EKSPERT TVRDI: Trampa guraju u rat sa Iranom, a pred Putinom je NAJVEĆI ZADATAK do sad!

Srđa Trifković, dr istorijskih nauka, publicista i novinar, tvrdi da je predsednika SAD Donalda Trampa opkolila opasnost sa dve strane. Sa jedne strane mu preti impičment, dok sa druge Trampa establišment gura u rat sa Iranom.

Bivši novinar BBC nam je otkrio i njegovo lično i negativno iskustvo u ovom zapadnom mejnstrim mediju, a govorio je i o Bregzitu, izazovima koje ima Vladimir Putin i Rusija, kao i o mogućnosti podele južne srpske pokrajine Kosova i Metohije.

Gospodine Trifkoviću, radili ste za neke mejnstrim medije na Zapadu. Kakva su Vaša iskustva kao insajdera?

– Moje iskustvo u svetskoj službi BBC u Londonu, gde sam najveći deo svoje rane šestogodišnje karijere 1980-86 proveo u jugoslovenskom servisu BBC, bilo je veoma loše. Britanski akademski, medijski i politički establišment je, što se prostora bivše Jugoslavije tiče, bio ispunjen titofilizmom. Ta opsesija datira iz vremena Drugog svetskog rata kada je, igrom slučaja, prva britanska vojna misija upućena partizanima u proleće 1943. godine, pod Vilijamom Dikinom, naletela na ofanzivu Nemaca na Sutjesci.

Kasnije, poslat je brigadir Ficroj Meklejn, konzervativni poslanik Donjeg doma britanskog parlamenta i konfidant premijera Čerčila, koji je takođe dao vrlo romantičarski izveštaj o herojskoj borbi partizana. Kasnije, kada je 1944. godine on došao do zaključka da Tito i njegov pokret pripremaju socijalnu revoluciju i kad je na to upozorio Čerčila, premijer je upitao „Da li Vi, brigadiru, nameravate da živite u Jugoslaviji posle rata?“ Meklejn je zbunjeno odgovorio „ne, naravno“, a Čerčil je sa sarkazmom dodao „ni ja!“

Posle sukoba Tita i Staljina, britanski establišment je svoju propartizansku politiku retroaktivno okarakterisao kao jedan vrlo lucidno i lukavo procenjen scenario da će se Broz pre ili kasnije osamostaliti od moskovskog monolita. Potom imamo čitavu plejadu britanskih poličkih analitičara, politikologa, istoričara i publicista koji su mit o NOB, o „izdaji“ Draže Mihajlovića, o bratstvu i jedinstvu i samoupravnom socijalimu čak slavili i kodifikovali u akademskoj sferi.

Ja sam u BBC došao tri godine nakon što sam diplomirao međunarodne odnose na britanskom univerzitetu Saseks. To je bilo moje prvo ozbiljno radno mesto. Očekivao sam da će mi biti otvorene mogućnosti za ozbiljnije analize i tekstove u vreme kada je dolazilo do postepenog otvaranja debate o delikatnim pitanjima u samoj Jugoslaviji, ali o tome nije bilo ni govora.

Pokojna Nora Belof je 1985. godine objavila kapitalnu knjigu „Titovo napuklo nasleđe“, koja je predstavljala dašak svežeg vazduha na britanskoj akademskoj i javnoj sceni kada je reč o Jugoslaviji, jer je zadirala u veoma osetljive teme koje pripadnici establišmenta nisu doticali. Pre toga je kolumnista britanskog Tajmsa Bernard Levin 1984. godine objavio seriju od tri udarna teksta gde je kritikovao Titovo nasleđe kao nesolidan sistem koji je zasnovan na kolektivnom rukovodstvu a vodi do propasti.

Ni Levin, ni Nora Belof nisu bili prikazani u emisijama BBC na srpskom jeziku. Dolazila su pisma redovnih slušalaca iz Jugoslavije koji su primetili da su mediji u Jugoslaviji osuli drvlje i kamenje i na Levina i na Noru Belof, a da nikad nisu čuli ništa o tim tekstovima na BBC. Ja sam na sastanku redakcije potegao to pitanje, a šef jugoslovenske službe BBC Dejvid Vedzvud-Ben sa nekim kašljucanjem rekao „dobro, o tome ćemo drugom prilikom“ – a posle me je njegov zamenik Krešimir Sidor diskretno upozorio u četiri oka da je možda bolje da mnogo ne pričam o tim pitanjima.

Posle šest godina, zbog političke nepodobnosti, nije mi bio produžen ugovor. Dakle, stvari se menjaju da bi ostale iste. Jedino mislim da je u današnjem medijskom diskursu Zapada manje prisutna makar fasada, pokušaj da se sačuva barem privid neke uravnoteženosti ili objektivnosti. Duh liberalnog establišmenta je do te mere sada samouvereno i bahato prisutan u svim mejnstrim medijima da oni čak ne osećaju potrebu da se prave da su ma šta drugo, do ideološki motivisani aktivisti.

Bilo koja stara priča o uravnoteženosti, nepristrasnosti, vrednosno-neutralnom pristupu, temeljnoj analizi itd, jednostavno ne postoji. Ideološka opredeljenost za postmodernu liberalnu paradigmu je a priori tretirano kao poželjna i sama po sebi podrazumevajuća. Sada zaista nije potrebno ni formalno filtriranje kadrova koji se regrutuju u redakcije vodećih listova, TV kanala i portala. Oni sami sebe međusobno prepoznaju i iz istog tog kruga se kasnije regrutuju urednici koji dalje odlučuju o uređivačkoj politici.

Vidimo da im je sad glavna meta predsednik SAD Donald Tramp. Da li je to dobar znak za njega?

„Duboka država“ SAD je definitivno protiv njega. Tu je establišment redakcija glavnih dnevnih listova i TV kanala koji kontroliše mejnstrim medijski diskurs, tu su zatim tzv. „trustovi mozgova“ poput Brukings fondacije, RAND-a, Heritidža itd, gde imate nazovi-analitiku koja je a priori motivisana težnjom za kontinuitetom globalne imperije i nastavkom tzv. dominacije kompletnog spektra. Imamo zatim vojno-industrijski kompleks, kongresni duopol i lobiste.

Njih izrazito zabrinjava Trampova nesumnjiva želja za saradnju sa Rusijom, jer je rusofobija alfa i omega establišmentskog pristupa, uprkos tome što će na duge staze Kina biti globalni i strateški rival SAD. Možemo reći da je Tramp dirnuo u tri svete krave establišmenta: U tzv. slobodnu trgovinu (koja je u stvari oligarhijska), u globalnu imperiju (zbog Trampove parole „Amerika na prvom mestu“, gde Tramp SAD vidi kao silu koja teži da nađe svoje mesto pod suncem među drugima, ali ne i da bude jedina), a treće je njegova težnja da obuzda imigracione tokove (to je u supotnosti sa ideologijom liberalnog establišmenta, ali i sa materijalnim interesima značajnih segmenata korporativne Amerike koja želi da drži cenu rada na najnižem mogućem nivou, a sve to nezavisno od kulturnih i bezbednosnih posledica takve samoubilačke politike).

NATO sada deluje kao obezglavljen zbog nezainteresovanosti Trampa. Da li Vam se čini da se Stoltenberg nalazi na ničijoj zemlji?

Ne sasvim, jer ima saveznika u birokratskom aparatu SAD i američkom establišmentu u celini, koji svesno sabotira Trampa. Primera radi, Njujork tajms je 9. avgusta naveo da su visoki američki funkcioneri iz sfere nacionalne bezbednosti, u težnji da spreče predsednika Trampa da poremeti usvajanje formalnog sporazuma na prošlomesečnom sastanku NATO-a na vrhu, podstakli ambasadore vojnog saveza da usaglase konačno saopštenje čak i pre početka foruma.

To znači da birokratska mašina preuzima prerogative nosilaca izvršne vlasti, u nameri da spreči mogućnost da ustavno ovlašćeni i izabrani nosilac izvršne vlasti možda ima neke druge namere od njihovih. Stub te zamisli bio je Džon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost.

Čovek koji bi trebao da bude Trampova desna ruka sebi uzima za pravo da deluje kao samostalni akter, bez ikakve ustavno-pravne podloge i da nameće svoju politiku predsedniku. To ima karakter zavere funkcionera SAD sa ambasadorima NATO zemalja i ministrima odbrane drugih država-članica.

Teorija međunarodnih odnosa tretira državu kao unitarnog aktera. Onog trenutka kada se na nivou donosilaca odluka artikuliše određena strategija, onda je pretpostavka da svi elementi državnih struktura deluju u pravcu njene realizacije.

A, ovde imamo jednu situaciju bez presedana, pa više ne možemo govoriti o unitarnom telu donosilaca odluka američke spoljne politike jer unutar Trampovog tima, uključujući i Matisa i Pompea, imate ljude koji nisu saglasni sa njegovom težnjom uspostavljanja modusa vivendi sa Putinom, čak i aktivno sabotiraju tu politiku.

Konkretan primer: kada su se prvi put sastali Tramp i Putin u Hamburgu pre godinu dana, tog istog dana kada je Tramp rekao da je potrebno otvoriti dijalog, njegova ambasadorka u UN Niki Hejli je rekla „Mi u Ruse nemamo poverenja i nikad ga nećemo imati“. To je torpedovanje politike iznutra.

U naletu histerije medija posle sastanka Putina u Trampa u Helsinkiju 16. jula stalno se provlačila teza da postoji „konsenzus američkih obaveštajnih agencija o ruskom uplitanju u američke izbore“. To jednostavno nije istina! Imate 16 američkih obaveštajnih agencija, a probrani Obamini kadrovi u CIA (Brenan) i FBI (Komi) spremili su svoj izveštaj bez dokaza u kome kažu da je verovatnoća na strani ruskog uplitanja. Agencija zanacionalnu bezbednost (NSA) je svoju saglasnost sa tim nalazima povukla i insistirala na mnogo manjem nivou izvesnosti.

Drugih 13 agencija u pripremi tog izveštaja nije ni učestvovalo. Čak i kad vas te činjenice gledaju u lice, često se ponavljaju grube laži. Ipak, očigledno je da značajan segment američke javnosti ne naseda na pokušaje kolektivne manipulacije. Kredibilitet mejnstrim medijima na nižim je granima nego ikada do sada.

Šta posle Trampa? Deluje da će se izboriti za drugi mandat.

– Američki „duboko-državni“ operativci računaju na njegov impičment kao posledicu Milerove istrage. Specijalni istražitelj Miler nema dokaze o navodnoj koluziji Trampove kampanje i Rusa, ali on će koristiti periferne optužbe – kao što je sada proces u toku protiv Manaforta za utaju poreza, neprijavljivanje stranih interesa itd… To je kao Hanibolova strategija kod Kane, gde sa dve strane orkužio rimsku armiju, jedna će ići putem pokušaja da se Tramp smeni kvazipravnim sredstvima kao Nikson, a drugi je da ga podstiču iz sve snage na rat protiv Irana.

Oni računaju da stalnim podsticanjem, a tu su do guše uključeni i Izrael i Saudijska Arabija, Trampa da eskalira konflikt sa Iranom (i vidimo da su sankcije počele da se primenjuju i na firme trećih zemalja koje imaju poslovne aranžmane sa Irancima).

To miriše na rat i mislim da pripadnici „duboke države“ žele taj rat, kako bi se očuvao koncept američke globalne dominacije i angažovanosti, tako i da bi kroz diskreditaciju Trampa kao posledicu tog rata, doveli do pobede demokratskog kandidata u novembru 2020. godine.

Kada pogledate listu zahteva koju je izneo Pompeo, uključujući i prestanak agresivne retorike protiv Izraela, prestanak subverzivnih delatnosti u Siriji itd, to ni jedna suverena država ne može da prihvati, uporedivo je sa austrougarskim ultimatumom Srbiji iz jula 1914. godine.

U današnjoj Americi u razgolićenoj formi vidimo kako deluje sprega ključ­nih aktera ne­for­mal­ne vla­de u sen­ci. Su­prot­no Tram­po­vim namerama, ne obazirući se na izbornu volju građana, oni su rešeni da nametnu svoju agendu. Ak­tiv­na sabota­ža iz­vr­šne vla­sti od stra­ne bi­ro­krat­skog apa­ra­ta predstavlja­ dodatnu pret­nju Tram­po­vom opstanku.

Kao što se videlo na primeru istražitelja FBI Pitera Stroka, koji je svoj položaj zloupotrebio da bi sprečio Trampov izbor, fe­de­ral­na birokrati­ja uistinu pred­sta­vlja mo­no­lit­ni ba­sti­on li­be­ral­nog establišmen­ta. To­kom pred­iz­bor­ne kam­pa­nje 2016, čak 95% do­na­ci­ja činovnika za­po­sle­nih u četrnaest fe­de­ral­nih agen­ci­ja pri­pa­lo je kampanji Hi­la­ri Klin­ton.

At­mos­fe­rom pa­ra­no­id­ne hi­ste­ri­je – koja danas vlada u Vašingtonu – ni­je ni­ka­da mo­gao da se po­hva­li po­koj­ni se­na­tor Džo Ma­kar­ti, inicijator „lova na veštice“ 1950-tih. Međutim, Feliks Đer­žin­ski i Andrej Vi­šin­ski bi ta­kvim stanjem bi­li ne­sum­nji­vo po­no­sni. Fikcija postaje operativna stvarnost, optužbe postaju dokaz krivice. Ludilo je kolektivno, a saučesnici veruju da su moralno superiorni jer poseduju višu istinu.

Ni­čim do­ka­za­no ru­sko ha­ko­va­nje servera De­mo­krat­skog nacional­nog ko­mi­te­ta i Podestinog laptopa je misterija, ali ne i skan­dal. Pra­vi skan­dal na dru­goj je stra­ni: pitanje ko sve unu­tar vla­de SAD i oko nje ak­tiv­no ra­di na po­ku­ša­ji­ma dis­kre­di­to­va­nja i politič­ke li­kvi­da­ci­je pred­sed­ni­ka SAD? Oni su istin­ski no­si­o­ci sub­ver­zi­je i krivci za raz­grad­nju de­mo­krat­skih in­sti­tu­ci­ja.

Pa­ra­no­id­ne od­li­ke jav­nog dis­kur­sa o svim ru­skim pi­ta­nji­ma uve­li­ko su uhva­ti­le ko­re­na. Kor­po­ra­tiv­na me­dij­ska maši­na i nje­ni spon­zo­ri sada su eska­li­ra­li an­ti­ru­sku mr­žnju i strah. Ni­šta slič­no ni­je vi­đe­no ni u naj­mrač­ni­jim da­ni­ma hlad­nog ra­ta. Ide­o­lo­ška i emo­ci­o­nal­na ru­so­fo­bi­ja li­be­ra­la sa­vr­še­no se spo­ji­la sa ge­o­po­li­tič­ki uslo­vlje­nim ne­pri­ja­telj­stvom pre­ma Ru­si­ji ope­ra­ti­va­ca du­bo­ke dr­ža­ve u oba­ve­štaj­nom i na­ci­o­nal­no-bez­bed­no­snom apa­ra­tu i kon­gre­snom du­o­po­lu. Plod te ali­jan­se je jedan nad­re­a­li­stič­ki na­ra­tiv do­sto­jan Ge­bel­sa.

Pritom je u da­na­šnjem Va­šing­to­nu pro­ces kre­i­ra­nja spolj­ne po­li­ti­ke po­stao di­fu­zan više ne­go ika­da u do­sa­da­šnjoj isto­ri­ji na­ci­je. Ju­la 2017. Predstavnički dom je usvo­jio za­kon o no­vim sank­ci­ja­ma Ru­si­ji i ti­me ogra­ni­čio Tram­pov auto­ri­tet da ih sa­mo­stal­no uki­ne. Ovo je uči­nje­no upr­kos pri­med­ba­ma Be­le ku­će da bi taj za­kon ugro­zio spo­sob­nost iz­vr­šne vla­sti da vo­di spolj­nu po­li­ti­ku shod­no ustav­nim ovla­šće­nji­ma. Trampu je ta­ko us­kra­će­na mo­guć­nost da de­lu­je kao ra­cional­ni do­no­si­lac od­lu­ka.

Čak i ako Trampa ne skine impičmentom posle novembarskih izbora za Kongres, „duboka dr­ža­va“ SAD neće dopustiti mogućnost njegovog reizbora 2020. Vazda je odbacivala legitimnost Trampovog izbora 2016. i pokušavala da mu na­me­tne svoj pro­gram. Sada sledi aktivni pokušaj promene režima. Prvo ćemo biti svedoci kvazipravnog puča po recepturi skidanja sa vlasti Ričarda Niksona iz leta 1974. Ako taj scenario ne uspe, za očekivati je da će biti primenjen plan B, već viđen u Dalasu 22. novembra 1963.

Kako vidite VB posle Bregzita? Da li oni sad soliraju?

– Prvo, ne možemo još govoriti sa sigurnošću da je proces odvajanja gotov. U britanskom establišmentu imate veoma moćne krugove koji žele da preokrenu izraz narodne volje na referendumu iz juna 2016. godine.

Da li je to bila samo narodna volja ili je i to neko dozvolio?

– Mislim da je to bila pre svega greška premijera Dejvida Kamerona. Pre 2016. niko u Vestminsteru nije očekivao da će referenduma o EU zaista biti. Kameron ga je progurao da bi ojačao svoje domaće pozicije, u uverenju da nema izgleda za pobedu evroskeptika. Radilo se naprosto o lošoj proceni.

Sada, pak, globalistički nastrojeni pripadnici britanske elite žele ili da sprovedu novi referendum – koji bi obezvredio onaj od pre dve godine – ili da sa Briselom dogovore „meki“ Bregzit, koji bi omogućavao kontinuitet raznih trgovinskih i finasijskih aranžmana kao da je Britanija i dalje članica EU.

Istovremeno, oni bi hteli da budu pošteđeni imigracionih posledica, odnosno da ne daju više beneficije državljanima EU kao što je do sada bio slučaj. Najviše su se time koristili Poljaci, Rumuni i Bugari, kojih u VB ima preko tri miliona. Što se balkanskog područja tiče, promene u stavu Londona nema. Postoji tvrdi kontinuitet rusofobne i srbofobne politike Velike Britanije, koji datira od sredine 19. veka.

Šta posle Putina?

– To jeste veliki problem. Ruska federacija nema jedan uhodan politički sistem koji bi bio relativno autonoman od harizme, uticaja i značaja ličnosti na vrhu državne piramide. Postoji neprikunuti kontinuitet koji je star stotinama godina. Kroz rusku istoriju imali smo istu korelaciju između snage i sposobnosti lidera, cara (ili, sa Jelisavetom i Katarinom, carice) i sudbine državnog broda. Jedan jak monarh, kao Petar Veliki, Katarina Velika, Nikolaj I, Aleksandar III, mogao je da presudno usmerava imperiju i da je uvrsti ili potvrdi u statusu priznatih evropskih sila. Kolebljivost dobronamernog ali slabog Nikolaja II, sa druge strane, bitno je doprinela jezivoj tragediji Rusije posle 1917. godine koja je odnela i njega i njegovu porodicu.

Isto stanje se nastavilo i u komunističkom periodu. Posle boljševičkog haosa ranih 1920-ih godina, inspirisanog dubokom mržnjom nosilaca prevrata od 7. novembra 1917. prema Rusima i svemu ruskom, Staljin je uspeo da regeneriše državu u punom kapacitetu i da destruktivne fanatike prve faze revolucije pobije. Staljinova pobeda nad Zinovjevim, Kamjenjevim, Trockim its. bila je alfa i omega sposobnosti SSSR da se odupre nemačkom napadu 1941. godine.

Posle njega dolazi avanturista Hruščov i kubanska raketna kriza 1962. Godine. Potom nastupa dugi period stagnacije pod Leonidom Brežnjevim i njegovim naslednicima kratkog veka. Usledio je period imrpovizovanih reformi Gorbačova. One su se pokazale ne kao lek, već kao otrov. Potom, period sunovrata pod Jeljcinom. U ovom trenutku, nema prečeg zadatka za Putina nego da počne da priprema eventualnog naslednika i da ga uvodi u posao, za početak tako što bi ga doveo na položaj predsednika vlade umesto Medvedeva.

Možda Putin planira još da vlada?

– To bi bila strategija visokog rizika. Ukoliko ne bi bila zasnovana na novim ustavnim promenama koje bi Putinu omogućile dodatni mandat, a sam Putin je taj scenario odbacio u jednom intervjuu Rojtersu krajem maja, to bi značilo da za njega treba stvoriti neko novo telo ili funkciju gde bi on i dalje bio de facto glavni nosilac izvršne vlasti, dok bide iure na funkciji predsednika RF bio neko drugi. Mislim da bi za Rusiju bilo daleko zdravije da se na sceni pojavi neki novi lider.

Da li Ruse gube Belorusiju i može li Srbija da uskoči na mesto Belorusije?

– Ne može! Belorusija je sa geopolitičkog stanovišta daleko važnija za Rusiju od Srbije. Ona prestavlja poslednji istureni punkt ruske ekumene prema centralnoj Evropi, sa granicom na reci Bugu. Zabrinjavajuće je da u Belorusiji počinje intenzivno plasiranje, kroz državne medije i nastavne programe, novokomponovane kvazi-istorije u duhu montenegrinsko-dukljanskog i zapadnoukrajinskog kulturnog scenarija.

Fokus je na izmišljanju nekog bjeloruskog identiteta. Samim tim što mora da bude odvojen od ruskog, on ne može a da ne bude antiruski. Favorizuje se novokomponovana varijanta beloruskog jezika u medijima, gde se namerno ubacuju (isto smo videli i u Hrvatskoj i BiH) nakaradne novotarije, mnoge poljske i litvanske reči i kovanice.

I dalje nadam da će Lukašenko imati pameti da shvati da se zapadnjacima nikad neće uistinu omiliti i da će bilo koja cena koju sad bude platio kao ulaznicu u zapadni klub biti povučena onog trenutka kad bude formirana neka nova, mlađa ekipa autentično rosofobnih Belorusa spremnih da svim snagama krenu u evroatlantske integracije.

U kolikoj je opasnosti Tramp to već i vrapci na grani znaju od početka kampanje za američke izbore, tj. još od 2015. godine. Ostaje da se vidi da li će Tramp na kraju iz svih duela sa establišmentom, lažnim vestima, moćnim korporacijama itd. izaći kao pobednik, te tako obezbediti i mandat do 2024. godine, ali ipak svi iščekujemo povratak one brutalne Amerike, koja, kao što je dr Trifković objasnio želi da bude jedina pod suncem, a crtu možemo povući citatom sa početka intervjua „stvari se menjaju da bi ostale iste“.

(Srbija Danas)