Nikita Mihalkov, reditelj: Istopolni brakovi istrebljuju čovečanstvo, to je borba Boga sa đavolom

Kada se film prvi put prikazuje, to za gledaoca postaje dan rođenja filma, a rođendan se slavi sa prijateljima – tako je, u ekskluzivnom intervjuu za RTS, ruski reditelj Nikita Mihalkov objasnio zašto je odabrao da se u Beogradu održi svetska premijera njegovog novog filma „Sunčanica“.

Nikita Mihalkov kaže da „Sunčanica“, iako ratni film, nije film o ratu, već o ljudima koji se pitaju kako je moglo da dođe do toga da braća počnu da ubijaju jedan drugog. Scenario je pisan po istoimenom romanu nobelovca Ivana Bunjina, a glavnu mušku ulogu tumači srpski glumac Miloš Biković. Proslavljeni ruski reditelj u ekskluzivnom intervjuu za RTS, osim o svom novom filmu, govori o svetskom filmu danas, o tome zašto će druga projekcija filma biti održana baš na Krimu, o multikulturalizmu i toleranciji..

Film nas vraća u dvadesete godine prošlog veka, u bratoubilački građanski rat u Rusiji. Ali, da li je to film o samom ratu ili, kako ste ranije radili u svojim filmovima, o atmosferi rata, priča o drugim pojavama?

– Ja ne bih mogao da kažem ni da je to film o ratu, čak ni da je film koji je u ratnoj atmosferi. To je film o ljudima koji se pitaju kako je moglo da dođe do toga da braća počnu da ubijaju jedan drugog. To je veoma važno pitanje, najvažnije pitanje u svakom građanskom ratu jer građanski rat je najstrašnija pojava. To je rat u kojem nema pobednika. Ovaj film je bio naš pokušaj da postavimo pitanje i nađemo odgovor na pitanje kako se sve to dogodilo.

Uvek ste tvrdili da Vas rat ne zanima kao takav, ne sam po sebi. I u prvom i drugom delu „Varljivog sunca“ Vas više interesuje atmosfera, fenomeni života u ratu, učešća Boga u ratu nego sam rat. Da li je to tako i u ovom filmu?

– Apsolutno. S tim što je intonacija filma sasvim drugačija nego u „Varljivom suncu“. U drugom delu „Varljivog sunca“ mi vidimo sam rat i pokušavamo da otkrijemo gde je Bog u ratu. Zašto se dešava da osam ljudi ide šumom, jedan zastane da se olakša i on jedini preživi a preostalih sedam u trenutku pogine ili obrnuto, samo on pogine a oni ne… Pokušavamo da saznamo otkud ta kob… Šta se nevidljivo dešava… To je jedan metafizički film koji je baš o samom ratu. Zato je on pun ratnih scena i prikaza života porodice u ratu.

U ovom filmu je drugačije. Rat je završen, izgubljen. Tek predstoje tridesete i četrdesete godine sa svim posledicama. U ovom filmu Bela armija se povlači. I na poslednjoj obali oni razmišljaju, kada već nema pucnjave, više niko nikoga ne ubija, ne masakrira, ne urezuje zvezde u telo. Samo postoji pitanje „Kako se sve ovo desilo?“ Zašto se desilo, koji su uzroci? To je glavno filozofsko pitanje filma i ja sad neću da vam prepričavam tok misli, ali verujem da će ga gledaoci osetiti.

Mislite li da ste u filmu, makar indirektno, dali predlog mogućeg odgovora na to pitanje?

– U filmu postoji odgovor na to pitanje. Nije direktan, ali je tu i mislim da će misleći čovek koji je kupio kokice da mu traju samo do pola filma, osetiti taj odgovor. Za mene je to principijelno važno. Ja sam 37 godina čekao da Bunjina pretočim u film jer je to ranije bilo teško, ovde u Rusiji Bunjin nije bio priznat pisac. Kada smo počeli da pišemo scenario mnogo smo čitali. Kada smo pročitali sva svedočanstva o čudovišnim zločinima Crvene armije, o tome šta se tada dešavalo, kakve užasne stvari, naš prvi poriv je bio da napravimo nešto strašno, kao dokument koji bi ljudima govorio o tome šta se dešavalo.

Međutim, kada smo napisali taj scenario i počeli da radimo na njemu, ja sam shvatio da ne želim da snimim takav film jer mene ne interesuje sama konstatacija činjenice da su se dešavala zverstva i s jedne i s druge strane, već me interesuje odgovor na pitanje kako je tako nešto moglo da se dogodi. Kada je došlo do sloma, koliko je vremena bilo potrebno za taj slom, za to da se čovek dovede odavde dovde. To sad vidimo u Ukrajini. Bile su potrebne samo 23 godine da bi se podigla pokolenja koja nemaju predstavu o tome da su Rusija i Ukrajina nekada bile jedna zemlja, da su njihovi očevi i dedovi ratovali i ginuli jedan uz drugog, da je Bandera bio fašista, da su u Galiciji streljali ljude, itd.

Odraslo je pokolenje kojem se to više ne može objasniti i koje je za Rusiju izgubljeno. U stvari, bojim se da je ta generacija izgubljena i za svet i za Evropu jer za samu Evropu nema nikakvog smisla i logike da pod svoje okrilje prima ljude koji njoj streme ali mrze druge ljude sa kojima Evropa sarađuje, trguje i neguje odnose. Mislim da je neverovatna, ogromna šteta nanesena Ukrajini i u velikom meri krivim za to Rusiju jer je na podizanje takve generacije reagovala „nema veze, to je Ukrajina, biće sve u redu, nije strašno… Sešćemo, pojesti slaninice, popiti ukrajinske Gorilke i sve ćemo rešiti“. E pa, nećemo rešiti!

Kada već pominjete Ukrajinu, Vi ste na ovom filmu počeli da radite pre početka sukoba.

– Znam, često mi se to dešava…

Svesni ste da će se Vaš film tumačiti kao pokušaj da sa svoje političke tačke gledišta objasnite događaje u Ukrajini?

– Ne može se svakome kolač umesiti. Već sam imun na takve stvari. Toliko godina o meni svašta pričaju i izmišljaju. Važno je shvatiti da nije toliko bitno šta o tebi misle koliko šta ti misliš. Za mene je to već postao način života jer ljudi koji me uopšte ne poznaju govore o meni gluposti i gadosti. Za mene bi tužno i bolno bilo kada bi ljudi koji me dobro poznaju rekli da sam ovakav ili onakav. A kada oni koji me nikada nisu videli, nikada sa mnom razgovarali i uopšte me ne poznaju, slušaju o meni i čitaju na internetu pa onda prave spletke, onda je to njihov problem.

Čoveku koji oko sebe stalno sakuplja zlo usmereno na drugog čoveka, to zlo će se pre ili kasnije vratiti. Zato ja takve ljude žalim i ne gubim na njih vreme. A što se tiče toga da je film aktuelan – umetnicima se to dešava. Ja sam i film „Dvanaest“ snimao pre šest-sedam godina, a pre dve godine su deliće iz njega počeli da puštaju u vestima kao neku vrstu poruke koju sam poslao. Svaki film je na neki način poruka.

I „Varljivo sunce“ je film koji je za pet-šest godina pretekao svoje vreme. Gledali su ga kao ratni film, a on je u stvari priča, bajka. Jedna metafizička, suptilna, kako bih rekao, legenda, pripovest. Puškin je govorio da umetničkom delu treba suditi po zakonima po kojima je napravljeno. Ako biste „Varljivo sunce“ posmatrali kao istorijski, dokumentarni film, on ne bi izdržao kritiku. Ali to nije takav film. Neki ljudi su čak izdali knjigu pod naslovom „Greške u ‘Sibirskom berberinu’“. I tamo su pronašli da te godine o kojoj govori film oficiri nisu imali osam zvezdica na epoleti nego šest. Izbrojali su na američkoj zastavi koja je u kadru tri i po sekunde… zaustavili su kadar i izbrojali više zvezdica nego što je Amerika tada imala država.

Znam takve sajtove koji to rade, urade to sa svakim filmom.

– U redu je da se znaju tačni detalji nekih stvari. Ako imate dokument za koji neko odgovara, može se reći da nešto nije tačno. Ali, kada govorimo o umetničkom delu, o filmu u kojem su imena ljudi izmišljena, u čemu je onda smisao te opsesije tačnošću detalja. Mogli bi tako da uzmu i Jevanđelje pa da kažu da ne može da bude da čovek leži u grobu pa posle ustane. Ali u neke stvari treba prosto verovati. Ako hoćeš da ljudi veruju u nešto u šta si ti poverovao, trudi se da se javi osećanje da je nešto ispravno, a ne da su tačno prebrojane zvezdice na američkoj zastavi.

Sada već znamo da će svetska premijera novog filma biti u Beogradu 3. oktobra. Zašto u Beogradu, a ne na nekom drugom mestu?

– Kada se film prvi put prikazuje, to za gledaoca postaje dan rođenja filma. A rođendan se slavi sa prijateljima, i zato u Beogradu a ne u Briselu.

I odmah iz Beograda idete na sledeću projekciju na Krim. I opet će analize reći da je izbor maršrute Moskva–Beograd–Krim, odraz politike Kremlja i da tu maršrutu niste sami smislili već u dogovoru s političarima u Kremlju.

– Neka priča ko šta hoće. Krim je zaliven ruskom krvlju. Svi likovi iz mog filma polaze sa Krima. Turaverov je napisao stihove „Krenuli smo svi sa Krima kroz vatru i dim i s ogromnom tugom u srcu, ustrelih konja svoga“. Sa Krima je otišao Vrangel, Šmaljov, Bunjin. Iljin, svi su se evakuisali sa juga Rusije. Zato bi bilo čudno da snimim film o tom mestu, a rusku premijeru organizujem u Krasnojarsku.

Ja veoma volim Krasnojarsk, štaviše otuda su moji preci, i da sam o njima snimao film, premijera bi bila u Krasnojarsku, ali u ovom filmu svi su likovi na Krimu, radnja filma se tamo dešava i tamo će biti premijera. I da, znam da će neki reći da je to bilo naređenje iz Kremlja, ali neka misle šta hoće. Znate, imam prijatelje, saradnike, bliske osobe, glumce, ljude sa kojima donosim takve odluke kao što je mesto premijere. Bitno mi je sa njima da se složim. Znate kako kažu, nek si samo u miru sa sobom i Gospodom Bogom, a ljudi će uvek pričati. Ti koji odmah smisle neku zloću i misle da će ta zloća nešto da pokvari nekom drugom, takvi ljudi ne treba da me uznemiravaju.

Koliko sam shvatio, Vi planirate da ta premijera u Beogradu bude veliki događaj. Pozivate svoje prijatelje iz sveta filma sa svih kontinenata, biće mnogo slavnih na jednom mestu i Beograd bi trebalo da postane svetska prestonica filma makar na jedan dan.

– Da, zvao sam mnogo ljudi. Emir Kusturica je rekao da će doći. Moji glumci bi trebalo da budu tamo. Moj junak Miloš me je pitao može li da dobije karte za premijeru. Ja ga pitam koliko će, dve, tri, pet… On kaže, može li dvesta? Naravno, izvoli, ima tri i po hiljade mesta u sali. Kao što rekoh, to će biti dan rođenja filma i pozivam sve svoje prijatelje. Drago mi je što nijedan od njih, ukoliko, naravno, nije negde na snimanju, nije rekao da neće doći.

Mesto održavanja premijere nije jedini srpski momenat u ovom Vašem umetničkom delu. Iz Srbije su i glavni glumac i montažer…

– Da, montažer i prvi asistent i šef paralelne grupe Stanislav Popović. A u pozadini je lik Emira Kusturice jer montažer Mića Zajec je Emirov montažer, on mi ga je preporučio i evo, zajedno pravimo već četvrti film. Mići je, inače, trećeg oktobra rođendan, tako da mogu da kažem da sam mu iz zahvalnosti za odličan rad doneo film u Beograd.

Naravno, iako volim da radim sa Srbima, kada se pravi film ipak profesija igra ključnu ulogu. Recimo, majstori slike su ekipa iz Francuske koja je apsolutno genijalna. Vensan Argami je najveći profesionalac i već dugo radimo zajedno. Video sam Milošev film i pozvao ga da radimo zajedno. Stanislav sa bavio kompjuterskom grafikom i bio mi prvi asistent, sa Mićom radim već četvrti film. Nemoguće je raditi sa profesionalcem, posebno u fazi postprodukcije, ukoliko ga ne voliš i ne osećaš.

Možeš da angažuješ odličnog vozača ili sjajnog tonskog snimatelja koji će sve uraditi odlično a sa kojima uopšte ne progovoriš. Ali, kad montiraš film, to je tanani, suptilni proces gde se sve meri na perce, na dah, na vrhovima prstiju. Tako nešto ne možete da radite sa nekim sa kim vam je neprijatno da razgovarate ili različito razmišljate. Na primer, ja Mići kažem: „Hteo bih da taj kadar ili ta scena bude malo toplija.“ I on zna šta ja podrazumevam pod toplija. Neće zagrevati kompjuter pod kvarcnom lampom. Dakle, ako se lepo slažete i gledate u istu stranu, to je to.

Shvatam, ja i za jednostavnije televizijske forme volim sam da izaberem snimatelja i montažera.

– Naravno, najvažnije je da verujete jedan drugom, da pitate „kako bi ti to uradio“ ili „kako si ti to zamislio“. Na primer, Mića meni izmontira scenu i kaže mi „Evo, je li to ono što si tražio?“ Ja kažem „Jeste“. A on će meni „Ali ima i druga varijanta, vidi kako sam ja“. I ja pogledam i svidi mi se neki deo, i iskombinujemo moju ideju i njegovu. On nije puki izvršilac mojih uputstava koji zna brzo da radi na tastaturi. On me čuje i oseća. Isto je i sa Vensanom. On ne govori ruski, ja ne govorim francuski, ali malo prstima, malo pevkanjem, sve se razumemo, to je čudesno, kad film odjednom zazvuči. U tom smislu je sa Mićom neverovatno lako raditi, reditelji će me shvatiti, jer on unapred misli i o tonu i o govoru kada montira. Ranije se bavio tonom i ima veliku biblioteku raznih šumova ili čak ide na ulicu i snima ih da bi dodao u scenu. I ja dobijem scenu koja je već obučena, nije gola.

Opštije pitanje. U kakvom je stanju svetski film danas i kakvu ulogu u svetu filma igra ruski film?

– Kriza je ogromna… kriza ideje… Svet se ponaša kao dete kojem govore da nešto ne radi a on to ipak radi. „Ne diraj šibice, ne diraj peć, opeći ćeš se, ne diraj nož, poseći ćeš se.“ On ipak hvata rukom, opeče se, ali kao dete koje neće da prizna grešku, on ćuti i ne govori drugome da pazi već ga pušta da se i on opeče da ne bi bio sam u gluposti. Na prvi pogled multikulturalizam, tolerancije, međusobno razumevanje sve su divne reči, ali se ta ideja završava nečim sasvim drugim – izolacijom.

Dolaze ljudi kao emigranti koji žive u enklavama, izolovani, neće da se asimiliraju, neće da prihvate tuđu kulturu. To nije multikulturalizam i to kod domaćina izaziva veliki snobizam i prezrenje prema niščima. A svi pričaju o demokratiji, toleranciji i razumevanju za sve ljude. A tog razumevanja uopšte nema. Zato su eksplodirale desničarske partije jer Francuzi kažu: „Čekajte ljudi, ja neću da na Šanzelizeu vidim samo Kairo i ništa drugo. Nemam ništa protiv… ali.“

Dakle, ono što se smatra nacionalizmom i netrpeljivošću u stvari je samoodbrana jer ne primate vi u svoju zemlju iste kao što ste vi. Ljudi dolaze sa svojim istorijama, svojom kulturom, svojim navikama itd. Vi im govorite da rade jedno a oni bi drugo, vi ih nudite svinjetinom, oni je ne jedu i dolazi do situacija koje stvaraju netrpeljivost. I onda se ljudima nameće šta moraju što još produbljuje problem.

Da ne govorim o istopolnim brakovima. To je istrebljenje čovečanstva. U Nemačkoj je nedavno bio slučaj da je devojčica izašla sa časa seksologije jer joj je bilo neprijatno. Nije iz takve porodice gde se priča o takvim stvarima. I pošto njen otac nije hteo da plati kaznu, poslali su ga na jedan dan u zatvor. Ne zato što je izostala sa časa nemačke književnosti već sa predavanja o muškim i ženskim polnim organima. Mislim da to nije čistunstvo ili moralizatorstvo već je reč o tome da se udara na ono što je Gospod Bog imao na umu kada je stvaro čoveka. U tome je problem.

Mislite li će ljudi prognati Boga?

– To je oduvek bila borba. Borba Boga sa đavolom. Mislim da će proces rušenja vere otrezniti ljude kada dođu do kraja puta i više ne budu imali kuda. Zombiranje ljudi je već došlo do takvog stapena da ljudi ne shvataju da već lete, padaju, misle da je to san dok se ne razbiju o stene na dnu. I pokušava se da se taj slatki san ne prekine i da ljudi ne shvate šta se sa njima dešava. O tome je uostalom i naš film. Njegovi junaci su se suviše kasno zapitali kako se to desilo. Trebalo je pitanje postaviti ranije.

U početku govoriš da su to deca, neka se igraju, nema veze ako su ovakvi ili onakvi, sve je tolerantnost, razumevanje, a na kraju se pojavljuje monstrum kojeg si sam stvorio i koji te više uopšte niti sluša niti čuje. Junaci našeg filma su stvorili, ne želeći to, onog ko će ih pogubiti, stvorili su ga sopstvenim rukama. Dečkić kojem su samo govorili – igraj se, ne brini, ne pričaj gluposti. On raste i u nekom trenutku shvata da sme i ovo, jer mu niko nije rekao da ne sme. A on je hteo da sazna, pitao je. Odgovarali su mu: „Kad porasteš, saznaćeš.“ I on je porastao. A oni su i te kako saznali da je on porastao.

Bilo bi lepo ovde završiti intervju, ali moram da Vas pitam da li ste razmišljali da snimite film zajedno sa Vašim starijim bratom Andrejem koji je dobio Srebrnog lava.

– Ja sam sa njim već snimao, ali kao glumac u filmovima koje je on režirao poput „Sibirijade“. Ja volim s njim da radim kao glumac s režiserom. Ali bih hteo da kažem nekoliko reči o dvostrukim aršinima. Drago mi je zbog mog brata što je dobio nagradu u Veneciji, divan film je snimio. Ali, zamislite, ja sam svoj film poslao na festival i predložio da uđe u program. Nisu mi čak ni odgovorili.

Dvaput sam bio dobitnik njihove glavne nagrade, a oni ni da mi odgovore. Nije moguće da sam snimio takvo govno od filma da nije bilo vredno pisma kojim bi me odbili. Ili možda jesam, ali ako jesam dajte da se film uvrsti u program pa neka ga novinari i publika rastrgnu na komade. Nek se lepo vidi da je nekad dobar reditelj postao loš reditelj. To je, ako me ne vole, izvanredna prilika koja se ne propušta, da pred svima pokažu – evo dobrog brata sa dobrim filmom i evo lošeg brata. To je dramaturgija kojom se prosto moraš poslužiti. Ali ne, oni jednostavno uopšte ne odgovore. A zašto?

To sam ja Vas hteo da pitam.

– Hajde da beogradskoj publici prikažemo film pa ću ih ja pitati da li znaju zašto mi nisu ni odgovorili iz Venecije. Kad vide film biće im jasno.

Čekaćemo na odgovor do tada.

– Pogledajte film i znaćete odgovor.

(RTS)