LAZANSKI: Makedonci- izgubljena nacija! EVO ŠTA IH ČEKA…

Piše: Miroslav Lazanski

Žao mi je Ma­ke­do­na­ca, sve ide ka nji­ho­vom sa­mo­po­ni­že­nju. Ho­će li pri­sta­ti da pod pri­ti­skom Gr­ka, u ime ula­ska u EU i u NA­TO, pro­me­ne ime dr­ža­ve, iz­gu­be svoj na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet i svo­ju isto­ri­ju? Jer, mo­ra­će da me­nja­ju i Ustav, ko­ji, u kon­tek­stu Ti­ran­ske plat­for­me, prak­tič­no sko­ro da vi­še i ne­ma gra­đan­ski ka­rak­ter.

Na­i­me, do Usta­va iz 2001. go­di­ne ni­je bi­lo do­zvo­lje­no et­nič­ko de­fi­ni­sa­nje po­li­tič­kih par­ti­ja. Zbog to­ga De­mo­krat­ska par­ti­ja Al­ba­na­ca (DPA), ko­ja se već po svom ime­nu de­fi­ni­še kao par­ti­ja Al­ba­na­ca, do ta­da ni­je bi­la ni re­gi­stro­va­na, a bi­la je u vla­di.

Kon­kret­ne od­red­be Usta­va iz 2001. go­di­ne, ko­je se od­no­se na no­vo re­gu­li­sa­nje me­đu­na­ci­o­nal­nih od­no­sa, go­vo­re da za usva­ja­nje ne­kog za­ko­na ko­ji je re­le­van­tan za po­li­ti­ku pre­ma ma­nji­na­ma ni­je vi­še po­treb­na ve­ći­na gla­so­va svih po­sla­ni­ka, već sa­mo ve­ći­na me­đu po­sla­ni­ci­ma ko­ji pri­pa­da­ju jed­noj od ma­nji­na.

Ti­me je par­la­ment iz­gu­bio svo­ju gra­đan­sku funk­ci­ju po­zor­ni­ce po­li­tič­kog de­lo­va­nja i po­stao či­sta skup­šti­na na­ci­o­nal­nih gru­pa. Čla­no­vi par­la­men­ta se de­fi­ni­šu po svo­joj et­nič­koj, a ne po po­li­tič­koj pri­pad­no­sti, a par­ti­je su pred­stav­ni­ci et­nič­kih gru­pa.

Ma­ke­do­ni­ja je već 26 go­di­na ne­za­vi­sna na­ci­o­nal­na dr­ža­va. Ne­ki ci­ni­ci u Ma­ke­do­ni­ji ka­žu – 26 iz­gu­blje­nih go­di­na, jer svi po­ku­ša­ji da se iz­gra­di jed­no ma­ke­don­sko ci­vil­no dru­štvo, i po­sle krat­kog gra­đan­skog ra­ta, bi­li su uza­lud­ni. Po­što je ra­ču­ni­ca pra­vlje­na bez Al­ba­na­ca, či­ji agre­siv­ni na­ci­o­na­li­zam ni­je uzet u ob­zir. Na­ci­ja ko­ja se bo­ri za go­li op­sta­nak sko­ro da ne mo­že se­bi da do­zvo­li luk­suz ci­vil­nog dru­štva.

Ma­ke­don­ci­ma za­i­sta ni­je bi­lo la­ko. Gr­ci ih op­tu­žu­ju za kra­đu ime­na i isto­ri­je, Bu­ga­ri za kra­đu je­zi­ka i ve­re. Sa­da­šnje po­sto­ja­nje Ma­ke­do­ni­je pri­zna­je se sa­mo kroz nje­no ra­ni­je po­sto­ja­nje, „Biv­ša Ju­go­slo­ven­ska Re­pu­bli­ka Ma­ke­do­ni­ja”. Po­sto­je­ća Ma­ke­do­ni­ja na me­đu­na­rod­nom pla­nu, što se ti­če ime­na, ne po­sto­ji.

Od­no­sno, ona ko­ja vi­še ne po­sto­ji i da­lje po­sto­ji. Da je po Gr­ci­ma, Ma­ke­do­ni­ja bi tre­ba­la da se zo­ve „Ni­či­ja ze­mlja”, ili „Biv­ša ju­go­slo­ven­ska re­pu­bli­ka br. 5”. Šta su, me­đu­tim, Ma­ke­don­ci ako ne po­sto­ji Ma­ke­do­ni­ja? Se­ver­ni Ma­ke­don­ci? No­vi Ma­ke­don­ci?

Ma­ke­do­ni­ja je u svet­sku po­li­ti­ku ušla na­iv­no, sle­di­la je pri­ma­mlji­ve po­zi­ve Za­pa­da i ubr­za­la de­fi­ni­ti­van kraj Ju­go­sla­vi­je. Iz da­na­šnje per­spek­ti­ve ma­ke­don­ski stra­ho­vi od op­stan­ka u jed­noj skra­će­noj Ju­go­sla­vi­ji sa­da sva­kom objek­tiv­nom po­sma­tra­ču iz­gle­da­ju pot­pu­no neo­sno­va­no. I u ta­kvoj skra­će­noj Ju­go­sla­vi­ji ma­ke­don­ska po­li­tič­ka eli­ta ima­la bi me­sta na po­li­tič­koj sce­ni, u di­plo­ma­ti­ji, u voj­sci.

Al­ban­ski se­pa­ra­ti­zam lak­še bi se kon­tro­li­sao. Ide­ja dru­ge Ju­go­sla­vi­ja po­mo­gla je na­sta­nak ma­ke­don­ske na­ci­je, Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić ni­je imao na­me­ru da iz­vr­ši anek­si­ju Ma­ke­do­ni­je. Ona bi i u skra­će­noj Ju­go­sla­vi­ji ima­la sve ono što je ima­la u SFRJ.

Sa­da se Biv­ša Ju­go­slo­ven­ska Re­pu­bli­ka Ma­ke­do­ni­ja na­šla sa­ma na ve­tro­me­ti­ni. Bu­gar­ska ma­ke­don­sko na­ci­o­nal­no pi­ta­nje odav­no sma­tra svo­jim pi­ta­njem, So­fi­ja bud­no mo­tri na raz­voj do­ga­đa­ja u Sko­plju, Gr­ci bru­tal­no uce­nju­ju oko ime­na, po­vrat­ka u Ju­go­sla­vi­ju vi­še ne­ma, od­no­si sa Be­o­gra­dom su pri­lič­no hlad­ni, stan­dard sta­nov­ni­štva ni­je na­pre­do­vao ko­li­ko se oče­ki­va­lo, u po­lju na­pe­to­sti iz­me­đu na­ci­o­nal­nih pre­ten­zi­ja i za­vi­sno­sti od Za­pa­da ne ži­vi se na­ro­či­to ugod­no.

Po­de­la dru­štva na dva na­ci­o­nal­na ta­bo­ra vi­še je ne­go oči­gled­na, biv­ši po­bu­nje­ni­ci-te­ro­ri­sti da­nas su uva­že­ni i pri­zna­ti po­li­ti­ča­ri na vi­so­kim funk­ci­ja­ma u dr­ža­vi, Ustav je mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru, dok se kao re­al­ni ustav za­pra­vo na­met­nuo na­ci­o­nal­ni apart­hejd. Svi ži­vot­ni do­me­ni su pro­že­ti et­ni­za­ci­jom, i to je de­fi­ni­tiv­ni ko­rak ka fe­de­ra­li­za­ci­ji dr­ža­ve. Spo­ra­zum iz Ohri­da i Ti­ran­ska plat­for­ma ni­su ne­u­tra­li­sa­li na­pe­to­sti u me­đu­na­ci­o­nal­nim od­no­si­ma, već su ih sa­mo in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­li.

Pro­ces „Part­ner­stvo za mir” ni­je Ma­ke­do­ni­ji do­neo ni­šta po­seb­no, jer part­ne­ri ni­su po­mo­gli da se obez­be­di mir, već su do­pu­sti­li oru­ža­nu po­bu­nu, i isto­vre­me­nim vr­še­njem di­plo­mat­skog pri­ti­ska na Sko­plje uči­ni­li da voj­na uce­na bu­de za­i­sta i efek­tiv­na. Po­sle su part­ne­ri po­bu­nje­ni­ke-te­ro­ri­ste iz Ara­či­no­va i Te­to­va još i spa­sa­va­li. Ma­ke­don­ci su se ta­da ose­ća­li pre­va­re­nim.

U vre­me agre­si­je NA­TO-a na SR Ju­go­sla­vi­ju 1999. go­di­ne de­sni­čar­sko-na­ci­o­na­li­stič­ka par­ti­ja VMRO je NA­TO-u sta­vi­la te­ri­to­ri­ju Ma­ke­do­ni­je na ras­po­la­ga­nje za ras­po­re­đi­va­nje kop­ne­nih sna­ga ali­jan­se za rat pro­tiv SR Ju­go­sla­vi­je. Dat je i va­zdu­šni pro­stor Ma­ke­do­ni­je za bom­bar­do­va­nje Ju­go­sla­vi­je. Uz ko­ri­šće­nje an­ti­srp­skog ras­po­lo­že­nja, ma­ke­don­ski po­kret so­li­dar­no­sti sa Ju­go­sla­vi­jom za­dr­žan je na gra­ni­ca­ma.

Ma­ke­do­ni­ji pre­ti ko­sov­ski sce­na­rio. Sa no­vim ime­nom, ili bez no­vog ime­na, vr­hu­nac na­ci­o­nal­ne kri­ze tek pred­sto­ji. Za­pra­vo, tu­žne su sud­bi­ne ne­kih biv­ših ju­go-re­pu­bli­ka, u BiH stran­ci su iza­bra­li him­nu i za­sta­vu dr­ža­ve, u Ma­ke­do­ni­ji stran­ci dik­ti­ra­ju ime dr­ža­ve. Još jed­na po­tvr­da da ju­go­slo­ven­ska kle­tva po­la­ko sti­že: „što ju­žni­je to tu­žni­je”…

(Politika)