Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Kroz istoriju je poznato da su zbivanja na Balkanu bila izvor regionalnih i svetskih sukoba. Stoga je Balkan bio izazov za mnoge istoričare, analitičare, istraživače. Američka, ali i evropska rusofobija, razlog su što je Balkan i danas u žiži svetskog interesovanja.
Balkan je ocenjen kao kapija prema Istoku, ali i kao strateško mesto sa kojeg se mogu kontrolisati uticaji, veze i aktivnosti koji sa Istoka dopiru u EU, koja, očito, nema kapacitet da taj prostor pacifikuje niti želju da ga inkorporira. Inače, EU je puna problema, a oni postaju sve složeniji.
U EU se pojavljuje snažna opozicija u vidu tzv. Istočnog bloka, koji se ne slaže sa politikom i vođstvom Nemačke i Francuske. Politička zvezda Merkelove se gasi. Nemačka kancelarka ne uspeva da sakrije zabrinutost. Njena osnovna briga jesu izbori, ali je to i pritisak Amerikanaca koji po običaju znaju postavljati iracionalne zahteve. Pritisak dolazi i iz drugog smera, od nemačkih industrijalaca kojima su neophodni ruski energenti. Otvoreno neslaganje sa politikom Francuske i Nemačke u EU izrazila je Grčka, ali i „ljubimci EU“ – Poljska, Mađarska, Bugarska i Rumunija, zemlje koje čine jezgro pomenutog opozicionog bloka. Čak je i Inicijativa tri mora proistekla iz nezavisnih planova Poljske, čija je politika kompatibilna sa američkim interesima u jugoistočnom delu EU.
U sagledavanju situacije na Balkanu, naravno, treba imati u vidu i ruski faktor. Ono što je uočljivo jeste da Rusija nije pokazala dovoljno snažnu želju da svoj uticaj širi na region. Ekonomski parametri ukazuju da je ekonomska razmjena više nego skromna, čak i sa srpskim zemljama. Razloga ima više. Ruska privreda je tehnološki napredovala. Sem toga, Rusija ima razvijenu i ravnopravnu saradnju sa Kinom, Indijom i drugim tzv. „ekonomskim tigrovima Azije“. Nedostatak standarda i mali obim proizvodnje balkanskih zemalja, takođe su limitirajući faktor. Ograničenja je stvarala i politika. Nejasne političke platforme balkanskih država postojale su samo za jednokratnu „izbornu trku“. Ujedno, nedovršena i neuspešna tranzicija dovela je Balkan u bezizlaznu situaciju. Tako je Balkan postao „ogledna parcela“ za aktivnosti koje Zapad, pre svega SAD i NATO, nameravaju primeniti prema Rusiji.
Postalo je jasno da Balkan nije prioritet u zvaničnim ruskim strategijama. Tome su, svakako, doprinele i vladajuće garniture koje su se smenjivale u Srbiji, od kojih niti jedna nije pokazala sklonosti za iskrenu saradnju sa Rusijom. Rusiju su vlasti u Srbiji skoro bile zaboravile sve do aktiviranja Južnog toka, i do perioda kada je došao u pitanje opstanak Srba na prostoru koji im vekovima pripada. Vlast u Srbiji danas ne vidi instrumentalizaciju terorizma, ne samo na Bliskom istoku već i u EU. U međuvremenu, džihadističke grupe se raspoređuju po Balkanu gde imaju pomoć dela lokalnog stanovništva i političkih struktura, uz prikrivenu aktivnost glavnog režisera, Sjedinjenih Država i njima bliskih zemalja EU. Nije isključeno da se pitanje Srbije i Srba pokuša „rešiti“ jednim proksi ratom. Ne samo u Srbiji, već i na skoro celom Balkanu, političke elite su do neukusa snishodljive prema strancima. Takvi političari, potpuno okrenuti Zapadu i ličnim interesima, nisu imali ni želje ni vremena da putem diplomatskih kanala predstave čelnicima Rusije značaj Balkana, pre svega za Rusiju.
Rusija nije uspela pronaći kredibilnog pregovarača ni partnera u Srbiji. Ipak, Rusija neće dozvoliti napade na Srbiju i Republiku Srpsku, i snažno će stati u odbranu srpskih država, ne samo zbog projekta Južnog ili Turskog toka, već i zbog vekovnih veza bratskih naroda. Jer, očito je da američki kauboji koriste rusofobiju kako bi se vratili na Balkan. Aktivnosti Hojt Brajana Jia i posete više kongresmena i senatora regionu, kao i potpredsednika Pensa, na to jasno ukazuju. Nasilno „uguravanje“ Crne Gore u NATO, realizacija dugo planiranog scenarija za Kosovo i Makedoniju, razvoj situacije u BiH po pitanju Srba (nezakonita instrumentalizacija Dejtonskog sporazuma, institucije BiH se ponašaju kao institucije državne vlade, ponašanje sudova), takođe. Sve su prilike da će se SAD na Balkanu ponovo ponašati kao vlasnik zemlje, naroda, gospodar života i smrti. Prema Republici Srpskoj će se vršiti pritisci, postavljati ultimatumi, stvari će voditi ka eskalaciji. Hojt Ji već obavlja „rokade“ u OHR i OEBS, dovodi agilnije i ljude od akcije, a koji nisu skloni ni Srbima ni Rusima. Eklatantan primer je Denis Hirn, zamenik ambasadora SAD u Avganistanu, koji treba da postane supervizor za Brčko i novi prvi zamenik Visokog predstavnika UN u BiH, Valentina Incka. Dosadašnji prvi zamenik, Brus Berton, takođe Amerikanac, preuzima dužnost šefa Misije Organizacije za bezbednost i saradnju (OEBS) u BiH od Džonatana Mura. Mur odlazi jer je „skrenuo s puta“. Shvatio je da je rešenje za BiH uravnotežen pristup prema sva tri konstitutivna naroda, i tako se ponašao. To što je Hirn u Avganistanu bio zamenik ambasadora govori da je zadužen za operacije i sprovođenje politike SAD uz usku saradnju sa DIA, CIA i FBI. On će i u BiH imati pravo da planira, i uz podršku navedenih agencija pokreće akcije.
Inače, Hirn je već službovao u BiH od 1993. do 1996. godine kao politički savetnik prvog američkog ambasadora u ovoj zemlji, Viktora Jakoviča. Upoznat je sa situacijom tokom rata, bio je učesnik stvaranja percepcije Srba kao ratnih zločinaca, što je dokazao angažovanjem za Haški tribunal. Hirn je službovao i u Hrvatskoj, govori lokalne jezike. Pre dolaska na mesto zamenika šefa Misije u Avganistanu bio je viši savetnik Tomasa Šanona, podsekretara za političke poslove u Stejt departmentu, trenutno trećeg čoveka u američkoj diplomatiji, koji je pozicioniran odmah iza sekretara Reksa Tilersona i njegovog zamenika Džona Salivena. Tako će se na mestu prvog zamenika Visokog predstavnika u BiH naći čovek koji OHR treba da vrati u doba Pedi Ešdauna, kada je Visoki predstavnik nametao zakone, menjao ustav, izricao sankcije.
Istovremeno, retorika čelnika u Sarajevu postaje identična onoj iz devedesetih godina. Prema očekivanjima, Bakir Izetbegović otvoreno promoviše Islamsku deklaraciju, političku platformu svog oca Alije. To dokazuje činjenicu da se on ne zalaže za BiH već za Bosanski kalifat, koji Amerikanci ne žele da spreče. Bošnjake u BiH, kao i Albance na Kosovu i u Makedoniji, oni vide kao najvernije sluge SAD na Balkanu, i sigurnog oponenta bilo kakvog ruskom uticaju u regionu. Dva su američka scenarija moguća u BiH, a da li će biti realizovana zavisiće ne samo od američkih želja već i od EU, Rusije i Kine. Prema prvom, Bošnjaci bi uz američku saglasnost i uz pomoć opozicije u Srpskoj napravili haos, napali institucije. Prema drugom scenariju, sačekalo bi se na nezavisnost Kosova, odnosno na nezvanično ujedinjenje Albanaca, uz potpuni nestanak makedonskog uticaja u Makedoniji, nakon čega bi se BiH nasilno, poput Crne Gore, pridružila NATO. SAD bi preko noći, po uzoru na presvlačenje terorista u opoziciju na Bliskom istoku, Albance na Kosovu iz policijskih preobukli u NATO uniforme.
Šta Srbija može da učini kako bi sprečila nepoželjne scenarije? Srbija ima dovoljno argumenata da prekine Briselski sporazum. Šta je Srbiji on doneo? Srbija je neprekidno činila ustupke i ispunjavala sve što su SAD i Merkelova tražili. S obzirom da je sada dijalog između Srbije i Kosova spušten na nivo dveju vlada, jer je Srbija pristala da dalje pregovore operacionalizuju i sprovedu Ana Brnabić i Isa Mustafa (uskoro Ramuš Haradinaj), Srbima na Kosovu sudbina je po svoj prilici zapečaćena. Pregovarački format je proširen jer se zahteva da se u pregovore uključe predstavnici SAD i Nemačke. Zašto Srbija ne traži da se u pregovore uključi Rusija? Rusija je garant Dejtonskog sporazuma, ambasador Ivancov učestvuje u radu Saveta za implementaciju mira (PIK), pa zašto onda Rusija ne bi bila uključena i u pregovore o Kosovu?
Drugo, Srbija treba da najavi i na skupštinskom zasedanju usvoji deklaraciju da je Kosovo privremeno okupirana teritorija. Zašto ne? SAD su tražile od Vlade Moldavije (premijer Pavel Filip je proamerički opredeljen) a ona je uspela da od Ustavnog suda isposluje odluku da je Pridnjestrovlje privremeno okupirana teritorija, te su se snage UN povukle. U Pridnjestrovlju se nalazi oko 300 000 Rusa i prorusa (različitih nacija, čak i Ukrajinaca) koji ne žele izaći iz okvira Rusije. Jasno je da SAD Rusiju žele uvući u sukob preko Moldavije i Gruzije, tim više što je ruski predsednik Putin u dobrim odnosima sa predsednikom Moldavije Igorom Dodonom. Inače, situacija u Moldaviji podseća na makedonsku matricu, kada je makedonski predsednik Ivanov nakon pretnji Hojta Jia likvidacijom (pretnja je bila uvijena u diplomatski rečnik) popustio i mandat dao Zoranu Zaevu. Ako može Moldavija deo teritorije proglasiti okupiranim radi interesa SAD i EU, zašto to da ne uradi Srbija radi zaštite svojih interesa?
Ne treba izgubiti iz vida da se na prostoru Srbije i Makedonije stvara Velika Albanija, koja ne mora tako formalno da se zove, ali granice između Albanaca neće postojati, a centar odlučivanja biće u Tirani. Gomilanje snaga Islamske države na tom prostoru biće pretnja i za EU, a teroristički napadi će se kreirati i izvoditi svaki put kada se EU ne povinuje interesima SAD.
Aleksandar Tihonov
(Fondsk)
