Home / TEMA DANA / PUTIN I RUSIJA VIŠE NEMAJU ODSTUPNICU – MORAJU DA UZVRATE: Rat sa Iranom je već počeo – i Rusija ga mora okončati

PUTIN I RUSIJA VIŠE NEMAJU ODSTUPNICU – MORAJU DA UZVRATE: Rat sa Iranom je već počeo – i Rusija ga mora okončati

Uništavanje država kao što su Irak, Sirija, Libija i Iran će izolovati Rusiju kada dođe njen red.

Stvari opet eskaliraju u jednom od sirijskih mnogih ratova. 29. aprila, dva masivna udara – za koje se pretpostavlja da su izraelski – navodno su pogodili vojnu bazu 47. brigade sirijske arapske vojske i skladišta oružja u blizini Hame, kao i vojni aerodrom Najrab u Alepu.

Ovi udari su navodno ciljali iranske rakete koje su namenjene za raspoređivanje u Siriji, i ubili između 26 i 38 ljudi, uključujući i 11 Iranaca.

Ažurirane crvene linije

Izgleda da je napad bio koordinisan sa SAD, usledivši samo nekoliko sati nakon što je američki državni sekretar Majk Pompeo napustio Jerusalim – gde je, prema Haaretz-u, “oduševio Netanjahua sa ratnohuškačkim govorom o Iranu.“ Istog dana, istakao je Times of Israel, “vesti su takođe prekinule telefonski poziv između Netanjahua i američkog predsednika Donalda Trampa,“ dok je izraelski ministar odbrane Avigdor Liberman bio na sastanku sa svojim američkim kolegom Džejmsom Matisom u Vašingtonu.

Ova aktivnost je usledila manje od nedelju dana nakon što je general Džozef Votel, šef Centralne komande američke vojske, ili Centcom-a, čija je sfera odgovornosti uključivala Siriju i Iran, načinio “u velikoj meri neobjavljenu posetu Izraelu.“

Članak u Times of Israel je zaključio: “Sve ovo počinje da izgleda kao koordinirajuća izraelsko-američka operacija za ograničavanje iranskih vojnih aktivnost u Siriji – istovremeno prenoseći poruku Moskvi da rusko zeleno svetlo Iranu da se vojno uspostavi u Siriji nije prihvatljivo u Jerusalimu i Vašingtonu“, piše Den Glejzbruk za Middleeasteye.

Drugim rečima, rat sa Iranom je počeo. On je na pomolu već neko vreme.

U januaru 2018. godine, sa gotovo dobijenom bitkom protiv Islamske države (IS), bivši američki sekretar Reks Tilerson je najavio nove ciljeve za američku vojsku u Siriji, obećavši da će oni ostati tamo sve dok se “iranski uticaj u Siriji ne smanji, a sirijski susedi budu bezbedni od svih pretnji koje proizilaze iz Sirije.“

U februaru je Međunarodna krizna grupa upozorila da je Izrael “ažurirao svoje crvene linije – signalizirajući da će uzeti stvari u svoje ruke ukoliko bude bilo potrebno kako bi sprečili Iran da uspostavi stalnu vojnu prisutnost u Siriji.“

Od tada, Izrael direktno napada iransko osoblje i objekte. Njihovo obaranje iranskog drona 9. februara je dovelo do toga da je jedan od njihovih F-16 oborila sirijska vojska nakon što je bombardovao komandni centar za dronove, što je prvi put da je izraelski ratni avion oboren još od 1980-ih godina. Ipak, u izuzetno retkom prihvatanju odgovornosti, Izrael još uvek ovu misiju naziva uspešnom, tvrdeći da je između jedne trećine i jedne polovine sirijske vazdušne odbrane uništeno u napadima.

Odgovor Rusije

Dva meseca kasnije, 9. aprila, izraelske rakete su ponovo udarile istu vojnu bazu “T4“ koju su pogodili u februaru. Cilj su posebno bile iranske instalacije i oprema, a 14 iranskih vojnika je poginulo. Prema rečima jednog iranskog zvaničnika, ovo je bio prvi put da je Izrael napao “žive iranske mete.“

To je, očigledno, bio i prvi put da Izrael nije obavestio Rusiju da unapred upozori na predstojeći udar, kršeći sporazum o “de-konfliktima“ koji su sklopili Izrael i Rusija na početku ulaska Rusije u sirijski sukob 2015. godine.

Ruski odgovor je na sličan način bio bez presedana, pri čemu je Rusija odmah otkrila ulogu Izraela u napadu, a ruski predsednik Vladimir Putin je pozvao Netanjahua da ga upozori da Izrael ne može više očekivati da će moći da napada Siriju nekažnjeno.

Zatim, nakon američko-britansko-francuskih vazdušnih udara na Siriju 13. aprila, šef glavne operativne direkcije ruskog Generalštaba, general-pukovnik Sergej Rudskoj, pokrenuo je ideju o tome da Siriji obezbede moćan ruski sistem vazdušne odbrane S-300.

S-300, koji može istovremeno pratiti do 100 meta u krugu od 200 km, “stvorio bi no-go situaciju za Izrael ako bi sirijski režim dozvolio da bude operativan,“ kaže bivši američki pomorski oficir Dženifer Dajer, dodavši: “Vrste preventivnih napada u Siriji koje su IAF (izraelske vazduhoplovne snage) sprovele u poslednjih nekoliko godina, protiv Hezbolaha, Irana i Asadovog režima, postale bi praktično nemoguće.“

Izrael bi izgubio sposobnost da sprovede preventivne udare. Rusija je prvobitno potpisala ugovor sa Sirijom za isporuku S-300 sistema 2010. godine, ali je to odbačeno nakon pritiska iz Izraela. Ali, 23. aprila, ruski lis Kommersant je objavio da je donešena odluka za ukidanje te suspenzije i da se isporuči S—300, a preostalo je još samo da se izglade tehnički detalji.

Nekoliko dana kasnije, Izraelci su opet udarili, ovog puta sa njihovim bunker-buster raketama, direktno ciljajući iransku vojsku i opremu po drugi put.

Odvijanje scenarija

Medijski izveštaji, i mejnstrim medija i alternativnih, sve su nervozniji po pitanju scenarija koji se sada odvija, i to s pravom. Ipak, iako opasnost od eskalacije i pogrešnog proračnua – a posebno uvlačenje Rusije u izraelsko-iranski sukob koji se razvija u Siriji – ostaje stvarna, mnogi analitičari su prenaglasili trenje između Rusije i Izraela – i, zaista, konvergenciju interesa između Rusije i Irana.

Uprkos tome što se oboje protive zapadnim promenama režima u Siriji, ruski i iranski ciljevi u regionu su veoma različiti. Prema rečima obaveštajnog analitičara Stratfor-a: “Strateška vizija Rusije se uglavnom fokusira na eliminisanje izvora nestabilnosti i sprečavanje vojnih intervencija pod vođstvom SAD-a,“ sa “širim ciljem uspostavljanja sebe kao nezamenljivog garanta kolektivne bezbednosti na Bliskom istoku.“

Stoga, u Siriji Rusi imaju “ograničeni cilj da osiguraju da Asad kontroliše dovoljno teritorije da pregovara sa sirijskim opozicionim frakcijama sa pozicije snage“ kako bi se stvorilo posredovano, pregovarano rešenje, nadgledano i garantovano od strane Rusije.

Međutim, Iranci su više usredsređeni na “zdržavanje kapaciteta projektovanja moći Saudijske Arabije širom arapskog sveta,“ navodi se u analizi Stratfor-a, što dovodi do “nespremnosti da suspenduju vojne operacije u Siriji sve dok Asad u potpunosti ne pobedi opozicione snage.. Verovanje Irana u opravdanost vojnog rešenja u Siriji ga je učinila manje spremnim od Rusije da se diplomatski angažuje sa sirijskom opozicijom ili kurdskim frakcijama tokom diplomatskih pregovora, ograničavajući obim partnerstva Moskve i Teherana.“

Štaviše, “Iranska upotreba sirijske teritorije za stvaranje stalne tranzitne tačke oružja Hezbolahu je uznemirila ruske političare koji žele da očuvaju snažne odnose sa Izraelom.“

Iransko utemeljenje

Sa ove tačke gledišta, umesto nastojanja da zaštiti iransko utemeljenje u Siriji, Rusija ima direktan interes da ga ograniči. Izraelski udari bi stoga mogli poslužiti svrsi za Rusiju, vršeći pritisak na Iran da “umanji“ aktivnosti koje Rusija smatra pogrešnim za svoje lične ciljeve.

Štaviše, Rusija može smatrati da iransko prisustvo u Siriji – kao aleternativni izvor podrške predsedniku Asadu – samu sirijsku vladu čini manje voljnom da se prijavi za ruske diplomatske inicijative. Zaista, na suštinskom nivou, smanjeno prisustvo Irana ostavlja Asadu potpuniju zavisnost od Rusije.

Ipak, cinici bi mogli tvrditi da, sada kada je pobuna ugušena, zar Iranci nisu poslužili svrsi? Mnogi ljudi tvrde da je savez sa Iranom previše važan za Rusiju da rizikuje takav gambit.

I bez sumnje, jeste. Ali, šta ako nema rizika? Iako rusko-iranski savez ostaje presudan za Moskovsku projekciju moći na Bliski istok, Rusija bi mogla dobro izračunati da Iran nema interesa da to ugrozi, koliko god da ih loše tretira njihov ruski “saveznik“ u Siriji.

Znajući da Iran zaista nema nikome drugom da se okrene, Rusija sebi može priuštiti da dopusti Izraelu da se obruše na njih u Siriji.

Naravno, izraelski ratoborni ministar odbrane ne vidi Rusiju kao prepreku izraelskim planovima za Siriju. “Ono što je važno shvatiti, jeste da su Rusiju veoma pragmatični igrači,“ rekao je on nedavno u Vašingtonu. “Na kraju dana, oni su razumni ljudi, moguće je sa njima sklopiti dogovore i shvatamo koji je njihov interes.“

Izolovanje Rusije

Moguće je čak i to da Rusija još uvek, očekuje da nešto izvuče iz Trampove administracije, u vidu oslobađanja od sankcija, ili bar neko priznanje nihove bezbednosne zabrinutosti u Ukrajini i istočnoj Evropi, i ne želi da ošteti tu mogućnost suprotstavljajućim udarima na Iran.

Mislimo da Rusija nije toliko cinična da odstupi i dozvoli izraelsku agresiju protiv Irana kako bi stekla moć u svojim odnosima sa Iranom, niti toliko naivna da očekuje bilo šta od SAD-a.

Odustajanje od isporuke S-300, nakon otvorenih napada u ovom novom ratu protiv Irana od 9. aprila, sugerisalo bi na strah Moskve, a Rusi nisu kukavice.

Ako Rusija zaista dozvoli da njihovi iranski prijatelji budu izbrisani, zaista bi trebalo da shvate da to nije samo pitanje izraelskih “legitimnih bezbednosnih briga.“ Reč je o eliminisanju vojske Irana u Siriji, pre sveobuhvatnog rata protiv samog Irana.

A uništenje država kao što su Irak, Sirija, Libija i Iran će, zauzvrat, izolovati Rusiju kada dođe njen red.

Webtribune.rs

Check Also

Posle Samita EU — Zapadni Balkan POSLATA NOVA ZASTRAŠUJUĆA PORUKA SRBIJI

Zabranjuje nam se i da pomislimo na prekidanje evropskog puta, a jasno nam se kaže …