Hoće li se američka „elita“ usuditi da likvidira Trampa kao braću Kenedi i senatora Longa?

Piše: Petar AKOPOV

Događaji od 2. decembra, kada su 14 ljudi ubili musliman rođen u Americi i njegova žena koja je došla iz Saudijske Arabije na osnovu bračne vize, Bela kuća je priznala za teroristički akt tek nekoliko dana kasnije u specijalnom obraćanju Baraka Obame. Međutim, slučaj terorističkog napada, koji je narednih nedelja mogao da postane najviše razmatrani događaj u SAD, već sutradan nakon priznanja B. Obame iznenada se našao u senci drugog, mada s njim povezanog događaja.

U centru pažnje su se našli Donald Tramp i njegovo reagovanje na teroristički napad u San-Bernardinu.

Kandidat za predsednika iz Republikanske partije, milijarder Donald Tramp, predložio je da se privremeno uvede „opšta i potpuna“ zabrana za ulazak u SAD migranata-muslimana, budući da sociološke ankete pokazuju da „značajan segment muslimanskog stanovništva oseća mržnju prema Amerikancima“.

Kao još jednu meru Tramp je naveo „privremenu izolaciju“ muslimana koji dolaze i podsetio da je to isto bilo učinjeno u odnosu na Japance nakon što je počeo rat sa Japanom 1941. Po rečima Trampa, to je neophodno  činiti sve dok lideri zemlje „ne shvate šta se dešava“:

„Dok mi ne odredimo i shvatimo taj problem i opasnost koja od njega dolazi, naša zemlja ne može da bude žrtva užasnih napada od strane ljudi koji veruju samo u džihad, lišeni su razuma i ne poštuju ljudski život“.

Trampov govor izazvao je uzvratnu buru – odmah je optužen da krši ustav SAD tako što svojim iskazima ide na ruku Islamskoj državi. Uz to, kampanja protiv Trampa krenula je u čitavom svetu. U Londonu je predloženo da mu se zabrani ulazak u Englesku, premijeri Velike Britanije i Francuske osuđuju njegovu izjavu, egipatski verski resor naziva njegove reči „govorom mržnje“, svoju zabrinutost izražava i rukovodstvo vrhovnog komesara OUN-a za pitanja izbeglica.

Članak u „Vašington postu“ pod naslovom „Svet reaguje na Trampov predlog da se muslimanima zabrani ulazak u SAD“ sadrži desetine primera gnevne osude retorike ovog milijardera, moglo bi se reći sa istom žestinom. I više od toga – kada je na sajtu Bi-Bi-Si-ja objavljen članak pod naslovom „Zašto narod smatra američkog biznismena Donalda Trampa za Voldemora“ (zli čarobnjak iz kultne knjige nekoliko poslednjih generacija dece u čitavom svetu – nije loš naslov, zar ne?), onda je autorka „Hari Potera“, Džoan Rouling „otpozdravila “ Trampa rečima: „Kakav užas. Voldemor nikada nije bio toliko loš“.

Šta se dešava? Zašto dojučerašnju zvezdu šou-biznisa, ekscentričnog  milijardera veoma ozbiljno proglašavaju za „đavolje seme“? Ne proglašavaju Džordža Buša koji je započeo rat u Iraku i otvorio „Pandorinu kutiju“ sa Islamskom državom, ne ni Netanjahua koji Palestince podvrgava rasnoj segregaciji – ne, već 69-godišnjeg Trampa, developera i novopečenog političara.

Čini se da Tramp nikoga nije ubio, nikakve ratove nije započinjao – on se samo kandiduje za predsednika SAD i pri tom govori ono što misli, a njegova otvorenost nailazi na izuzetno živ odziv ogromnog broja Amerikanaca i upravo zbog toga on je u poslednjih pola godine postao neosporni lider trke među republikancima.

Da li je Tramp politički nekorektan?

Ali, sasvim politički korektna Hilari Klinton mora da izazove mnogo veću mržnju kod muslimana ne samo u SAD, nego i u čitavom svetu, makar zbog onoga što je učinila u Libiji. Uopšte, Sjedinjene Države su veoma mnogo učinile za to da ih u islamskom svetu mrze. A Tramp, u principu, govori samo o posledicama te američke politike predlažući da se zatvore da ne bi Ameriku izlagali riziku od uzvratnih dejstava, od mržnje i terorističkih napada.

Da li on predlaže suviše surove mere?

A zar reakcija Vašingtona na 11. septembar nije bila daleko žešća? Ne radi se čak o unutar-američkim posledicama sa svim ograničenjima sloboda, nego o reakciji napolju – zauzeli su dve zemlje, otpočeli ratove u kojima su već poginuli milioni ljudi.   Ali, „Povelju  o pravima“ krši, naravno, „nesistemski“ Tramp, a ne vašingtonski vladajući krugovi.

Treba razumeti prave razloge gneva američke elite. Razume se, to uopšte nije briga o političkoj korektnosti, već strah pred Trampom. Istina, dojučerašnji „klovn“ (kako su ga prikazivali liberalni američki mediji) pretvorio se u realnu pretnju. I, da ga ne bi pustili u Belu kuću, isprobaće najrazličitije metode.

Pored ostalog pokušaće da protiv njega okrenu sve njegove iskaze, iako pola godine pokušaja da se Tramp demonizuje praktično ništa nisu dali, naprotiv, doveli su do potpuno suprotnih rezultata. Jasno je da Tramp namerno govori krajnje oštro, ali i tako je situacija u svetu i u Sjedinjenim Državama nespokojna. A od uglađenih, bezizražajnih, ispraznih i korumpiranih političara Amerikanci nisu manje umorni od Evropljana i „vanpartijski“, otvoreni Tramp, koji se nikada nije bavio politikom, predstavlja oličenje bunta protiv dvopartijske „vašingtonske mašine“.

Poslednje ankete pokazuju da Trampa podržava 27 do 36 procenata Republikanaca, pri tom razlika od njegovih najbližih konkurenata iznosi od 10 do 20 procenata. Bivši glavni kandidat republikanskog establišmenta, Džeb Buš, konačno je „pao“ – ima svega 3-4 procenta i više niko ne veruje da će moći da se podigne.

Za manje od nedelju dana, u sledeći utorak, održaće se pete republikanske debate. Jasno je da će posle terorističkog napada u San-Bernardinu pozicije Trampa koji se dosledno zalaže za ograničenje migracije postati još dobitnije. Dakle, do 1. februara kada počnu interni izbori republikanaca – ništa se u raspredu snaga principijelno neće promeniti. Tramp sigurno ide na pobedu na tim izborima, znači, i na nominovanje u julu na kongresu republikanaca.

U republikanskom establišmentu to već mnogi shvataju, ali nemaju jedinstvenu strategiju u odnosu na Trampa.

Da pokušaju da se s njim dogovore ili, pak, da učine sve da se osujeti njegovo nominovanje? Sada je glavni akcenat na insinuacijama i slabljenju pozicija Trampa, ali, vremena je sve manje i već sad pokušavaju da se s njim dogovore.

Glavni problem nisu – stavovi Trampa, već njegova „neupravljivost i netipičnost“.

Za „vašingtonsku mašinu“ – on je stran čovek i ne sme da bude na političkom Olimpu, na mestu šefa SAD.

Postoje dva tipa političara: prihvatljivi za establišment – oni koji su za svoju karijeru dužni „vašingtonskoj mašini“, i oni koji nasledno pripadaju njenim vladarima. Prva varijanta su – Klintonovi, Obama, druga – Bušovi. Izuzeci su krajnje nepoželjni, preciznije, nedopustivi.

Skorojeviću, tim pre sa nekoliko milijardi dolara (odnosno, nezavisnom, što je još gore) nije mesto u Beloj kući. Tramp ne prihvata, što je još gore, javno ismejava pravila igre, a sve to stavlja se na ukupan rast nepoverenja Amerikanaca u političku elitu, čiji je jasan izraz postao republikanski pokret „čajanka“.

Dva predstavnika tog pokreta učestvuju u sadašnjoj kampanji, senatori Ted Kruz i Rend Pol, ali je upravo Tramp umeo da privuče simpatije većeg dela običnih učesnika „čajanke“. Uz to, Tramp na račun svoje netipičnosti i otvorenosti može da računa na  mobilizaciju pristalica među onim Amerikancima koji nikada ne idu na izbore, a to je ogromna rezerva, i što je osnovno, slabo „obrađena“ od strane sociologa.

Ako je tokom čitave druge polovine 2015. problem Trampa bio osnovna glavobolja republikanske elite, ona sada već postaje nevolja za čitav američki establišment.

Uzimajući u obzir „bezalternativno“ nominovanje H. Klinton, demokrate su bile spremne za izbor bilo kog potencijalnog para: Klinton-Buš, Klinton-Rubio, Klinton-Kruz. Ankete medija bliskih demokratama obećavale su prvoj ledi pobedu protiv svakog suparnika, ankete republikanskih medija govorile su da nije sve tako neosporno.

Ipak, tokom poslednjih nedelja, H. Klinton, koja je i tako imala veliki antirejting, počinje sve vidljivije da gubi prednosti. Sem toga, nju stavlja niže od svih republikanaca ne samo konzervativni Fox nego i CNN pokazuje kako je izgubila u odnosu na Rubija i Karsona i minimalnu razliku sa Kruzom i Bušom.

Prema podacima CNN, H. Klinton pobeđuje Trampa sa rezultatom 49:46, ali to je još pre svih direktnih duela. Ako se za deset meseci oni sretnu u tv-debatama kao kandidati za predsednika, bivši državni sekretar sigurno će izgubiti.

Kako zaustaviti Trampa – to je sada za čitavu „vašingtonsku mašinu“ pitanje broj jedan.

Naravno, mogu se pomiriti sa njegovim predsednikovanjem i pokušati da se o svemu dogovore. Trampu mogu da dodaju pouzdanog potpredsednika, na primer, Rubija ili čak Buša, prenoseći na njega veći deo spoljnopolitičkih odluka i da od Trampa traže garancije da će odustati od pokušaja da – oslanjajući se na radikalne  učesnike „čajanki“ – lomi „vašingtonsku mašinu“.

Samo, čak i ako pristane, Tramp neće dati nikakve garancije o poštovanju usmenih dogovora (a oni ne mogu biti u pisanoj formi) i biće potpuno u pravu. Zbog toga će i establišment samo u krajnjem slučaju pribeći varijanti da se „.dogovori“, a pre toga isprobaće sve moguće metode.

Kao prvo, nastaviće se pokušaji da se spusti rejting Trampa. Ali, korišćenje protiv njega prevara „istih kao što je on“, odnosno, neprofesionalnih političara nalik na tamnoputog Karsona ili na damu Fiorinu, pokazalo je da anti-Trampi daju samo privremeni efekat, elektorat se brzo okreće od njih.

Za nekoliko meseci – koliko je preostalo do internih izbora – praktično nije moguće „podići“ do nivoa Trampa Rubija ili Kruza, koji su – poslednji sistemski političari koji odgovaraju establišmentu i imaju dvocifreni rejting.

To će svakako pokušati da urade radeći paralelno i na drugim varijantama.

Jedna od njih može da bude zabrana nominovanja Trampa od strane republikanaca – to je varijanta broj dva. Pored ostalog na to ukazuje i saopštenje Bele kuće. Pres sekretar B. Obame, Džoš Ernest, izjavio je da Trampov predlog da se muslimanima privremeno zabrani ulazak njega lišava prava da bude na dužnosti predsednika SAD.

Ernest je upotrebio reč „diskvalifikuje“ i pozvao republikance  da odmah odustanu od podrške kandidaturi Trampa.

„Ja znam da su republikanski kandidati već položili zakletvu da će podržati bilo koga od njih, uključujući i Trampa, kao svog kandidata za predsednika SAD u slučaju da on pobedi na unutarpartijskom glasanju. Ali, činjenica je da je predsednik dužan da kada stupa na dužnost položi zakletvu da će čuvati i braniti ustav SAD. A ono što je Donald Tramp juče rekao lišava ga prava da postane predsednik“.

Po mišljenju Ernesta, drugi potencijalni republikanski pretendenti na dužnost predsednika nisu dužni da podržavaju Trampa u slučaju njegove pobede na internim izborima, inače će stradati sama partija: „pitanje je u tome da li će sav ostali deo Republikanske partije zajedno s njim otići na smetljište istorije“.

Ovo je, naravno, pre svega propagandna izjava koja ima za cilj da oslabi pozicije republikanaca u borbi za Belu kuću i jasno je da oni sada neće preduzeti takav korak – rukovodstvo partije ograničilo se osudom Trampa u stilu: „naravno, mi moramo agresivno da se borimo sa islamskim radikalizmom, ali ne po cenu američkih vrednosti“.

Međutim, važan je sam tok misli – Trampa treba izolovati i ne dopustiti mu da pobedi na kongresu u julu. To se može učiniti samo na jedan način – ako Tramp sakupi samo relativnu većinu glasova izbornog tela (ta varijanta je sasvim moguća), a svi ostali kandidati se objedine oko nekog od njegovih suparnika i predaju mu glasove svojih delegata. Ali, to je izuzetno komplikovan i skandalozan način.

Treća varijanta je najjednostavnija – skloniti Trampa iz predizborne trke. Nije moguće uspeti u tome da on dobrovoljno ode (novac ga ne interesuje, ambicija ima napretek, kompromitujuće podatke nema, a deca se ne mogu uzimati kao taoci), ostaje varijanta fizičkog uklanjanja. Trampa može da „zadesi“ srčani napad – jer, životno doba od 69 godina, naporna kampanja, mnogo putuje po čitavoj zemlji.

Ova varijanta bi mnogim odgovarala i zato Tramp mora da bude oprezan. Utoliko pre što se on i tako već nalazi pod zaštitom tajne službe SAD – one koja se brine o bezbednosti predsednika. U krajnjem slučaju, Trampa mogu zaustaviti na „stari način“ – onako kako su to učinili, na primer, 1935. ili 1968.

Uoči izbora 1936. predsednik Franklin Ruzvelt imao je veoma popularnog suparnika, ekscentričnog senatora Hju Longa. Oni su u početku bili saveznici, a onda se sin farmera, običan momak, Long, razočarao u Ruzvelta koji je pripadao američkoj aristokratiji. Long se borio sa korporacijama, zalagao se za „podelu bogatstava“ milijardera, bio zvezda na radiju. Uopšte, kao što vole da kažu liberalni mediji – radikalan, demagog, populista, samo što nije bio „fašista“.

A onda, godinu dana pre predsedničkih izbora u njega puca neki doktor kojeg odmah ubija obezbeđenje Longa. A možda je i samo obezbeđenje pucalo u senatora – ko će to znati? Istina, do tada u SAD nikada nisu ubijali senatore, a posle toga bio je samo jedan slučaj, pri tom, isto takav.

Trideset tri godine kasnije, Roberta Kenedija, neospornog favorita predsedničke kampanje i brata ubijenog predsednika, ubio je pet meseci pre izbora neki Palestinac, navodno, iz osvete zbog podrške Izraela od strane Sjedinjenih Država.

To što su i Long i Kenedi bili demokrate, kao i to da od tada u SAD nisu ubijali kandidate za predsednika, teško da može da umiri Trampa. Bilo bi najjednostavnije objasniti njegovo stradanje kao samostalnu inicijativu nekog uvređenog emigranta-muslimana. Čak i Voldemora na kraju ubijaju, a Tramp je u njegovoj ulozi već sankcionisan.

(Prevela Ksenija Trajković, Fakti)