EVO ŠTA NAM DONOSI PUT U EU i šta će sve Srbija od 1. septembra 2017. morati da dozvoli strancima..

Ako se „kao pijan plota“ bude držala Sporazuma o stabilnosti i pridruživanju (SSP), Srbija će od 1. septembra 2017. godine morati da dozvoli prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima – firmama i pojedincima iz Evropske unije.

To bi, upozoravaju stručnjaci, bilo pogubno po državu – u prvom trenutku bi, zbog nagle prodaje velikih površina znatno opala cena zemljišta, a u krajnjem ishodu dovelo bi čak i do gubitka suvereniteta.

Ima, međutim, načina da se to spreči, a da se istovremeno ne krše odredbe SSP-a. Tome su pribegle mnoge od novijih članica Evropske unije, koje su u dobroj meri zakomplikovale način prodaje zemljišta, čime, praktično odvraćaju strance od ovakvih investicija. Evo kako su neke od zemalja to uradile.

Slovenija je u propise ugradila nekoliko ograničenja za sticanje prava nad zemljištem. Kupac, na primer, mora da bude državljanin ove zemlje najmanje pet godina.

Prednost pri kupovini imaju vlasnici susednih parcela, kao i mladi poljoprivrednici koji formiraju novo gazdinstvo ili proširuju postojeće posede, kao i ljudi koji već imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva

U Estoniji, s druge strane, stranci bez ograničenja mogu da kupe samo do 10 hektara zemlje.

Mađarska, severni sused Srbije primenio je najradikalnije mere. Najpre su pokušali da se sa Briselom dogovore oko toga da se ne primenjuje deo SSP koji govori o prodaji zemljišta strancima. Vođstvo EU, naravno, nije bilo raspoloženo za takav dogovor. Mađari su zato pribegli referendumu na kojem je čak 87 odsto građana podržalo izmenu Ustava, tako da je strancima trajno onemogućeno da postanu vlasnici njihovih poljoprivrednih parcela.

Nisu, međutim, samo nove članice EU, koje su deo Unije postale u poslednjih 10-15 godina, odlučile da zaštite svoje poljoprivredno zemljište od prodaje strancima. Ima takvih slučajeva i među EU-starosedeocima, kao što je, na primer Danska.

U ovoj zemlji, naime, ne možete postati vlasnik zemlje ako nemate određeni stepen obrazovanja i dokaz da u selima živite 25 godina bez prekida. Uz to, makismalna površina zemljišta u vlasništvu je 300 hektara, uz obavezu da vlasnici farme žive na gazdinstvu.

Srbija, dakle, prema mišljenju stručnjaka, ne treba da „izmišlja toplu vodu“, već samo da primeni ono što su drugi već uradili.

Milan Prostran, agroekonomski analitičar, predlaže, na primer da se uvedu ograničenja prema kojem bi zemljište moglo da bude prodato strancu koji već 15 godina živi u Srbiji, da se 10 godina profesionalno bavi poljoprivredom, a da se istovremeno ograniči i veličina poseda koju bi moga da kupi.

– Mi smo, na žalost, vrlo loše ispregovarali tak deo oko zemljišta sa Briselom. Sada su nam, praktično, vezane ruke i ne znam kako ćemo da se iščupamo – kaže Prostran.

On podseća da su gotovo sve druge zemlje, pri pregovorima o SSP-u, izdejstvovali moratorijum (zabranu prodaje) zemljišta u određenom periodu nakon pristupanja EU.

U Slovačkoj je prvobitni sedmogodišnji moratorijum produžen za još četiri godine, a u Poljskoj je devetogodišnji prelazni period produžen za još tri godine. Za sedmogodišnji moratorijum izborili su se i u Hrvatskoj.

Sa Srbijom je, međutim, dogovoreno da se prodaja zemljišta strancima omogući po stupanju na snagu SSP-a. To se dogodilo 1. septembra 2013. godine, a Srbiji je, članom 63 SSP-a, ostavljen rok od četiri godine da postepeno uskladi svoje zakonodavstvo, kako bi se strancima omogućio isti tretman kao državljanima Srbije pri kupovini zemljišta.

Aktuelni Zakon o poljoprivrednom zemljištu jasno, u prvom članu navodi da „vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko, odnosno pravno lice“.

Premijer Aleksandar Vučić najavio je u svom ekspozeu da će se do tog datuma doći do rešenja koje će biti u skladu sa praksom EU. Ništa rečitiji nije bio ni ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, koji je rekao da će se voditi primerima Poljske i Mađarske u pogledu ograničavanja prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima.

Prostran je uveren da bi prodaja poljoprivrednog zemljišta značila i gubitak suvereniteta. Mađarska se, kako kaže, sa tim problemom suočila još ’90-ih godina, pre pristupanja EU, kada su kompanije iz Austrije i Nemačke pokupovale velike posede na zapadu zemlje.

– Mađarska je, potom, sve to morala ponovo da otkupi, ali po znatno višim cenama – kaže Prostran.

U državnom vlasništvu nalazi se oko 830.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Svega 30 odsto, odnosno oko 260.000 hektara tog zemljišta je u zakupu. Ostatak se ne izdaje, odnosno nalazi se u “sivoj zoni”, što znači da ga mnogi zloupotrebljavaju – koriste ga i po tom osnovu stiču prihode, a istovremeno ne plaćaju ni zakup, ni poreze…

(Blic)