Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Ko si, Srbine, ako te valja učiti koliko je Kosovo i Metohija tvoje?!
Ko si, ako ti valja govoriti koliko ništa tvoje nije do pustog i golog života?!
Ko si, aman, ako pred grobom pretka stojiš kao pred golim kamenom?
Ne kazuje ti ništa, ne pitaš ga ništa, ne razgovarate se…
Ko si kad zahvatiš šaku zemlje a ne čuješ kako bije ko srce prađeda u trku na Kajmakčalan?
Vidi li se s vrhova topola Prizren?
Nisu zaludu uzrasle tolike, za tebe Srbine!
Ko si ako te nesoj ubeđuje da ne vrediš ni koliko on, a on vredi tek onoliko koliko poveruješ da je čovečnosti u njegovom fukarluku.
Treba li te jutrom iznova zaklinjati Gospodom, kao da su minula maglom i slanom razvejala raspeća i oltare?
Treba li ti, Srbine, vazda potvrda da valjaš?!
Čuješ li vekove, zaboga?! Tvoji su, budalo!
Za svaki si se uz Gospoda izborio!
Svaki si platio ognjištem i grobom, zato su ti, Srbine, domovi i grobovi svetinje!
Jesu li te slagali da ti je ognjište tu gde ti je okućnica a grob tamo gde ti je prezime uklesano?!
Ognjište ti je, opanku moj sveti, svako nad kojim je neko imenom srpskim zapevao ili zakukao, a grob onde gde su nam sva prezimena uklesana pod temelje Bogorodice Ljeviške!
Nije to kamen na kamenu već kost na kosti; ime na imenu; slava na slavi; kolevka na kolevci…
I svadbeno i žaleno ruho…
Šta si, Srbine, ako te ubede da si previše stradao?
Stradao si za šta si verovao, a poveruješ li da nemaš za šta stradati- u šta je to vera?
Ako nema Boga u Đakovici što su uprli toliko da te ubeđuju kako ga nema?!
Nisu bezbožnici krivi što su se nadvili nad Dečanima da ih ne vidiš, već ti ako ih vazda pogledom ne tražiš!
Odrekneš li se Zočišta gde ćeš se sa sobom sastajati kad zalutaš u senovitoj svakodnevici?!
Gde ćeš se negoli u Bistrici ogledati kad pokušaju da te prevare kako samo u bezličju možeš potrajati?
Ko si, Srbine, znaš li, ako pomisliš da ti je Gospod dao teži krst nego što ga možeš poneti?
Ko si, brate, ako se braćom ne možemo nazvati?!
U Velikoj Hoči. Nema je hiljadu koraka al velika, najveća za tebe, Srbine, doveka!
U Drenici! Zdrav bio ko dren, Srbine, u Srbici!
Dušom drenovao u presvetom Deviču!
Mirom voštanice goreo u Gorioču, nikad očiju sitih Gračanice!
Ko si, Srbine, ako ne teraš volove preko njive, već volove tebe u beg preko svojega ko preko tuđe letine?!
Zaklinješ se, Srbo, stihovima: „Sini jarko sunce sa Kosova“, a deca ti ni prstom neće znati da upru kud je Kosovo i Metohija!
Sve što imaš- nemaš dozvoliš li da u tvoje ime izdaju ono što vele da nemaš a imaš više nego bilo šta!
Ne bi izdavali da nije tvoje!
Svoje su izdali poodavno pa te sad lažu prokletnici kako i za tvoju dušu mogu dobiti podosta od đavola!
Da si propio Kosovo i Metohiju prosto ti od Boga, tvoje je, al da prećutiš kako je tvoje, Srbine…
Nisi veliki, brate, što si bolji od drugih, već što si vazda bio bolji od sebe!
Ko si, Srbine, i ko ćeš biti?!
Ko si, bre?!
(Mihailo Medenica )
