Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Nakon Kosova i Crne Gore u fokusu američke politike ponovo će se naći BiH, odnosno Republika Srpska. Krajnji cilj nove diplomatske ofanzive Vašingtona biće smanjenje ruskog uticaja na Balkanu, smatra profesor na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici Dejan Mirović, ističući da će taj proces ići “korak po korak”.
– Prvo su uništili srpski otpor na Kosovu i Metohiji. Nametnuli su Briselski sporazum, ukinuli srpsku policiju, pravosuđe i civilnu zaštitu i sada dovršavaju svoj plan u ovoj južnoj srpskoj pokrajini. Na red je došla i Crna Gora, a Republika Srpska će nakon nje postati nova meta Vašingtona, jer su Srbi tu najjači.
Pretpostavljam da će pokušati da dodatno derogiraju nadležnosti institucija Republike Srpske. Zbog toga će se i Milorad Dodik naći pod jednom baražnom vatrom i pritiscima zapadnih centara moći. I to ne zato što je on ruski poslušnik, kako ga nazivaju na zapadu, već zato što je Dodik jedan od najvećih zagovornika izvornog Dejtonskog sporazuma – istakao je Mirović u intervjuu za “Glas Srpske”.
Američka administracija se opet uključila u rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije. Da li očekujete da ovog puta dođe do nekog sporazuma i kako bi on mogao da izgleda?
Imam nepoverenje prema svim predstavnicima koje Vašington imenuje za Balkan. Takođe, kao pravnik, smatram da je svaka priča u vezi sa podelom Kosova i Metohije i predavanje preko 90 odsto teritorije južne srpske pokrajine, uključujući i deo južne Srbije – teritoriju Preševa i Bujanovca, apsolutno nezakonito i neustavno.
To je za mene šokantno i potpuno nerazumno. Ne mogu da shvatim da neko razmišlja o predaji Pećke patrijaršije, Gračanice, Dečana, Bogorodice LJeviške i 1.600 sakralnih objekata Eparhije raško-prizrenske. Čak ni otomanska imperija i drug Tito i komunisti nisu uspeli da dobrovoljno nateraju Srbe da predaju svoje crkvene i duhovne svetinje. A one su toliko važne za celi srpski narod, kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Ne postoji ništa vrednije od toga i ne možemo se odreći tih svetinja i svojih korena.
Znači podela Kosova za vas nije opcija?
Pokušavam sve sagledati na objektivan način. Da isključim osećanja. Predsednik Aleksandar Vučić je prilikom svoje posete Kosovskoj Mitrovici rekao da je državna politika Srbije – podela Kosova i Metohije. To su u nekoliko navrata ponovili i gotovo svi srpski ministri, uključujući i ministra odbrane Aleksandra Vulina.
Nemam ništa protiv toga da svako iznese svoju ideju, ali zna se kako se menja Ustav Republike Srbije, dvotrećinskom većinom u parlamentu ili referendumom. Ono što je i laiku jasno jeste da taj plan postoji, što se može videti i iz poslednjih izjava zvaničnika američke administracije.
Čak je o takvoj opciji govorio i novi kosovski premijer Aljbin Kurti. Ponoviću, o tome se može odlučiti samo na referendumu i nakon što se eventualno promeni Ustav Srbije, a ne ovako kako se sada radi. Ovo mi liči na ono o čemu je svojevremeno pričao veliki nemački pravnik Karl Šmit, koji je govorio o suspenziji ustava i jednoj vrsti vanrednog stanja. Ja sam protiv toga. Kuća se ne pravi od krova, već od temelja.
Ako sam dobro shvatio, vi smatrate da bi se trebalo vratiti na početak i Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244?
Da budem potpuno iskren. Ma šta mislili o Vojislavu Koštunici, a nisam neki njegov simpatizer, on je, ako se sećate, odbacio Ahtisarijev plan 2007. godine. On je to uradio uz tadašnju pomoć Ruske Federacije. U međuvremenu, Briselskim sporazumom Srbija je “de fakto” prihvatila dve trećine tog istog plana finskog diplomate.
Ostalo je još samo da se ta rezolucija stavi van snage. Ili, da se “de jure” prizna nezavisnost takozvanog Kosova, a koje bi se posle toga verovatno ujedinilo sa Albanijom. U toj priči Srbija bi dobila nazad nekih osam odsto svoje teritorije i to deo gde živi mali deo srpskog stanovništva. To je protiv srpskih nacionalnih interesa. Ako je Koštunica, koji je tada kao predsednik države bio izložen daleko većim međunarodnim pritiscima to odbio, ne znam zašto se sadašnjim vlastima toliko žuri da bude potpisan taj plan sa Amerikancima.
Kako gledate na predlog da se u sporazum Beograda i Prištine uključe i prava Albanaca u Preševskoj dolini, koji je nedavno izneo američki kongresmen Eliot Engel?
Za mene je indikativno da to niko do sada nije demantovao. Čak je objavljen nekakav plan od 14 tačaka, ako se dobro sećam u nemačkoj štampi. Iz svega ovoga se jasno vidi da se grubo i nasilno devastira Rezolucija 1244 i izlazi se iz njenog okvira. Čak se sada spominje i Preševo i Bujanovac. To je samo korak dalje u ispunjavanju želja Albanaca.
Često u ovdašnjim medijima pročitam kako će Republika Srpska biti kao neka vrsta kompenzacije za Kosovo i Metohiju. Ali niko od inostranih zvaničnika to ne pominje kao jednu od opcija. Mislim da se na taj način pokušava skrenuti pažnja javnosti da se na terenu, polako ali sigurno, sprovodi Ahtisarijev plan u celini.
Iz Vašingtona je saopšteno da Priština mora da ukine takse bez ikakvog uslovljavanja. Zašto više niko ne spominje formiranje Zajednice srpskih opština?
Treba naglasiti da u Briselskom sporazumu nisu predviđeni nikakvi rokovi za formiranje Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji. Što je posebno interesantno, jer ti rokovi su postavljeni za ukidanje srpske policije, pravosuđa i civilne zaštite. To samo govori o tome da nije postojala nikakva ozbiljna namera da se ova zajednica i formira. Ni sa jedne strane.
Prošlo je sedam godina od potpisivanja Briselskog sporazuma, a srpske vlasti su se odrekle gotovo svega. Pristale su čak da uđu u vlast sa Ramušem Haradinajem, a sada evo i sa Aljbinom Kurtijem. Na kraju su nam uveli i takse, a mi nismo dobili ništa. Mislim da se radi o jednoj vrsti neformalnog priznanja takozvanog Kosova. Sledeći korak bi mogla biti podela KiM i zvanično priznanje od strane Srbije. Čini mi se da je to plan Vašingtona. To bi dovelo do proterivanja Rusa sa Balkana, jer su oni i garant već spomenute Rezolucije 1244, a onda i do pristupanja NATO-u od strane Srbije. Amerikanci će tražiti nešto zauzvrat, jer kod njih nema besplatnog ručka.
Šta bi bilo najbolje rešenje?
Trebalo bi pregovarati, kako je to nekada radio već pomenuti Koštunica. Znači može se pregovarati o nekoj širokoj autonomiji Kosova i Metohije. Takvih slučajeva u svetu ima mnogo. Od Hongkonga, pa do Južnog Tirola. “Krov” treba da bude Rezolucija 1244, odnosno da se sve rešava u okviru suvereniteta Srbije. Od vremena Koštunice pa do danas mnogo se toga promenilo u svetu, a pogotovo jer su Rusija i Kina ojačale i stale na noge.
Zbog toga ne vidim kuda sada žurimo. Trebalo bi to politički iskoristiti. Setite se 1999. godine kada je NATO bombardovanje Srbije “predvodio” Havijer Solana. Sada imate neverovatnu situaciju da španski premijer ne želi da se sastane sa predstavnicima vlasti Kosova, jer ova zemlja ne priznaju ovu samoproglašenu državu. Kud Srbija onda žuri, a pogotovo nakon što je francuski predsednik Emanuel Makron rekao da u skoroj budućnosti neće biti primanja novih članica u Evropsku uniju.
Zašto je Amerikancima Kosovo toliko važno, zbog Rusije ili…?
Želi se smanjiti ruski uticaj na Balkanu. Ako se sećate kada je Velika Britanija predložila rezoluciju o genocidu u Srebrenici, upravo je Rusija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija stavila veto i na neki način zaštitila Srbe sa obe strane Drine od jednog užasnog žiga koji su nam oni tada hteli udariti.
Veći broj država je povukao priznanje Kosova i Metohije. Vi smatrate da iza tog povlačenja stoji Moskva, a verovatno i Peking.
To je jasno kao dan. Kada se pogleda sa aspekta međunarodnog prava, povlačenju priznanja je po pravilu prethodilo potpisivanje nekog bilateralnog sporazuma sa Moskvom. Mislim da srpska diplomatija nije toliko zaslužna za to. Ono što mene zapanjuje jeste pitanje kako je moguće da tu činjenicu vlasti u Beogradu ne koriste za osnaživanje svoje pregovaračke pozicije. Umesto toga mi kosovske vlasti nešto molimo da nam “ostave”.
Koji su interesi Rusije na Balkanu?
Oni žele sačuvati teritorijalni integritet Srbije, žele očuvati Republiku Srpsku i Dejtonski sporazum… Oni žele samo da se poštuje međunarodno pravo. Takođe, zbog religijskih i istorijskih veza Rusija podržava i Srpsku pravoslavnu crkvu.
Da li očekujete da vlasti takozvanog Kosova donesu sličan zakon onom u Crnoj Gori, a koji bi bio uvod u “podržavljenje” imovine Srpske pravoslavne crkve?
Ne. Mislim da je to malo verovatno. Koliko mi je poznato, oni to ne mogu uraditi bez “ruku” predstavnika Srpske liste. Kao drugo, ja taj nacrt zakona nigde nisam video. Čini mi se da se radi o skretanju pažnje, a to je da je ovaj zakonski akt u Crnoj Gori donesen u situaciji kada se mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, kao čuvar pećkog trona, najoštrije suprotstavio podeli Kosova. Čini mi se da taj spin ima više veze sa tom njegovom izjavom nego sa nekakvim planovima Prištine.
Kako očekujete da bude završena priča o crnogorskom spornom Zakonu o slobodi veroispovesti?
Ono što je za mene bilo najveće iznenađenje jeste što na litijama ne učestvuju samo Srbi, već i pravoslavci koji se izjašnjavaju kao Crnogorci. I to pokazuje da je crkva uspela da uđe i u glasačko telo Đukanovićeve Demokratske socijalističke partije. Na noge se digla gotovo čitava Crna Gora protiv jednog srednjovekovnog zakona. Kako će se sve završiti? Mislim da mnogo zavisi od Beograda i poteza koje će on povući. Začuđen sam što srpske vlasti do sada nisu uputile nijednu protestnu notu crnogorskim vlastima u Podgorici. Da su to uradili, verovatno bi ova ekipa oko Đukanovića povukla malo ručnu.
Dejan Mirović je profesor na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Objavio je nekoliko monografija i knjiga koje su prevođene i na strane jezike, kao i više desetina naučnih članaka. Od 2007. do 2012. godine bio je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a između 2009. i 2016. i pravni savetnik pred Haškim tribunalom.
Vlasti Crne Gore su ga zajedno sa akademikom Matijom Bećkovićem i istoričarima Čedomirom Antićem i Aleksandrom Rakovićem, proglasile za “državnog neprijatelja”.
(Glas Srpske)
