LAZANSKI OTKRIO NJIHOVE PLANOVE: Da li će biti američke invazije na Venecuelu? (VIDEO)

Pored toga što samoproglašenom „prelaznom predsedniku“ Venecuele Huanu Gvaidu nedostaju politički i pravni legitimitet, kao i novčana sredstva, nedostaje mu i moć. Zbog toga moć pokušava da nađe u vojsci.

U emisiji „Na nišanu Lazanskog“ diplomata, bivši ambasador SRJ u Meksiku Dušan Vasić sa Fakulteta za poslovne studije i pravo i Srđa Trifković, publicista i istoričar, razgovarali su o situaciji u Venecueli — hoće li venecuelanska vojska ostati verna predsedniku Maduru i da li je projekat državnog udara u Venecueli propao. Telefonom se iz Meksika javio Dejan Mihailović, profesor na Tehnološkom institutu Monterej.

U tome što se i predsednik Maduro i samoproglašeni „prelazni predsednik“ Huan Gvaido obraćaju vojsci, prema Vasićevim rečima, nema ničeg čudnog.

„Samoproglašeni vršilac dužnosti predsednika pokušava da nadoknadi ono što mu nedostaje. Nedostaje mu politički legitimitet, pravni legitimitet, nedostaju mu novčana sredstva i nedostaje mu moć. Gde traži moć? Pokušava da je nađe u vojsci. Zašto? Pa on nema neku veliku podršku. Kada pogledate broj demonstranata koji je izašao na ulice, pri čemu Maduro nije zabranio demonstracije, to je veoma mali broj u odnosu na 30 miliona stanovnika Venecuele“, kaže Vasić.

Vojska je u Venecueli tradicionalno na strani šefa države, dodaje on.

Prema Trifkovićevim rečima, situacija u Venecueli već je viđena na kijevskom Majdanu.

„Ovde imamo primer kako zapadni savremeni postmoderni svet funkcioniše u stvari po lenjinskom principu. Lenjinski princip je da je svaki čin opravdan i progresivan ukoliko doprinosi napretku proleterske revolucije i maršu progresa ka besklasnom društvu. Drugim rečima, ubistvo carske porodice i još dva miliona civila u građanskom ratu i sve ono što je Đeržinski radio sa Čekom, bilo je savršeno O.K. Na isti način, danas se u zapadnom svetu vrednuju ishodi, a ne procesi“, kaže Trifković.

Legalnost čina kojim se Huan Gvaido proglasio za predsednika Venecuele nije važna, jer vodi ishodu koji je na Zapadu željen, smatra on.

Činjenica koja Maduru ne ide u prilog, kaže Trifković, jeste to da je uticaj SAD u Latinskoj Americi bitno porastao u odnosu na prethodni period.

„Ne bih se uzdao da će oružane snage Venecuele ostati principijelne, čvrste i dosledne do kraja. Iskustvo sa latinoameričkim oružanim snagama govori da su to često i samoslužeće, na svoj način, oligarhijske grupe visokih oficira koji, na kraju balade, uvek procenjuju šta je za njih najbolje, a ne za naciju u celini“, smatra Trifković.

Od 32 ministarstava, koliko ima venecuelanska vlada, 12 je pod direktnom kontrolom vojske. Poslednje koje je prešlo pod njenu kontrolu je ministarstvo za naftu, što Vasić tumači time što je dokazano da je u tom ministarstvu bilo najviše korupcije.

Govoreći o tome hoće li venecuelanska armija nastaviti da podržava Nikolasa Madura, Dejan Mihailović podseća na prvi (neuspeli) pokušaj državnog udara u Venecueli, protiv pokojnog predsednika Uga Čaveza, aprila 2001.

„Vojska je u ono vreme bila prevrtljiva, da tako kažem. Međutim, kada je kasnije na videlo isplivala volja naroda, Čavez je pobedio i vratio se na mesto predsednika. Mislim da u ovom momentu ne postoje indicije u bilo kom delu elitnih jedinica Venecuele da se priklone samoproglašenom predsedniku. Mislim da će vojska ostati na strani ustava i predsednika Madura i mislim da je u tom kontekstu nerealno da dođe do nekog državnog udara koji bi prouzrokovao krvoproliće, masovno nasilje na ulicama i tako dalje“, kaže Mihajlović.

Sagovornici Miroslava Lazanskog kategorički tvrde da američka vojna intervencija na Vanecuelu ne dolazi u obzir. Amerika više voli da koristi proksije, kaže Trifković.

„U ovom trenutku ne verujem da će biti bilo kakvog pokušaja direktne ili indirektne vojne intervencije, jer upravo je to ono što bi Maduru definitivno išlo naruku“, kaže on.

Amerika će, predviđa Vasić, pokušati da nekog drugog gurne u intervenciju ili će pustiti Gvaida da pokuša da za svoje ciljeve pridobije vojsku.