„KAKO JE AMERIKA IZIGRALA GORBAČOVA, I KAKO JE PUTIN ODGOVORIO NA SVE TO…“

Piše: Miroslav Lazanski

Pregovori su trajali osam godina i 8. decembra 1987. Ronald Regan i Mihail Gorbačov su u Vašingtonu potpisali sporazum o uklanjanju raketa srednjeg i kratkog dometa iz Evrope.

Posle osam godina nadmudrivanja usvojena je prvobitna ponuda NATO-a, odnosno „nulta opcija”. Ona je proširena i povlačenjem, odnosno uništenjem i projektila kratkog dometa, što su naknadno zatražili zapadni saveznici, a Mihail Gorbačov prihvatio. Zbog toga se taj sporazum zove i „dvostruka nulta opcija”. Iz Evrope su povučene 553 sovjetske i 406 američkih raketa srednjeg dometa, plus 800 sovjetskih i 180 američkih projektila kratkog dometa.

I sada, kada Amerikanci unilateralno izlaze iz tog sporazuma, javio se Mihail Gorbačov da protestuje i tumači kako je to „opasno za svetski mir” i kako „Vašington ruši ono što je on mukotrpno dogovarao sa Reganom”.

A Amerikanci od sedam sovjetskih predloga i verzija konačnog sporazuma nisu prihvatili nijedan. Mihail Gorbačov je po svaku cenu hteo da uđe u istoriju, hteo je da uspe u onome u čemu nisu uspeli njegovi prethodnici – da oslobodi Evropu od američkih nuklearnih bojevih glava i olakša teret sovjetskih vojnih troškova. Gorbačov se odrekao čitave kategorije raketa na čiji je razvoj Moskva potrošila vreme, novac i politički kapital.

Odričući se tada raketa srednjeg i kratkog dometa, Sovjeti nisu izgubili mnogo od svoje ofanzivne moći u odnosu na Evropu, posebno s obzirom na svoje interkontinentalne rakete i konvencionalne snage. Naravno, Gorbačov nije računao da će se kroz četiri godine SSSR raspasti i da će NATO još više izbiti na granice Rusije. A on je tom raspadu SSSR-a svojim činjenjem, a još više nečinjenjem, doprineo.

Dakle, mogući izlazak SAD iz sporazuma o eliminaciji raketa srednjeg i kratkog dometa drugi je radikalni potez Vašingtona u rušenju celokupne arhitekture nuklearnih sporazuma. Prvi je bio američko jednostrano napuštanje sporazuma o antibalističkoj odbrani iz 1972. godine, što su Amerikanci uradili 2001.

„Evroraketni sporazum” između Mihaila Gorbačova i Ronalda Regana od 8. decembra 1987. godine je bilateralni sporazum Sovjetskog Saveza i SAD koji je obavezao dve strane da eliminišu rakete kratkog dometa, od 500 km do 1.000 km, i srednjeg dometa, od 1.000 km do 5.500 km, koje se lansiraju sa zemlje, lansere takvih projektila, kao i sva sredstva podrške.

Rakete srednjeg dometa morale su da budu uništene najkasnije tri godine pošto sporazum stupi na snagu, a projektili kratkog dometa u roku od 18 meseci. Za Sovjete su tada američke rakete „peršing 2” bile posebno opasne, jer su za samo osam minuta mogle da pogode strateške ciljeve u SSSR-u.

Sporazum iz 1987. je neograničenog trajanja, ali svaka strana ima pravo da se iz njega povuče ukoliko zaključi da vanredni događaji povezani sa sporazumom ugrožavaju njene najviše interese.

Ono što je sovjetski vojni vrh u vezi sa tim sporazumom godinama prebacivao Mihailu Gorbačovu jeste njegova servilnost prema Zapadu, pošto je Moskva pristala da francuske i britanske rakete srednjeg i kratkog dometa ne budu predmet Sporazuma, baš kao i projektili kratkog dometa u sastavu zapadnonemačkog Bundesvera.

Pariz i London odlučno su odbijali da uđu u tu jednačinu, a onda je Gorbačov velikodušno pristao na „trgovinu”, po kojoj su za svaku uklonjenu američku nuklearnu bojevu glavu u Evropi eliminisane po četiri sovjetske nuklearne bojeve glave.

Već tada je bilo jasno da je strukturna slabost Sporazuma pre svega njegova ograničenost na sisteme kopnenog baziranja. Sistemi pomorskog lansiranja raketa srednjeg dometa, američki projektili tipa „tomahavk” dometa 2.500 km, nisu obuhvaćeni Sporazumom, i to je tada bila velika greška, zapravo ustupak Moskve.

U međuvremenu je nestao Sovjetski Savez, nestao je i Varšavski ugovor, Nemačka se ujedinila, Francuska se vratila u NATO, bivše sovjetske republike sa Baltika ušle su u NATO, kao i bivše članice Varšavskog ugovora, geostrateška ravnoteža u Evropi radikalno se izmenila u korist SAD i NATO-a.

U međuvremenu su Amerikanci pojačali svoju pomorsku prisutnost u Crnom moru i Baltiku, ona je sada tamo trajna, a na američkim i brodovima NATO-a su krstareće rakete tipa „tomahavk” koje mogu da nose nuklearnu ili konvencionalnu bojevu glavu, što Rusi ne mogu da znaju dok projektil ne pogodi cilj.

Američke rakete na ratnim brodovima u Crnom moru i Baltiku za Moskvu su posebno destabilišuće oružje, jer se na tim daljinama i sa tih pozicija gubi razlika između strateškog i taktičkog oružja. Uz sve to, Amerikanci su postavljenjem antiraketnog štita u Rumuniji i Poljskoj, koji je ujedno i ofanzivni raketni sistem uperen protiv Rusije, jednostrano izašli iz sporazuma o ABM-u iz 1972. godine.

Kako je Moskva na sve to odgovorila? Razvila je rakete „iskander” i postavila ih u oblasti Kalinjingrada i na Krimu. Razvila je i mornaričke projektile tipa „kalibar”, dometa 2.500 km. I sada se Amerikanci žale da je „Rusija narušila Sporazum”? A američka Šesta flota u Mediteranu nikada nije bila obuhvaćena bilo kojim sporazumom o limitu i vrstama naoružanja na njenim brodovima i avionima.

Za Amerikance je proces pregovora bio igra poput one s osam velova, u kojoj je Gorbačov skinuo sedam, a Regan poslednji, osmi veo…