Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Stefan Karganović
Analizirati jednu pojavu pre nego što se nakupilo dovoljno empirijskih podataka za izvlačenje sasvim pouzdanih zaključaka nezahvalan je posao. Međutim, kada značajne indicije (mada nedovoljne za sklapanje celovite slike) idu u prilog nekom tumačenju, nije odgovorno pred takvim tumačenjem potpuno zatvoriti oči.
Izborna pobeda Sirize u Grčkoj imala je vrlo pozitivan odjek širom političkog i ideološkog spektruma. Ona nesumnjivo uliva određenu vrstu nade i samopouzdanja svim snagama – ma gde smatrale da se na tom spektrumu nalaze – koje se zalažu za suverenistički pristup i zaštitu nacionalnog interesa i socijalnih prava. U najmanju ruku, izborna pobeda Sirize šalje ohrabrujuću poruku da je ono što se dogodilo u Grčkoj više ne samo teoretski nego i praktično moguće u Španiji, Srbiji i mnogim drugim zemljama koje su pritisnute sličnim teškoćama u odnosu na autoritarnu centralnu birokratiju EU i maroderske pljačkaše ljudskih i prirodnih resursa, nadnacionalne finansijske kartele, koji sa njom deluju ruku pod ruku.
Utoliko više je neophodno kritički sagledati fenomen Sirize, zato što bi se uskoro mogao ponoviti u Španiji pod vidom Podemosa, pa zatim i drugim zemljama u dubokoj krizi.
Za početak, nekoliko osnovnih teza. Prvo, globalističke snage koje upravljaju događajima na širokom planu (ili se bar trude da to čine) retko nastupaju linearno. Obrazac „teza, antiteza, sinteza“ bolje opisuje njihovog modus operandi. Cilj je da se sve značajne pojave stave pod kontrolu ili bar dovoljno jak usmeravajući uticaj da bi neizbežni sukobi na kraju bili razrešeni na način koji ne ugrožava konačne ciljeve procesa. Drugo, parametri dozvoljenog neslaganja najčešće su ograničeni na učesnike kojima je dozvoljeno da nude različita taktička rešenja, ali od kojih se očekuje da dele osnovne premise. Treće, pošto je globalistički projekat oštro suprotstavljen ne samo materijalnim interesima već i vrednosnom kodeksu većine čovečanstva, njegovi autori su svesni da će neizbežno bar mestimično dolaziti do masovnog nezadovoljstva. Pod uslovom da se nalaze pod kontrolom, sigurnosni ventili za ispoljavanje takvog nezadovoljstva ne samo da su mogući, u interesu sistema oni su – dobrodošli. Najzad, četvrto, uzimajući sve navedeno u obzir, osnovna razboritost nalaže skepsu u odnosu na sve nestandardne pojave kojima nedostaje jasan moralni i idejni pedigre, posebno ako nastaju iznenada i pojavljuju se niotkuda. Globalistički sistem nije nepobediv, ali je naivno potcenjivati njegovu snagu i resurse. Zato je svaka volšebna taktička pobeda njegovih protivnika ne toliko razlog za slavlje koliko za – kritički otklon.
Na osnovu za sada poznatih činjenica, Siriza se uklapa u stanovište koje nalaže visoki stepen obazrivosti.
PRVI CIPRASOV POTEZ
Na internetu se može pronaći Sirizin program. Najblaže rečeno, on se sastoji iz opštih i neobavezujućih fraza. Nigde se ne pominje ni jedna specifična mera za rešavanje problema sa kojima se Grčka suočava niti se zapaža načelna kritika globalnog sistema koji je te probleme stvorio:
„[Siriza će] promovisati program društvene i ekonomske rekonstrukcije sa ciljem da se ostvari razvoj koji je u skladu sa ljudskim potrebama i blagostanjem i koji poštuje prirodu.”
To zvuči lepo, ali je teško prevodivo u praktične političke mere. Zatim:
„Što se tiče EU, Siriza se protivi preovlađujućoj neoliberalnoj i evroatlantskoj politici i smatra da se ona mora i može promeniti u pravcu demokratske, socijalne, mirne, ekološke i feminističke Evrope, koja je otvorena za socijalističku i demokratsku budućnost.“
I stanovnici Japana se verovatno protive posledicama nuklearne havarije u Fukušimi, ali to nije isto što i delotvoran plan da se one otklone.
Stranka Siriza postoji „u rezervi“ od 2004. godine i sklepana je iz niza frakcija levičarske inspiracije, ali bez koherentnog ideološkog jezgra, a o specifičnoj politici da ne govorimo.
Već prvi potez Aleksisa Ciprasa, neposredno pošto je dobio mandat predsednika vlade, govori o tome da je kod njega u pitanju ideološka inspiracija, a ne promišljena politika, pod pretpostavkom da uopšte postoji ozbiljna volja da primamljiva predizborna obećanja sprovede u delo. Bez objašnjivog povoda, Cipras je odbio da se drži procedure koja je u Grčkoj za tu priliku uobičajena, da položi zakletvu pred arhiepiskopom Grčke pravoslavne crkve. Umesto toga, on je zakletvu demonstrativno položio u sekularnoj ceremoniji.
OGRAĐIVANJE OD PRAVOSLAVNE CRKVE
Bez obzira na to da li je neko vernik, ovde se u prvom redu postavljaju praktična, a ne filosofska pitanja. Polaganje zakletve pred poglavarom crkve u Grčkoj je čista formalnost. Većina Ciprasovih prethodnika na položaju premijera Grčke takođe su bili nevernici, članovi raznih ezoteričnih globalističkih društava, a ne pobožni sledbenici Pravoslavne crkve, ali to im nije smetalo da se zakunu pred arhiepiskopom, u čiju harizmu, kao ni Cipras, nisu verovali. Na drugom delu sveta, u sličnoj situaciji kada je bio izabran za predsednika Čilea, Salvador Aljende je, iako ateista, poput svojih prethodnika i iz poštovanja prema moralnim osećanjima ogromne većine svojih sugrađana koji su glasali za njega, otišao u katedralu gde mu je nadbiskup održao uobičajeni Te Deum. Najzad, među Grcima, kao među Jevrejima, obredna strana vere je neotuđivi deo nacionalnog identiteta.
Stefan Karganović
Grčki komunisti se po inerciji venčavaju u crkvi i krste svoju decu, bez obzira na lična metafizička ubeđenja, kao što Jevreji svojoj deci priređuju bar micvu i slave Hanuku, čak i kada su ateisti. Ciprasovo demonstrativno ograđivanje od fundamenta grčkog nacionalnog identiteta i kulture, na samom početku političke karijere, navodno lansirane da Grčku spase od propasti, ima duboko zaleđe. Priroda tog zaleđa će se uskoro ispoljiti, verovatno na gorko razočaranje većine onih koji danas slave Sirizinu pobedu.
Pored ove načelne nedoumice, postavlja se i sledeće pitanje. Kako Siriza misli da nešto postigne protiv jedinstvenog fronta EU birokratije i finansijskih predatora, koji su se okomili na Grčku sa svojih sektaških krajnje levičarskih pozicija, očigledno udaljenih od duhovnih vrednosti grčkog naroda, koji je u trenutku očaja i namamljen obećavajućim parolama Sirizi izglasao poverenje? Za uspešan otpor pritisku koji će neminovno uslediti svakoj ozbiljnijoj projavi neposlušnosti prema EU i međunarodnim lihvarima kao minimum neophodno je apsolutno jedinstvo naroda. To je praktično nemoguće ostvariti na sektaškoj osnovi i mimo duboko ukorenjenog duhovnog identiteta i vrednosnog kodeksa zajednice.
Prve izjave nove vlade o daljim smernicama pojačavaju utisak da je u pripremi scenario koji je srpskim biračima dobro poznat i koji se redovno aktivira „dan posle“ uspešno obavljenog posla i dolaska na vlast. Ministar u novoj vladi zadužen za ekonomiju Janis Varufakis već je izjavio da „izlazak iz evrozone nije u programu i da stranka [Siriza] ne ide na konfrontaciju sa Briselom“. Naivni posmatrači su do pre neki dan bili ubeđeni da je sučeljavanje sa Briselom upravo glavno obeležje Sirizine političke akcije.
Novi Sirizin ministar zatim je brižno dodao: „Evropa je u velikoj meri krhka i mi moramo voditi računa da se ne zatrčavamo i ne dajemo izjave olako. Sigurni smo da postoji prostor za uzajamnu korist i dobiti“.
U američkom političkom leksikonu postoji savršen izraz za manevar ovakve vrste: backpedaling, pedalisanje unazad. Iz tog ugla način kako je Cipras odmah po dolasku na vlast izložio prioritete svoje vlade ne treba da čudi:
„Naš prioritet, pre svega, je da obnovimo izgubljeno dostojanstvo. Povratićemo nadu i povratićemo osmehe, optimizam i dostojanstvo našeg naroda“. Ocena Stefana Lendmana u Global riserču da je „na pomolu nastavak po starom u oblandi populističke retorike“ zato ne deluje ni malo preterano.
IZBOR KOALICIONIG PARTNERA
Nabrojanim razlozima koji izazivaju nedoumicu da li je Siriza ozbiljan faktor vansistemske i radikalne promene mogao bi se dodati još jedan, a to je izbor koalicionog partnera, što je Ciprasu omogućilo da dobije nadpolovičnu većinu u grčkoj skupštini i mandat da sastavi vladu. Ne zaboravimo, Sirizi su nedostajala dva poslanika da samostalno obrazuje vladu i zato je bila prinuđena da pronađe partnera sa kojim bi mogla da obrazuje vlast. Koalicioni saveznik koga je Siriza izabrala je desničarska stranka Nezavisni Grci, koja je na proteklim izborima stekla 13 poslanika. Za one koji nisu pratili razvojni put stranke Nezavisni Grci, ona je nastala pre nekoliko godina izdvajanjem desetak poslanika iz tada vladajuće Nove Demokratije, koju je Siriza upravo porazila. Ovakav paradoksalan izbor partnera vrlo je interesantan kada se uzme u obzir da Komunistička partija Grčke, KKE, ideološki neuporedivo bliža Sirizi, ima 15 poslanika u novoj skupštini. (Ako neko misli da je učešće komunista u vladi zemalja članica NATO pakta nezamislivo, treba ga podsetiti da je dugi niz godina Komunistička partija učestvovala u vladi Islanda, strateški važne članice NATO saveza, i to za vreme trajanja hladnog rata.) Ovo je čudna politička odluka nekoga ko je u svom pogledu na svet do te mere principijelan da je odbio da položi zakletvu pred arhiepiskopom. Koja je politička logika izbora desničarske stranke za koalicionog partnera, i to uprkos protivljenju frakcije Komunistička tendencija u okviru same Sirize?
To može biti samo jedno: da se obezbedi da vlada Sirize pod vođstvom Aleksisa Ciprasa može biti srušena u svakom trenutku povlačenjem koalicionog partnera i izglasavanjem nepoverenja u skupštini. Možda je ovo trenutak za ponovno čitanje teza izloženih na početku.
Ako su snage kojima je Siriza retorički tako oštro suprotstavljena uspele da izdejstvuju od samog početka da u novu vladu bude ugrađen mehanizam za njeno potencijalno ukidanje, u slučaju da se u izigravanju „antiteze“ zanese i ode isuviše daleko, zar to ne sugeriše da je Siriza složenija pojava od onoga što se trenutno pretpostavlja?
Moguće je da su sve iznete hipoteze u vezi sa projektom Siriza bez ikakvog ozbiljnog oslonca i da zahvaljujući „pobuni masa“, koju je Siriza pustila u pogon, predstoje korenite izmene evropskog poretka, koje će izazvati ovaj svenarodni pokret nadahnut dinamičnim novim idejama. Ali je podjednako predvidiv i sasvim različit ishod: neslavni krah ukoliko se pokaže da se izvori Sirizinog nadahnuća ipak suštinski ne razlikuju od premisa sistema na koji juriša. U tom slučaju zamislivo je da će Sirizin spektakularan neuspeh da uskladi reči sa delom i da posrnulu Grčku podigne na noge, umesto da ulije novu nadu, osmehe i optimizam, produbi beznađe koje pokriva Evropu i slabima duhom potvrdi „bezalternativnost“ pogubnog pravca kojim se ona kreće.
Vreme će pokazati.
(Standard.rs)
