predočio drugoj parlamentarnoj komisiji, zaduženu za državnu odbranu.

Izneo je sledeće: “Evropa je u opasnosti. Ekstremizam je svuda u porastu, i mi našu pažnju sada usmeravamo prema nekim krajnje desničarskim pokretima koji se spremaju za sukob“.

Koja vrsta sukoba? „Međuetnički sukob“, glasi odgovor, što je učtiv izraz „za rat protiv muslimana“. „Još jedan ili dva teroristička napada“, dodao je, „i mi ćemo verovatno videti civilni rat“.

Tokom februara 2016, pred komisijom Senata u čijoj nadležnosti su obaveštajni podaci, on je opet izneo: “Mi sada gledamo ka krajnje desničarskim ekstremistima koji samo čekaju za dodatne terorističke napade kako bi ušli u nasilne sukobe.“

Niko ne zna da li će „terorista kamiondžija“, koji je razorio posmatrače u Nici tokom proslave praznika 14. juli, tj. pada Bastilje, ubivši više od 80 ljudi, aktivirati francuski civilni rat, ali bi pomoglo ako bi pogledali šta u Francuskoj, kao i drugim zemljama kao što su Nemačka i Švedska, stvara rizik jednog takvog sukoba.
Glavni razlog je neuspeh same države.

1. Francuska je u ratu, ali se neprijatelj nikada ne imenuje.

Francuska je glavna meta terorističkih napada, koji se ponavljaju. Važnija islamistička teroristička krvoprolića su se odigrala kod magazina „Charlie Hebdo” kao i kod samousluge Hypercacher u Vincenzi 2015 godine, kod Bataclan pozorišta, kod obližnjih restorana kao i kod stadiona “Stade de France” 2015. Imamo neuspeli napad na voz kod Thalys-a, seča Herve Cornara 2015. godine, atentat na dva policajca u Magnanvilu 2016, i sada kamionsko razaranje u Nici, tokom proslave Francuske revolucije iz 1789.

Većina ovih napada je izvršena od strane francuskih muslimana. Ubica, kamiondžija iz Nice, je bio Tunižanin, ali oženjen francuskom ženom, s kojom je imao troje dece, mirno živeći u Nici dok nije odlučio da ubije više od 80 osoba, a ranivši na desetine.

Posle svake od ovih tragičnih epizoda predsednik Francois Hollande je odbio da imenuje neprijatelja, odbivši da imenuje islam, a specifično odbivši da imenuje francuske islamiste – kao neprijatelje francuskih građana.

Za Hollande-a, neprijatelj je apstrakcija: to je „terorizam“ ili „fanatici“. Čak i kada predsednik uspe da se usudi da imenuje „islam“ kao neprijatelja, on odbija da iznese da će zatvoriti sve salafističke džamije, zabraniti Muslimansko bratstvo i salafističke organizacije u Francuskoj, ili zabraniti čador za žene na ulicama kao i na univerzitetima.

No, umesto toga, francuski predsednik potvrđuje svoju odlučnost za vojne akcije u inostranstvu: “Mi ćemo da pojačamo naše akcije u Siriji i Iraku“, istakao je predsednik posle napada u Nici.
Za francuskog predsednika postavljenje vojnika u otadžbini je samo za odbrambene akcije, politika odvraćanja, a ne ofanzivno naoružavanje Republike protiv unutrašnjeg neprijatelja.

I, suočeni sa ovim neuspesima naše elite – koja je izabrana da vodi državu preko domaćih i međunarodnih opasnosti – zar „nije“ zapanjujuće da se sada paravojne grupacije organizuju za odmazdu ?

Kao što je u Le Figaro izneo francusko-kanadski sociolog Mathieu Bock-Cote,
„Zapadne elite, sa samoubilačkom tvrdoglavošću, se protive da imenuju neprijatelja. Suočeni sa napadima u Brislu ili Parizu, one više vole da filozofski maštaju o borbi između demokratije i terorizma, između otvorenog društva i fanatizma, između civilizacije i varvarstva.“

2. Civilni rat je već počeo i niko ne želi da ga takvog i imenuje.

Civilni rat je otpočeo pre 16 godina sa početkom druge Intifade. Kada su Palestinci izvršili samoubilačke napade u Tel Avivu i Jerusalimu, francuski muslimani su počeli da terorišu Jevreje koji su mirno živeli u Francuskoj. Tokom proteklih 16 godina Jevreji – u Francuskoj – su bili klani, napadani, mučeni i izbodeni od strane francuskih muslimanskih građana, navodno radi osvete u korist palestinskog naroda koji živi na Zapadnoj Obali.

Kada jedna grupa francuskih građana, koji su muslimani, objavi rat drugoj grupi francuskih građana, koji su Jevreji, kako se to onda naziva ? Za francuski establišment, to nije civilni rat, već samo nesporazum dveju etničkih zajednica, koji je za žaljenje.
Sve do sada, niko nije hteo da uspostavi vezu između ovih napada i ubitačnog napada u Nici protiv ljudi koji jednostavno nisu morali biti Jevreji, i da to nazove onako kako bi trebalo biti nazvano – civilnim ratom.

Za francuski estabišment, koji je sa političke strane jako korektan, opasnost civilnog rata će nastati tek onda kada se neko bude osvetio protiv francuskih muslimana; ukoliko bi se, međutim, svi jednostavno povinovali njihovim zahtevima, onda će sve biti kako treba.

Sve do sada, niko nije pomislio da su teroristički napadi protiv Jevreja od strane francuskih muslimana, protiv novinara Charlie Hebdo od strane muslimana, protiv školske dece u Tolusu od strane francuskih muslimana, protiv nevinih ljudi u Nici od strane jednog polu-francuskog muslimana, zapravo simptomi civilnog rata. Ova krvoprolića ostaju, sve do današnjeg dana, kao tragični „nesporazumi“.

3. Francuski establišment smatra za neprijatelje siromašne, stare i one koji su razočarani.

U Francuskoj, ko se najviše žali na muslimansku invaziju zemlje ? Ko najviše pati od lokalnog islama ? Ko najviše voli da popije čašu vina ili da pojede sendvič od putera i šunke? Oni koji su siromašni i koji žive najbliže muslimanskim zajednicama, i to zato što nemaju novca da se presele na neko drugo mesto.

Danas, kao rezultat, milioni siromašnih i starih u Francuskoj je spremno da izabere Marine Le Pen, predsednicu desničarskog Nacionalnog Fronta, kao sledećeg predsednika Republike, i to iz jednostavnog razloga što jednina politička stranka koja želi da se bori protiv nezakonite imigracije je Nacionalni Front.

Međutim, pošto ovi stari i siromašni Francuzi žele da glasaju za Nacionalni Front, oni su postali neprijatelj francuskog establišmenta, i to desničara i levičara. Šta to Nacionalni Front priča ovim ljudima ? „Mi ćemo Francusku da povratimo, i to kao naciju francuskog naroda“. A stari i siromašni to i veruju, jer nemaju drugog izbora.

Takođe, stari i siromašni u Britaniji nemaju drugog izbora već da glasaju za BREXIT (referendum o izlasku Britanije iz Evropske unije). Oni su uzeli prvo oruđe koje im je dato da izraze svoje razočarenje što žive u društvu koje više ne vole. Oni nisu glasali kako bi rekli „ubite one muslimane koji transformišu moju zemlju, koji kradu naša radna mesta i koji uvećavaju moje poreze“.

Oni jednostavno iznose protest na društvo koje je globalna elita počela da transformiše bez njihove saglasnosti.
U Francuskoj, globalna elita je napravila izbor. Oni su odlučili da su „loši“ glasači u Francuskoj nerazumni ljudi koji su previše glupi, previše rasistički nastrojeni kako bi videli lepote društva koje je otvoreno ljudima koji često ne žele da se asimiliraju, a koji žele da se vi asimilirate ka njima, i koji prete da će vas ubiti ukoliko tako i ne postupite.

Globalna elita je napravila još jedan izbor: ona je uzela stranu protiv svojih starih i siromašnih, jer ovi ljudi više ne žele da glasaju za njih. Globalna elita je takođe odlučila da se ne bori protiv islamizma, jer muslimani na globalnom nivou glasaju za globalnu elitu. Takođe, muslimani u Evropi nude i veću „šargarepu“ samoj globalnoj eliti, jer glasaju kolektivno.

U Francuskoj 93 % muslimana je 2012. glasalo za sadašnjeg predsednika Francois Hollande-a, u Švedskoj su Socijal Demokrate iznele da je 75 % švedskih muslimana glasalo za njih tokom opštih izbora 2006. godine, a analize sada pokazuju da „crveno-zeleni“ politički blok dobija 80-90 % muslimanskih glasova.

4. Da li je civilni rat neizbežan?

Ukoliko establišment ne želi da vidi da je civilni rat već objavljen od strane muslimanskih ekstremista – njih kao prvih – ukoliko ne žele da vide da neprijatelj nije Nacionalni Front u Francuskoj, AfD u Nemačkoj, ili Švedski Demokrati u Švedskoj, već islamizam u Francuskoj, u Belgiji, u Velikoj Britaniji, u Švedskoj – onda će do civilnog rata zaista i doći.

Francuska, kao Nemačka i Švedska, imaju i vojsku i policiju koja je dovoljno jaka da bi se borila protiv unutrašnjeg islamskog neprijatelja. Međutim, oni prvo moraju da tog neprijatelja imenuju i da protiv njega preduzmu korake. Ukoliko to ne urade, ukoliko ostave svoje matične građane u stanju očaja, bez drugih mogućnosti osim da sami sebe naoružavaju i uzvrate, onda DA, civilni rat je NEIZBEŽAN.