ŠOKANTNO OTKRIĆE: Vučićev tajni plan i „Trojanski konji“ za birače na Beogradskim izborima

Bilo je za očekivati da će opozicija, nakon debakla na predsedničkim izborima, spremnije dočekati beogradske izbore. Najave o tobožnjem ujedinjenju opozicije (ili barem „prozapadne opozicije“) u jednu ili najviše u dve kolone, dale su određeni entuzijazam glasačima i članovima opozicionih stranaka.

Beogradski izbori su najavljivani kao oni na kojima će se odlučivati o budućoj političkoj sceni Srbije, pre svega opozicionoj. Sama opozicija je najavljivala beogradske izbore kao šansu da se ozbiljno okrnji rejting vladajućoj koaliciji i SNS. Govorili su: „Ovo je početak kraja SNS“ ili „možemo da ih pobedimo“.

Beograd je uvek doživljavan kao proliberalni grad, više naklonjen demokratama nego naprednjacima. Isto tako je Beograd navodno više sklon opozicionom no prorežimskom nastrojenju. Razloga za ovakav stav je više, a osnovni je što se SNS u krugu Dvojke i opoziciji doživljava kao stranka ruralnih glasača.

No sve je ostalo samo na toj nadi da Beograđani 4. marta nikako neće glasati za SNS, to jest da će glasati „u inat vlasti“. Čini se da ovako uljukani u ovu predrasudu, opozicioni lideri nisu ni razmatrali politički konsenzus ili mogućnost da opozicija izađe na izbore u barem dve kolone. Ako je jedinstveni front sa jednim kandidatom ili jednim programom delovao nerealno očekivalo se barem „pakt o međusobnom nenapadanju“ unutar opozicije. Kad „ono, međutim“ sve je bilo suprotno.

Nastali su u sred kampanje najžešći napadi unutar same opozicije i to naročito unutar onog proevropskog dela „derivata DS-a“. Na prvi pogled se stiče utisak da je opozicija spontano ušla u međusobne čarke ili otvorene sukobe u sred izborne kampanje, bez obzira kakva je računica u pitanju.

Neozbiljno je misliti da je opozicija u toj meri izgubila osećaj za realnost i da ne vidi jačinu, organizovanost i mogućnosti SNS-a, te da se oslanja samo na urbanu legendu po kojoj vlast nikad ne dobija izbore u Beogradu. Pre će biti da su lideri opozicije zapravo krenuli u borbu za bolje pozicioniranje u samoj opoziciji. Borbu za prvo lidersko mesto u opoziciji. Otuda je toliko prenaglašeno u gradskoj izbornoj kampanji isticanje pojedinih lidera opozicije, u kojoj se ide sa listama kandidata za gradske odbornike, dakle glasa se za liste, a ne za jednog čoveka kao na predsedničkim izborima.

Zapravo lideri opozicije nisu ni želeli, ni radili na ujedinjenju opozicije i na pobedi nad aktuelnom vlašću. Dok su s jedne strane varali svoje glasače da idu u odlučjuću borbu protiv SNS-a, u Beogradu gde su im šanse za bolje rezultate povoljnije, s druge strane su otvoreno krenuli u šurovanje sa SNS-om da bi se obračunali sa svojim opozicionim konkurentima. Stoga sukob u redovima opozicije u predizbornoj kampanji niti je naivan, niti haotičan, a ni spontan. Ništa se zapravo nije desilo slučajno.

Čedomir Jovanović, večiti mladić, i Vojislav Šešelj, večiti opozicionar i vojvoda, su bez sumnje Vučićevi ljudi. Ne postoji ni jedan krizni momenat za SNS i Vučića u kome se Šešelj i Čeda neće oglasiti i stati u odbranu Vučića, direktno ili indirektno. Isto tako njih dvojica nisu propustili ni jednu šansu da oštro iskritikuju oponente vlasti. U ovu grupu otvoreno prorežimskih opozicionara spada i Nenad Čanak.

Sadašnjeg lidera Demokratske stranke, Dragana Šutanovaca, koji preti SNS da će je poslati u istoriju, režimski mediji uopšte ne diraju. Ako ga na Pinku uzgred i pomenu to je više u kontekstu nekih njegovih starijih ili novijih izjava protiv drugih lidera opozicije.

Što se tiče Đilasa, njemu nije smetalo da bude predsednik košarkaškog saveza u Vučićevoj Srbiji. Naivno je misliti da neko može voditi košarkaški savez ili pak dobijati marketinške poslove od javnih preduzeća što je bio slučaj sa Đilasom ako je „ogorčeni protivnik vlasti“.

U protekle četiri godine nije ni dolazio na gradske sednice, a kamoli da se usprotivio Vučićevoj vlasti ili barem kritikovao gradsku vlast za sve ono što je opozicija prethodnih godina zamerala toj vlasti. Jasno je da je njemu do opozicije stalo kao do lanjskog snega ili što bi rekao Miša Vacić na Tviteru, Đilasa Vučić ne hapsi jer mu služi kao marioneta:

Ako su ikoga oslobodili to si ti. Za tebe ima osnova da te hapse. Drže te kao svoju marionetu. Maši repom Dragan, sad laj Dragane, sad reži Dragane, sad sedi Dragane, sad se pravi opozicionarom Dragane.

Aleksandar Šapić kao i Đilas je odavno u dilu sa Vučićem, barem od momenta kad se odvojio od DS i kad je na Novom Beogradu dobio od napredljačko-socijalističke vlasti svaku moguću podršku. Naravno on sada tokom izborne kampanje glumi opoziciju i govori kako ni u kom slučaju neće u koaliciju sa SNS, no to su jeftini trikovi da pridobije opoziciono biračko telo.

On je isto tako bio predsednik najveće opštine u Srbiji, a da nije bio do nedavno izložen kritici vladajuće koalicije i njima sklonih medija. S kim je do sada bio u koaliciji i kako je uopšte „samostalno“ funkcionisao u Novom Beogradu? Pre svega je u koaliciji sa Radikalima koji kako su bliski režimu ne bi rizikovali dobre odnose sa Naprednjacima zbog koalicije sa Šapićem da je kojim slučajem on zaista takav opozicionar kakav se predstavlja u kampanji.

Da pređemo na one gde je malo teže dokazati šurovanje sa vlašću. Najzanimljiviji je slogan Radulovića i Obradovića, tj Dveri i pokreta Dosta je bilo, koji glasi: „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“. Dveri i Radulović su zaista originalni, barem što se tiče slogana. Ušli su u ozbiljan sukob na društvenim mrežama sa ostatkom opozicije.

Najviše zbog drugog dela slogana: „da se oni ne vrate“. Što se odnosi baš na veći deo opozicije proizašle iz DS-a. Ali upravo napade Radulovića i Obradovića na opoziciju najviše promoviše provladin TV PINK i Informer. Najžešći kritičari Đilasa i Šapića nisu naprednjaci već Radulović i kompanije. Što u prevodu znači da i oni imaju dil sa Vučićem.

Što se tiče mlađahnog Jovanovića i DSS-a za njega se od početka govori da je blizak vlastima, pogotovo nakon izbacivanja Sande Rašković Ivić, pravo sa funkcije pa onda i iz stranke. Očigledno je da mala minorna stranka poput DSS nije mogla sama finansirati kampanju da dosta bilborda i reklama već da su joj u tome pomogli „donatori“.

Belog Preletačevića su njegovi dojučerašnji saborci napustili, kako navode, zbog saradnje sa Vučićem, i jer je kritikovao uglavnom samo opoziciju, tako da je jasno da je i on instrumentalizovan od strane vlasti da oslabi opoziciju.

Vidi se to i po tome kako su vladajuće stranke podržale kandidaturu Belog (ili bivšeg Belog) jer veruju da on „uzima birače“ najviše drugim opozicionim strankama. Stoga su „pravi opozicionari“ velikom delom prešli Đilasu za koga u svojoj naivnosti iskreno misle da nije Vučićev čovek. A zapravo svi su manje ili više, taktički ili strateški ljudi koji su u službi vlasti.

Jeremić je formalno i mlako podržao Đilasa, a zapravo se lukavo sklonio posle debakla na predsedničkim izborima i sad čeka da svi propadnu u međusobnim sukobima, kako bi on nakon toga isplivao. Teško da je Jeremić zaboravio ono što mu je Đilas uradio u Demokratskoj stranci. Njegova podrška Đilasu je samo u službi zadobijanja poverenja opozicionih glasača, na koje računa u budućnosti.

Od ostalih koje je vredno pomenuti ostaje još samo „Žuta patkica“ odnosno pokret „Ne davimo Beograd“ za koga Jovo Bakić tvrdi da su jedina istinska opozicija na predstojećim beogradskim izborima. Jovo Bakić je pre koju nedelju to isto tvrdio za koaliciju Dveri i Dosta je bilo.

Moguće da je Bakić koji inače tvrdi da su Đilas i Šapić „Vučićevi trojanski konji“ nezadovoljan ostatkom opozicije ne vidi kako i „Žuta patkica“ vrlo uspešno kanališe nezadovoljstvo građana Beograda, tako da sem njihovih performansa Beograd nema neke veće proteste i nemire.

Izaći i glasati na beogradskim izborima za neku od opozicionih lista i zaista verovati da se tako ruši Vučić i vlast SNS-a je dečije naivno. S druge strane prava je lutrija pogoditi ko je tu zaista opozicija. Po svoj prilici broj apstinenata, upravo zbog svih navedenih podataka, će biti priličan.

Vučić i SNS će i ove izbore glatko pobediti i zbog nejedinstva opozicije i sukoba unutar nje. Problem je što će zbog ovakve politike broj apstinenata rasti na svakim narednim izborima, a to u izvesnoj meri umanjuje legitimitet svake vlasti i povećava narodno nezadovoljstvo. Ali to je već druga priča.

(Željko Injac, vidovdan.org)