„Ovo je priča o Srbiji koja kada se pogleda u ogledalo, ponekad ima obraz jednostavan i čist, poput mleka!“

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Svet je otišao dođavola, to je najmanje što se može reći o užasima koji nas obasipaju odasvud – od strave u ulici politike, jeze terorizma, iznenađujuće teze da olovka nije oružje, horora siromaštva, zaprepašćujuće agresije političke korektnosti, porodičnih tragedija i ludila koja nam svakodnevno oduzimaju dah, do uznemirujućih naznaka onoga što bi moglo da se desi. U ovom sveopštem raspirivanju mržnje, rata i osvete, u ovom sistematskom građenju besmisla i potpirivanju očaja, u ovom planetarnom umoru od grozota, pronaći lepu malu priču koja nema nikakve veze sa onim što predstavlja globalnu stvarnost viđenu očima medija, ravno je podvigu.

E, pa, postoji takva priča među nama, i što je najlepše, sami smo je napravili. Jedna siromašna porodica, sa troje dece, iz sela u koje autobus svraća samo dva puta nedeljno, u jednoj potresnoj televizijskoj reportaži, izjavila je da bi sve bilo bolje u njihovim životima, kada bi, nekako, ako bi ikako bilo moguće, imali samo jednu kravu, jer bi onda deca imala mleko, i sir i kajmak, i ne bi bili gladni.

Bez ikakve institucije, fonda i organizacije, bez ikakve medijske pompe, grupa anonimnih ljudi pokrenula je na društvenim mrežama akciju da se deci kupi krava. Objavljen je račun oca porodice, i ljudi su davali koliko su mogli, neki i po 500 dinara. I, pre Nove godine krava, kojoj su deca dala ime Cvetanka, stigla je u njihovo dvorište. Uz kravu, preostalo je novca, pa su kupili i veprića i krmačicu. Deca su ih nazvala Flekica i Beli. Nekoliko dana kasnije jedan čovek iz Austrije poslao je takođe novac, i iz Užica je deci stigla još jedna krava. Sa dve krave i dva praseta, ta porodica je dobila razlog da se osmehne životu. U novoj reportaži o njima, i kravama i prasićima, emitovanoj pre nekoliko dana, majka porodice je izjavila da ako bude sreće i jedna od krava im oteli žensko tele, da će ga rado pokloniti nekoj drugoj porodici koja nema od čega da živi.

Zbog te rečenice, zbog ove priče, kao i zbog njenog glasa koji odzvanja poput kristalnih zvončića, čovek može da pomisli kako nije loše, ponekad, živeti ovde. Jer, ima ljudi, a ima i krava.

Ova priča je priča o Srbiji, o onoj boljoj Srbiji za koju ponekad pomislimo da je nema, da je nestala, da je prebijena, ogorčena i posustala, da je izmanipulisana i obesmišljena, odustala usled svih onih užasavajućih vesti o lopovlucima, malverzacijama, pokradenim dobrotvornim akcijama, o filantropiji koja voli da se slika za udarne vesti, ovo je priča o onoj Srbiji za koju pomislimo da je uzmakla pred bezobzirnošću propagandnog milosrđa koje je postalo drugo ime za ribarenje ljudskih duša.

U ovoj priči postoji još jedan mali detalj, koji je fascinantan: majka ove porodice je dva puta nedeljno javljala organizatoru akcije koliko je novca uplaćeno na račun – do u dinar. Bez ikakvog lukavstva, odugovlačenja, čekanja da se prikupi što više novca, bez ikakve kalkulacije, a da joj to niko nije tražio, ta majka je ispostavljala izveštaj – za pola krave, za dve trećine, i onda za sve ostalo. Čak je javila i da su prasići dva puta jeli onog dana kad su stigli.

Cvetanka, Flekica i Beli, kao i Šara koja je posle stigla, to je Srbija istinitija i lepša od svake Prve i Druge i Treće Srbije, to je Srbija u kojoj nema pretnji, ni moranja, ni koristoljublja, ni kalkulacije, ni grandioznosti, ni političkih poena, nego samo običnog golog života, koji je flekav, i beli, i šaren i ponekad cvetan. To je ona tiha, normalna, obična Srbija koja nije izgubila ono malo duše, i koja razume da svi mi ponekad i u ponečemu, možemo biti očajni i sami, poput ove porodice iz planinskog sela kod Ivanjice, u koje autobus svraća samo dva puta nedeljno, kad nema smetova.

Između svih onih grandioznih tema koje zauzimaju sve prostore duha, između grmljavine u političkim govorima, pretećih vesti i pažljivog pakovanja lokalne i globalne filantropije, ovo troje dece i njihove krave koje su stigle pred Novu godinu, izborilo se za majušni trenutak u kome smo mogli da vidimo da Srbija, kad se pogleda u ogledalo, ponekad ima obraz jednostavan i čist, poput mleka.

(Večernje novosti)