NA IVICI SUKOBA: Ako bukne rat na Crnom moru, ni Srbija neće biti pošteđena.. (VIDEO)

Vojne igre u Crnom moru poslednjih dana ne bi trebalo da prerastu u veći sukob, mada je uvek moguće da neki incident proizvede i sukob većih razmera.

 

Sagovornici ukazuju na to da veliki broj NATO vojnika na ruskoj granici svakako dodatno podgreva situaciju, ali se pitaju da li je demonstracija vojne sile upućena Moskvi ili Ankari.

Govoreći o geostrateškom značaju Crnog mora, politikolog Aleksandar Pavić kaže da je posebno važan za Rusiju zato što je to njen prozor u toplo more. Podseća da Rusija odavno teži da izbije na Mediteran, a da je politika zapadnih sila unazad 200 godina da je spreči u tome.

Stvari uvek mogu da izmaknu kontroli i u Crnom moru se odvijaju političke i vojne igre. Pavić smatra da NATO ne može apsolutno da parira Rusiji po broju vojnika bilo gde duž granice sa Rusijom, ali da i mali broj vojnika može da služi kao okidač.

„Ako dođe do nekog incidenta, to je odmah povod za mnogo širu mobilizaciju, za pogoršanje odnosa između država, i to je ono što je opasno. To je više od političkih igara, u tom smislu bilo kakav incident može da se pretvori u ozbiljnu političku krizu. Što je više dodira između NATO-a i Rusije duž cele zapadne granice sa Rusijom, to je više mogućnosti da dođe do incidenta i krize“, kaže Pavić.

Ulazak američkog razarača u Crno more vojni analitičar Aleksandar Radić vidi kao demonstraciju sile. Smatra da Amerikanci vode igru koja je jako ozbiljna, i kad je reč o Crnom moru, nije usredsređena toliko na odnos prema Rusiji, koliko je važno šta će Turska da uradi.

„Turska doslovce izmiče stolicu na kojoj sedi u NATO-u. Decenijama je to bila zemlja sa najbrojnijom vojskom NATO-a, na njoj počiva južno krilo NATO-a. Sada Turska vodi izrazito agresivnu nacionalnu politiku“, kaže Radić.

On podseća na krizu u odnosima Rusija—Turska posle obaranja Su-24 za koju je pronađen zajednički jezik jer Rusija sada gradi savezništva od Turske do Saudijske Arabije.

„U tom pojasu je potpuno uzdrman koncept onog mehanizma uticaja koji je imala Amerika, ne NATO, nego SAD. Mnogi indikatori ukazuju na to da Amerikanci nisu bili nevini kada se desio puč u Turskoj“, kaže Radić.

On smatra da postoji potreba Amerike da Tursku podseti na prisustvo svoje sile. Radić pita kome Amerikanci šalju poruku kada njihovi brodovi prolaze pored obale Turske i idu u Crno more, u trenutku kada je zaključen ugovor između Moskve i Ankare o kupovini, odnosno transferu tehnologije za raketni sistem protivvazdušne odbrane S-400 iz Rusije.

„Nije reč o pukoj tehnologiji, već o jednom partnerstvu gde govorimo sada o mogućnosti prenosa tehnologija. Vladimir Vladimirovič Putin je na poslednjoj seriji sastanaka sa liderima Turske i Saudijske Arabije odobrio upravo ono što Zapad nikad nije hteo da uradi tim zemljama — samostalnost, samodovoljnost u njihovoj vojnoj proizvodnji. Saudijska Arabija je dobila licencu za proizvodnju automatske puške i municije. Doslovce od puške na ramenu, do raketa i aviona, te zemlje žele da postanu samodovoljne, a to je možda najveći udarac arhitekturi američke kontrole na Bliskom i Srednjem istoku“, kaže Radić.

Sagovornici podsećaju da konvencija iz Montroa reguliše koliko brodova može da uđe iz zemalja koje nisu crnomorske, u kom periodu, koje su tonaže i ističu da dosad ništa nije prekršeno.

„U pitanju je demonstriranje sile, ali formalno rečeno nije prekršeno nikakvo međunarodno pravo. Ono što je tu bitno je da nije ista situacija sad i pre 2014. godine. Imamo spornu najvažniju teritoriju, Krimsko ostrvo. Amerikanci jasno govore da oni ne priznaju da je to deo Rusije. Dok je to bila teritorija Ukrajine, tu je bio sporazum sa Crnomorskom flotom, tu su mogli da pristaju zapadni brodovi, to je teritorijalni spor kome se ne vidi kraj“, kaže Pavić.

Radić ukazuje i da bilo kakva radikalizacija situacije na prostoru Crnog mora može da ima vrlo ozbiljne posledice i po srpsku bezbednost. Kaže i da je potpuno jasno da je sada Crno more područje koje se intenzivno prati, kad je reč o obaveštajnom radu obe strane.

„Tu prepoznajem, pre svega, nastojanje da se odmere snage, da se doslovce stvori povoljniji politički ambijent u odmeravanju pozicije, ali na jedan način koji je, koliko god medijima izgleda spektakularno, ipak džentlmenski. Turska ni u vreme krize nije osporila pravo ruskim ratnim brodovima da prolaze. Kao što američki raketni razarač može da prođe kroz Bosfor, takođe i ruski brodovi idu u luku Tartus, jer sad Rusija prvi put ima razvijenu infrastrukturu u Sredozemnom moru, jer joj je rat u Siriji doneo mogućnost da Tartus bude baza sa dobrim borbenim obezbeđenjem i ruski brodovi stalno se kreću ka tom pravcu“, kaže Radić.

Pavić kaže da je Crno more mesto gde se pokazuje moć. Parafrazirao je Borisa DŽonsona, pošto je postao ministar spoljnih poslova, a kad je prestao da bude gradonačelnik Londona, da je Evropska unija krenula putem Hitlera i Napoleona, samo drugim metodama.

„Ja bih rekao da to isto važi i za NATO. Nažalost, Crno more je, uz Baltik, mesto sve većih tenzija i sučeljavanja, i ne mislim da je to dobro. Iz te bahatosti i agresivnosti Zapada, Rusija je uspela da izvuče neku korist, konkretno na Bliskom istoku. Konkretno rusko-tursko zbližavanje je isto dobra stvar i sad je samo pitanje da li tu može da se napravi neka nova ravnoteža na relaciji Rusija—Turska—NATO, jer za Tursku ne može više da se kaže da je ona u NATO-u u punom smislu kao što je bila. Možda će doprineti da se napravi neka ravnoteža u Crnom moru. Mada, sa Turcima se nikad ne zna. Turska nije stabilna onoliko koliko je bila pre puča i pitanje je kad će opet da bude“, kaže Pavić.

rs.sputniknews.com