Home / TEMA DANA / Rusija hoće celu Ukrajinu, Novorusija je samo međufaza!

Rusija hoće celu Ukrajinu, Novorusija je samo međufaza!

Piše: Rostislav Išćenko
iscenko- rostislav
Pri kraju su proces formiranja regularne armije Novorosije i likvidacija atamanšćine, a i postepeno formiranje upravljačke strukture Donbasa koja počinje da manje-više funkcioniše.

 

rusija vojska tenkovi02

Ove tri okolnosti su aktuelizovale pitanje dalje sudbine Donjecke i Luganske Republike. A istovremeno su se aktivirali pripadnici sekte „Putin-je-sve-pustio-niz-vodu“.

Treba svim strunama duše mrzeti Putina da bi se proces pretvaranja ustanika u armiju – što priznaju i sami alarmisti – tumačio kao „puštanje Novorosije niz vodu“. Ničim – osim iracionalne mržnje prema predsedniku Rusije – nije moguće logično i neprotivrečno objasniti poziciju ruskih patriota-alarmista koji -idući u korak sa ukrajinskim nacistima – smatraju da je Putin za sve kriv naprosto zato što je za sve kriv.

Da je neko želeo da Novorosiju pusti niz vodu – nje već odavno ne bi bilo. U martu-aprilu prošle godine, pa čak i u avgustu, bilo je moguće mirno saopštiti: „Da, Krim smo spasili, a za ostalo nismo imali snage“. Na talasu patriotskog oduševljenja zbog povratka Krima – društvo bi mirno progutalo odustajanje od podrške Novorosiji.

Nikakav rezervni pukovnik Federalne službe bezbednosti – bio on Eugen Savojski, vojvoda Malboro, sam Bonaparta i knez Italijski, grof Suvorov-Rimnikski, sve u jednom licu, pa sa još 20-toricom kolega – ne bi bili u stanju da zaustave celu armiju (čak i takvu kakva je ukrajinska) bez direktne pomoći Rusije.

Nije moguće da jedna državna institucija podržava „pravednu borbu Novorosije“, a da je druga „pušta niz vodu“ i da se to događa bez ikakvog protivljenja zlu nasiljem od strane predsednika. Priče o kremaljskim „kulama“ koje večito između sebe ratuju dobre su za ljubitelje teorija zavere, a i za to da se sluđuje CIA, ali su politički potezi Kremlja brižljivo promišljeni. Rusija, u suprotnom, naprosto ne bi izdržala pred američkom moći koja je ne tako davno značajno premašivala sve mogućnosti Moskve.

Ne formiraju se armije onima koje imaju nameru da „puste niz vodu“. Ovo, međutim, ne znači da u novorijskom problemu ne postoje skrivena značenja i da je sudbina te političke tvorevine sasvim bez oblačka.

Kao prvo, rukovodstvo svake zemlje (osim Ukrajine) deluje u skladu sa određenom strateškom zamisli (koliko god se diletanti izrugivali sa „lukavim planom Putina“). To je utoliko očevidnije u držanju rukovodstva Rusije.

Samo neadekvatan čovek može iskreno verovati u to da je Moskva – dok su se Amerikanci, ne štedeći snage, trudili da konačno likvidiraju Rusiju kao geopolitičku veličinu – tek ponekad i vrlo mlako reagovala na njihove drske ispade.

Zato sada imamo ovu situaciju: SAD – koje zajedno sa Evropskom unijom i NATO zvanično za svoj cilj proglašavaju razaranje Rusije i uklanjanje Putina sa vlasti – već celu godinu ne mogu da sa Rusijom izađu na kraj. A ovo znači, pored ostalog, da je Rusija zaista imala strateški plan koji predviđa uspostavljanje multipolarnog sveta. I da ga je imala – odavno.

Naravno, taktičke odluke u okvirima toga plana donošene su u zavisnosti od situacije, ali logično i pravilno. Ne može se unapred predvideti svaki sledeći potez protivnika i svaka pozicija na strateškom planu. Razvoj događaja uvek traži operativno reagovanje. To je azbuka svakog i političkog i vojnog dela.

Kao drugo, ako se prisetimo dejstava vlasti Rusije povodom Ukrajine (čak i do državnog prevrata), možemo proceniti mesto Ukrajine na strateškom planu, a polazeći od toga i – prognozirati sudbinu Novorosije.

ukrajina- vojska- novorusija

Još 2004. godine bilo je jasno da se Moskva bori za celu Ukrajinu. Da nije tako Novorosija se mogla pojaviti već za vreme prvog ukrajinskog državnog prevrata. Jer, te 2004. godine je – umesto harkovske lakrdije iz 2014. – uspešno je funkcionisao Severodonjecki kongres poslanika svih nivoa. Zato tada – uz pomoć ruskih medija – nije bio nikakav problem da se nađe neko ko bi bio na čelu kao grlati glavešina. Ostalo bi bilo stvar tehnike, utoliko pre što tada Ukrajinom još nisu krstarile naoružane bande neonacista, a vlast u Kijevu nije mogla da bude legitimisana bez „trećeg kruga“ predsedničkih izbora, a Kijev i Zapadna Ukrajina protiv Jugoistoka nisu imale nikakvu silu kao argument.

Situacija iz 2004. se principijelno razlikovala od situacije 2014. samo po jednom: tada politička borba nije bila ukinuta, a Viktora Jušćenka i njegov režim bilo je moguće smeniti mirnim putem preko izbora. To se kasnije i dogodilo. Samim tim, nije bilo potrebe da se na Jugoistoku formiraju vojne baze za suprotstavljanje Kijevu. Pokazali su se dovoljnim težnja Viktora Janukoviča i njegove družine da se politički revanširaju, i njihova iznušena orijentacija na proruske birače. To je bilo dovoljno da ih vrati na vlast.

Za vreme konfrontacije sa Evropskom Unijom povodom sporazuma o asocijaciji – Moskva se već borila za celu Ukrajinu. Da nije tako, ne bi bilo smisla vršiti žestok ekonomski pritisak na Janukovičev režim, pokazujuću mi već u avgustu 2013. šta će se dogoditi nakon potpisivanja sporazuma o asocijaciji sa EU. Jer, raspad Ukrajine sa neizbežnim strašnim ekonomskim posledicama (Janukovič nije Jacenjuk i njemu Zapad ne bi dao čak ni ovo što daje Jacenjuku) – bili su garantovani. Utoliko pre što bi upravo gradovi Jugoistoka, koji su namrtvo povezani sa svojom industrijom, prvi osetili žalosne rezultate sporazuma o asocijaciji koji im je i onako bio mrzak.

Konačno, posle februarskog prevrata 2014. Moskva je samo nastavila, a i danas nastavlja da se bori za celu Ukrajinu. Krim je bila prinuđena da zauzme ne zato što su lokalni Rusi ruskiji od onih u Donjecku ili u Harkovu. Čak i ne zato što se Krim pobunio.

Pobunio se i Harkov, a krimsko rukovodstvo se odlikovalo neviđenom servilnošću prema zvaničnom Kijevu (ako se izuzme poluzaboravljeni i kontroverzni period predsednikovanja Meškova) i bilo je spremno da poluostrvo izruči hunti bez postavljanja ikakvih uslova. Ali, Krim je imao Rusku flotu, pa banderovci nisu tamo išli da bi klali ruske aktiviste, već da bi isprovocirali flotu da počne da puca. Time bi bio rešen glavni zadatak: Rusija bi bila uvučena u oružani konflikt u Ukrajini.

Upravo zato je Krim morao da bude hitno preveden u status ruske teritorije, a kijevska hunta bi – ako bi pokušala da se probije preko Perekopa – bila agresor koji poseže za ruskom zemljom. SAD i Evropska unija mogu nepriznavati priključenje Krima Rusiji de jure ruska zemlja i svi o tome moraju voditi računa.

Sve u svemu, dejstva Rusije tokom poslednje decenije razvoja ukrajinske krize svedoče o nameri Moskve da integriše Ukrajinu u svoj evroazijski projekat – ne po delovima, već u celini.

Do državnog prevrata iz 2014. godine računalo se da će Ukrajina biti jedan od najvažnijih delova Carinske unije, a zatim i Evroazijskog ekonomskog saveza. To jest: Rusija se nadala da će u Kijevu biti uspostavljen i učvršćen prijateljski politički režim koji bi se okrenuo politici obostrano korisne ekonomske saradnje.

Direktno političko potčinjavanje Kijeva nije se razmatralo, kao što se ne razmatra ni političko potčinjavanje Moskvi Minska ili Astane. Naprosto, ekonomska i vojna moć, a takođe i geografski položaj Rusije (čija teritorija povezuje celu Evroaziju) nesumnjivo od nje prave lokomotivu postsovjetske integracije. Uostalom, i kulturno jedinstvo projekta takođe obezbeđuje Rusija. Jer, Kazasi i Jermeni ne govore ukrajinski već – ruski.

prorusi- novorosija- ukrajina

Posle državnog prevrata u Kijevu govoriti o uspostavljanju nekakve ukrajinske države – suviše je optimistično. Prvo: neophodno je uspostaviti spoljno upravljanje Ukrajinom radi izvođenja njene denafikacije. Drugo: neophodni su strana vojna i policijska kontrola za razoružavanje nacističkih bojovnika i bandita. Treće: podizanje na noge ukrajinske ekonomije tražiće mnogo vremena i ogromne investicije. A ulagati astronomske sume u tuđu ekonomiju – čak nemajući pritom nikakve garancije da se kroz koju godinu u Kijevu ponovo neće uspostaviti neki neobanderovski režim – bilo bi neoprostiva naivnost.

Dakle, Ukrajina je potrebna Rusiji cela. U suprotnom, mogućnosti da se Novorosija potpuno očisti od banderovaca – čak i u granicama osam oblasti – već bi bile iskorišćene. Ukrajina ne može ući u integracione evroazijske projekte kao samostalna država pošto te države nema, a na njenu obnovu bi trebalo potrošiti suviše mnogo vremena, snaga i sredstava. Ovo znači da za nju ostaje jedina varijanta – integrisanje u evroazijski prostor kao dela Rusije.

Naravno, sada je u Ukrajini raširena rusofobija: 40-50 odsto stanovništva smatra Rusiju neprijateljem. Ali, ne treba zaboraviti da su to u većini Rusi zavedeni neprijateljskom propagandom.

Ukrajinac – to je termin koji ima teritorijalno značenje. Ako se tako gleda na stvari, Rjazanac takođe nije Rus. On govori rjazanski, nosi rjazansku odeću. On ima svoju rjazansku istoriju, a u toj istoriji Rjazan nije jednom bio u lošim odnosima i sa Vladimirskim velikim knezovima i sa Moskvom.

Sve u svemu, to su delimično derusifikovani Rusi koje bi bilo potrebno rerusifikovati. Drugi izlaz ne postoji.

Imperija koja se razbacuje teritorijama naseljenim iskonskim etnosom na kojem počiva imperijalna država – samo zato što se deo tog etnosa našao u vlasti nacističke propagande – podrivala bi sopstvene temelje. Ali, ako je Lukašenkova Belorusija – pri svoj svojoj ruskosti i ekonomskoj zavisnosti od Rusije – ipak sposobna da postoji kao samostalna država, pa će zbog toga proces njene reintegracije u Ruski svet očito biti ozbiljno razvučen vremenski – Ukrajina je svoje mogućnosti za samostalni državni razvoj već potrošila.

Ona nije u stanju da se sopstvenim snagama izvuče iz haosa u koji su je uveli oni koji su njome vladali.

Štaviše, svaki komad samostalne Ukrajine koji bi opstao – bio bi neprijateljski prema Ruskom svetu i stvarao bi probleme Rusiji, Evropskoj uniji i rusko-evropskoj saradnji. Neprijatelj se na pragu ne sme ostavljati.
U suštini, Rusija nema drugi izlaz nego da ukrajinsku teritoriju i stanovništvo uključi u sastav upravo države Rusije. Moguće je da neke zapadne periferne teritorije mogu biti priključene teritorijama evropskih susednih država (da se one ne bi previše bunile), ali izgleda da rukovodstvo Rusije trenutno na podelu Ukrajine gleda kao na nepoželjnu.

Izjave Kremlja i Smolenskog trga (sedište ruske diplomatije) o privrženosti ideji vanblokovske federativne Ukrajine (u starim granicama, ali bez Krima) dug su diplomatskim uslovnostima, a ne realni plan.

Ko može naterati stanovništvo Donbasa i Galicije, među kojima traje građanski rat, da žive u jednoj zemlji?

Da Ukrajina ne bi ponovo bila uvučena u krvavi građanski konflikt, u njoj mora postojati ekspedicioni korpus koji razdvaja sukobljene strane. Faktički, da bi Ukrajina bila očuvana – ona mora biti okupirana.

Nisam uveren da su u Kremlju već čvrsto odlučili kuda treba da prođe zapadna granica Ukrajine posle rešenja ukrajinske krize – da li sa Galicijom ili bez nje – ali čak i sa njom unutra posebnih problema ne bi bilo. Kao prvo, Galičani se lako i sa zadovoljstvom potčinjavaju sili tako da bi upravo oni bili najaktivniji denacifikatori (vole oni da izvode svakakve lustracije). A kao drugo, sada Ukrajinom vlada najnaciolističkija od svih mogućih vlasti. Može ona biti još nacionalističkija, ali tada to više ne bi bila centralizovana vlast već papazjanija mahnovskih „republika“.

Samim tim, nacionalizam Galicije se sada našao u logičkoj protivrečnosti: „Patriote“ na vlasti su gore od „zločinačkog režima“. Zato će se prosečni stanovnik Galicije do momenta svrgavanja „patriota“ saglasiti sa tim da Ukrajinci nisu u stanju da sami sobom upravljaju i da njima treba da upravlja neko sa strane. A pošto se Zapad pokazao nesposobnim da preuzme na sebe odgovornost za Ukrajinu – onda ostaje samo Rusija.

Osim ovoga, stanovnici Galicije će se tešiti time što će im odlazak radi zarade u Tjumenj ili na građevine oko Moskve biti mnogo lakše nego dosad. Sve u svemu, najveći problem može postati masovni ulazak ljudi iz Galicije u Jedinstvenu Rusiju.

Za integrisanje cele Ukrajine u Rusiju neka Novorosija nije ništa potrebnija nego što ne bi bila za formiranje jedinstvene federativno uređene vanblokovske Ukrajine, to jest – nije potrebna uopšte.

Zbog čega stvarati nekakvu Novorosiju ako se Harkov i Donjeck, Odesa i Dnjepropetrovsk i bez nje mogu kao oblasti integrisati sa Rusijom?

Povrh svega, ako bude stvorena neka novorosijska država – u njoj će se sa protekom vremena pojaviti svoja politička elita koja će želeti da od Rusije dobija više dajući sve manje, potom će se pojaviti ideje o nekoj drevnoj novorosijskoj naciji – jer, moraće se nečim opravdati postojanje novorosijske države. Tako će Rusija, na kraju, za svoj novac dobiti novu Ukrajinu na svojim granicama, samo pod imenom – Novorosija. Onda će morati sve ispočetka…

Smatram da se upravo shvatanjem privremenosti, čak kratkovremenosti projekta Novorosija i objašnjava to što ona zasad nema drugih državnih struktura osim neophodnih za vođenje uspešnih ratnih dejstava. Zato sve ostaje u okvirima DNR/LNR, to jest, u suštini, na nivou oblasti. A široko izreklamirani nekada parlament Novorosije, pod rukovodstvom Olega Carjova, zato je i ostao dekorativni organ koji praktično ni na šta ne utiče i ništa ne znači.

Istim razlozima su uslovljena i postavljenja na rukovodeće dužnosti u DNR i LNR ljudi od ne prevelikog autoriteta, ali zato ljudi kojima se lako upravlja. Zašto stvarati državne strukture koje će uskoro morati da budu likvidirane? Zašto kompletirati rukovodeće kadrove Novorusije kompetentnim ambicioznim stručnjacima ako duže postojanje Novorosije nije predviđeno?

Odabrani su, dakle, potrebni ljudi koji će se povući kad dođe vreme i neće se boriti za očuvanje novorosijske kvazi državnosti niti stavljati klipove u točkove „starijim drugovima“.

Kao prvo, Novorosija postoji da bi organizovala žarište otpora hunti na ukrajinskoj teritoriji. Kao drugo, ona formira oslobodilačku armiju sposobnu da izvede pohod na Kijev i dalje – čim hunta počne da se rasipa, a ona će – početi. Kao treće, mora postojati neko ko će u ime cele Ukrajine zatražiti ulazak u sastav Ruske Federacije. Neće ih valjda primati oblast po oblast?

Dakle, oslobađanje Ukrajine od nacizma izvešće formalno ukrajinska vojska. Armija Novorosije koja je u građanskom ratu jedna od strana – isto kao armija Kijeva, pa se, samim tim, ne radi o spoljnoj invaziji već o unutrašnjoj borbi. Pobednik u građanskom ratu biće legitimisan samim faktom svoje pobede i nikakva dopunska legitimacija neće mu biti potrebna. Nova ukrajinska vlada imaće pravo na svaki spoljnopolitički izbor.

Sama odluka o uspostavljanju državnog jedinstva Ukrajine i Rusije moći će da bude predstavljena kao iznuđena i izazvana humanitarnom katastrofom u koju je Ukrajinu uveo nacistički režim. A i nemogućnošću Ukrajine da se sa posledicama nosi svojim snagama.

Uostalom, samim nacistima i njihovim pomagačima (onima među njima koji ne uspeju da napuste teritoriju Ukrajine) ulazak Ukrajine u sastav Rusije takođe će odgovarati. Stvar je u tome što u Rusiji postoji regularno pravosuđe, a zakon štiti sve, nezavisno od ideologije. Zato pristalice nacista koje nisu prolivale krv, već samo ratovale po socijalnim mrežama, mogu biti mirne. Jer, uspostavljanje vlasti pobednika u građanskom ratu, koji bi sami izdiktirali svoje zakone, a dotle se rukovodili „revolucionarnom svrsishodnošću“ i osećanjem osvete – naročito nakon varvarskih granatiranja Donjecka i Luganska i posle odeske Hatine i melitopoljskih streljanja stotina antifašista – mnogima se ne bi svidelo.

Zbog svega ovoga, ima razloga da se veruje da je Novorosija privremeni projekat sračunat na period građanskog rata, sa zadatkom da obezbedi vojnu pobedu i međunarodno-pravnu zasnovanost likvidacije kijevske neonacističke države bez formalnom uvlačenja Rusije u ceo proces.

Uveren sam da će posle pobede armije Novorosije dokaza zverstava kijevskog režima biti više nego dovoljno da međunarodna zajednica, uključujući pomagače kijevskih nacista iz SAD i EU, priznaju novu vlast za zakonitu i legitimnu. A kada već zakonita i legitimna vlast odluči da je vreme da se Rusi Novorosije vrate kući – u istorijsku Rusiju – za negodovanja će već biti prekasno.

(Fakti)

Check Also

ŠOKANTNE OPTUŽBE JEREMIĆA: VUČIĆ REŽIRA HAOS NA KOSOVU SA DOBRIM RAZLOZIMA- EVO ŠTA RADI I ŠTA SE DOGAĐA..

Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić izjavio je danas da predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić …