„Dva su dakle načina, kad je reč o namerama Zapada, da Srbija bude slomljena.. Sve će započeti predsedničkim izborima- Evo šta se sprema..“

Piše: Željko Cvijanović

1.

Opako zgušnjavanje događaja čini izlišnim čak i njihovo nabrajanje. Sudeći prema signalima iz Prištine i Brisela, ili se zapadnim silama nešto jako omaklo, ili su rešile da sa Srbijom igraju tvrdo. Toliko tvrdo da je gotovo ugašena čak i evropska šargarepa, koja je trebalo da Srbima makar na neko vreme olakša finale predaje Kosova.

Razlog je manje-više očigledan: u Bosni i Hercegovini Zapad je na referendumu i lokalnim izborima potučen do nogu. Nije samo trijumfovao Dodik nego se čini i da Erdogan, bar za sada, polako izvlači Bošnjake iz antisrpskog fronta, u kome je trebalo da igraju toliko važnu ulogu da bez njihovog učešća svaki zulum postaje teže izvodljiv.

2.

Vađenje za poraz u Bosni trebalo je da se obavi u Crnoj Gori, ali je izostalo. Istina, Đukanović je osvojio najviše, ali je morao da bude sklonjen ne bi li Duško Marković pokušao ono što Milo više ne može – da izvuče nekog iz nikad ovako jedinstvene opozicije. Naravno, Marković je za taj posao manje sporan od Mila, ali tu više nije pitanje spornosti, već Markovićeve sposobnosti da nekom od opozicionih lidera ponudi sigurnu budućnost. Ne bi me začudilo da Marković – koji je od Mila naučio bar toliko da je najbolje biti na strani jačeg protiv slabijeg – sutra i uhapsi Đukanovića pod uslovom da to nekom od opozicionih šefova zaliči na obećanje izgledne budućnosti.

Elem, džaba je slavio Danijel Server tvrdeći da su Rusi potučeni u Podgorici. Tamo će tek da se razigrava u narednih godinu dana. Valjda se opozicija neće zaleteti da po svaku cenu tesno uzme vlast. U današnjim uslovima, njima se ne nudi vlast, već da neko vreme upravljaju Đukanovićevim nerazmontiranim aparatom, i da se posle godinu dana tako teško ulupaju da će i sam Milo tad izgledati kao princ iz bajke. Možda bi im mudrije bilo da ostave đukanovićevce da vladaju još neko vreme, a oni da ostanu skupa i godinu dana se pripremaju za konkretnu vladavinu Crnom Gorom, hodajući po brdima i primorju i, umesto da je Đukanović najgori, objašnjavajući narodu šta će stvarno da urade. Mila su već srušili, sad se radi o tome da ne sruše Crnu Goru.

Ni u Makodoniji, uprkos svemu što je urađeno, ne vidim na koji način bi na vlast mogli da dođu zapadni puleni. Još jedan poraz Zapada u najavi. O:3? Ostala je Srbija.

3.

A ko pobedi u Srbiji, taj nosi sve. Taj će pod sobom imati Centralni Balkan, pa makar pre toga ubedljivo izgubio i u Banjaluci/Sarajevu, i u Podgorici, i u Skoplju. Paradoksalno, to je jedini razlog zašto je Dodiku dozvoljeno da se šepuri pošto je u Bosni pobedio sve koje je mogao da pobedi – i Kormakovu (američku ambasadorku), i Bakira, i Bosića. Samo to je razlog zašto Demokratski front u svoj zapadnoj štampi još nije prikazan kao grupa okorelih fašista, koja sa dugim cevima, ponekim Rusom i Srbinom juri ranjenog Mila po Podgorici namerna da ga overi.

Dva su puta da zapadne sile pokore Srbiju. Jedan je da se natera Vučić da to uradi; drugi je da se otera. Rok i za jedno i za drugo jesu predsednički izbori. Idemo redom.

4.

Uprkos šumi vesti u kojoj se malo šta razaznaje, vlast može imati jednog od samo dvojice predsedničkih kandidata. Jedan je Tomislav Nikolić, drugi je sam Vučić.

Ako to bude Nikolić, u najgorem slučaju, Srbija će ostati na dosadašnjem kursu. A on znači nastavak evrointegracija, doduše, sa sve manje elana i vere. Jasne crvene linije na Kosovu, drugačiji ton u Briselu. Vrata prema Rusiji bar za nijansu otvorenija nego do sad. Kineske investicije, ali ozbiljne. Dačić koji se više ne plaši Ružića.

5.

Ako to bude Vučić, neće to biti ovaj koga poznajemo, već jedan koji će pre toga morati definitivno da se obračuna sa Nikolićem. Naravno, sa vodom u kojoj će prosuti Tomu prosuće i Ruse, i svaku ideju o suverenitetu zemlje. Ružić se više neće zaletati na njega, nego će se samo jednom zaleteti na Dačića i oduvaće ga. Nije dakle smisao da zapadne sile nateraju Vučića na predsedničke izbore kao svog čoveka, već da ga tom kandidaturom učine bezrezervno i konačno takvim. I zato očekujte Krleta i sve one živopisne likove koji se ubiše ratujući sa Drugom Srbijom jer ova ne -priznaje da je Vučić drugosrbijanac; samo ih čekajte onako drske i nekreativne da krvlju sa sopstvenih kolena ispišu slogan: „Vučiću, spasi Srbiju i kandiduj se!“

Naravno, Vučuć to zna, i na izbore mu se ne ide. Istovremeno, ne daje mu se ni podrška Nikoliću, bar ne pre posledeg časa, jer će i tada stranci početi da ga lupaju po glavi. Opet, da podrži Zoranu, smejali bi mu se, ne bi nikog mogao da ubedi da nije namerno izgubio.

6.

Ako sam izađe na izbore, imaće protiv sebe ojačanog Tomu, verovatno i Dačića i jedan deo sopstvene stranke. Imaće protiv sebe i Putina i Ruse. I sve je to ni po jada, nego što će to na izborima biti Vučić oslabljen time što će mu ostati samo zapadna paradigma politike. Rečju, biće to još jedan Milo Đukanović.

Ako izađe sam, neće imati protiv sebe prozapadne kandidate, i upravo to je razlog zašto se na tartanu još ne pojavljuje niko od onih koji bi rado tu trku istrčao u ime zapadnih ambasada. Ako se prijavi Vučić, svi takvi pored njega izgledaće smešno. Zato su na čekanju sve ove patkice i sva ostala menažerija. Ako se prijavi Toma, a izostane Vučić, biće to poplava prozapadih kandidata – od ocvalih liberala, preko „pristojnih ljudi“, čija je pristojnost izmerena francuskom Legijom časti, do nacionalista, koji bi tako rado odigrali tango sa američkom ambasadom, puni vere u svoje igračke sposobnosti, kojima će taj tango do kraja igre pretvoriti u moravac.

7.

Dva su dakle načina da, kad je reč o namerama Zapada, Srbija bude slomljena. Prvi je da sami umesto njih oposlimo tu stvar – da se Vučić i Nikolić uvedu u obračun, kroz koji će obojica ostati bez one druge paradigme svoje politike, ruske ili zapadne. Drugi je da, ako njih dvojica i Dačić ostanu na okupu, vlast bude napadnuta na onaj klasičan način, preko pete kolone, medija, obaveštajnim aferama, izazivanjem nestabilnosti i sl.

Zato držim da je u naredenih pola godine od suštinske važnosti da Vučić, Nikolić i Dačić ostanu na okupu. Istina, to neće obezbediti da Srbija ne bude slomljena i stavljena pred nove brutalne dileme. Ali, ako se raziđu – a to neće ići bez oštrog unutrašnjeg sukoba – to će sigurno obezbediti da bude slomljena. Sve ostalo su glupe priče tipa Tri karte za Holivud, sve drugo su naša raspoloženja, a ona su, po pravilu, uvek prema pojedinim ljudima i nikad prema procesima i kontraprocesima, koji se beznadežno odvijaju bez našeg učešća i razumevanja.

(Standard)