Home / TEMA DANA / „Ko kaže da su nam plate od 10 maraka bile male, laže, jer sada i sa 1000 evra ne možemo da se prehranimo“

„Ko kaže da su nam plate od 10 maraka bile male, laže, jer sada i sa 1000 evra ne možemo da se prehranimo“

Piše: Milomir Marić

Lako je ovoj omladini koja za bolje i ne zna. Od kada su se rodili, malo šta se ovde lepo desilo. Nikad se nije znalo ni u čemu ćemo se probuditi iz naših pustih snova.

Milomir- Maric

Šta sve nismo preživeli. Raspad države koju nam je Tito ostavio da je čuvamo kao zenicu oka svog. Čak i kralj Aleksandar je na samrti, posle atentata u Marselju rekao: Čuvajte mi Jugoslaviju!

Danas se sa nostalgijom sećamo zemlje koja je dva puta propadala kao tamnica naroda. Za njom ipak najviše žale oni koji u njoj nisu bili ni rođeni, niti u prilici da u njoj žive. Mogu da razumem te mladalačke iluzije i opojno slatko neznanje, kao izlet u bolju prošlost iz potresne svakodnevnice, bez srećne budućnosti. Mi nikada nismo verovali raznim političarima koji su nam odvajkada govorili da moramo da trpimo da bi nam „malo“ sutra bilo bolje.

U tome nam je život prošao, spokojno čekajući starost, da nas pita gde nam je bila mladost. Kad se opasuljimo i počnemo da razmišljamo gde nam je bila ova pamet, za sve je već isuviše kasno, nepovratno prošlo. Život je samo jedan, šta ne proživiš danas, sigurno nećeš ni sutra!

Nostalgija je očigledno najopasnija bolest, kojoj praktično nema leka. To je uglavnom žal za mladošću, posle toliko životnih promašaja i pogrešnih odluka na sopstvenu štetu, a ne sećanje na stara dobra vremena, koja sigurno nisu bila bolja i od ovog – najgoreg. Sa nostalgijom se sećamo isključivo sebe iz mlađih dana. Kako vreme nepovratno prolazi, bili smo sve lepši, pametniji, čestitiji, sposobniji i neustrašiviji, toliko, da nas više niko od savremenika ne može prepoznati.

U svakom slučaju, naša utešna životna uobrazilja nije samo neiscrpna, nego i najčešće lekovita. Ko je lud da prizna svoje greške i da se pomiri sa životnim porazom? Daleko bolje je to prebaciti na nekog drugog, na vreme u kome živimo i na splet nesrećnih okolnosti. Niko od političara ne ume da bolje i dostojanstvenije ožali sopstvene žrtve, koje po pravilu pomoć očekuju od onih koji su ih upropastili, opljačkali, ostavili bez posla i nade. Jer, dok su njima klicali, naivno su bez svega i ostali! Može li se posle svega život uzeti u svoje ruke i od njega nešto napraviti. Neko, bezobrazno ciničan, bi rekao: „Može, ali ne ovde!“

To su sve prazne priče i besmislice, kao i prirodna potreba da se ulepšava prošlost, kad sve prođe. Stvarnost nas isuviše boli, da bismo je zamišljali lepšom nego što na prvi pogled izgleda. Takva je kakva jeste, bez ikakve anestezije. Operacija na živoj rani. Kad malo zaraste i ovoga ćemo se rado sećati, sa nostalgijom. Bilo je svakako i mnogo gorih starih dobrih vremena.

Ružnih stvari niko ne voli da se seća, osim sa podsmehom i ironijom. Ko kaže da smo bili u ratu, kada je Slobodan Milošević, koji nam je od kada je pao sve draži i draži, govorio da Srbija ne učestvuje ni u kakvom ratu. Ko kaže da nas je NATO bombardovao, kad je to bila najobičnija igrica, lansirana povodom proslave pedesetogodišnjice NATO, a koja je i dalje veoma popularna i igra se svuda po svetu. Ko kaže da su nam plate bile 5-10 maraka, kada sada ne možemo da se prehranimo ni sa 500 ili hiljadu, dve evra. Neki su prinuđeni da toliko plate ručak ili večeru, ukoliko su na vlasti, ili uspeli u životu.

To je prava cena za one koji su se, za razliku od nas, snašli. Njih treba žaliti. Bogati i uspešni junaci našeg doba tek se mukotrpno uče da plaču, očajavaju i stradaju. Mi smo bar u tome šampioni, jer u propasti plivamo kao riba u vodi!

(Novosti)

Check Also

DVE NUKLEARNE SILE NA KORAK OD SUKOBA NEVIĐENIH RAZMERA: DEVETORO MRTVIH U GRANIČNOM OBRAČUNU INDIJE I PAKISTANA!

Najmanje devet osoba poginulo je u nedelju u Kašmiru pošto su vojnici Indije i Pakistana …