Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Tribina „Đavolji advokat” posvećena tezi da Srbija mora biti vojno neutralna, održana je na beogradskom Fakultetu za medije i komunkacije – u organizaciji NIN-a, RT Vojvodina i nemačkog fonda „Konrad Adenauer”.
U uvodnom delu, moderator Nebojša Spaić je objasnio da se pitanje neutralnosti stavlja u kontekst dramatične međunarodne situacije u kojoj je u toku novi hladni rat: da li je neutralnost ime za ruski vojni interes, prepreka za NATO i da li Srbija treba da uđe u neki vojni savez?
Argumente su ukrstili – sa jedne strane – general Momir Stojanović, predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost i Dušan Proroković, izvršni direktor Centra za strateške alternative i – na suprotnoj strani – Dušan Janjić, osnivač Foruma za etničke odnose i Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane.
Posle desetominutnih izlaganja, učesnici su odgovarali na pitanja iz publike, koja je bila brojna, a u kojoj je bio i Prvoslav Davinić, član G17+ i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, koji se prisutnima obratio na kraju diskusije.
Dušan Proroković
Prvi izlagač bio je Dušan Proroković koji je ukazao da Srbija nema problem sa vojnom neutralnošću, već što se problem neutralnosti koristi za razvoj procesa tzv puzajućeg pristupanja NATO. Od 2010, kako je istakao, usklađujemo naš sistem sa NATO i danas smo pred njegovim vratima, sa samo jednim pitanjem: kako formalno-pravno uokviriti naš status, s obzirom na to da je ogroman broj građana protiv učlanjenja.
Proroković je prvo izneo niz argumenata zašto je pristupanje NATO štetno po Srbiju, a potom i načine kako zaustaviti taj «puzajući process»:
„Odnos NATO od raspada Jugoslavije je na štetu srpskih interesa, što je kulminiralo bombardovanjem bosanskih Srba 1995. i vojnom agresijom 1999. godine. Angažman NATO na ovom prostoru je na razvalinama međunarodnog prava izgradio novi bezbedonosni okvir.
NATO je pretnja bezbednosti Srbije. To se vidi i u dva strateška dokumenta, usvojena za mandata Šutanovca – Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane – gde se kaže da se najveće bezbedonosne pretnje po Srbiju tiču prostora KiM. A NATO je, prema ovlašćenjima iz Ahtisarijevog plana, i sponzor i upravnik tzv republike Kosovo.
Bez saglasnosti međunarodnog vojnog prisustva – dodao je Proroković – ne bi jačao ni uticaj prištinskih struktura u Bujanovcu i Preševu, ne bi bilo čestih pritisaka na Srbe na KiM i davanja legitimizacije velikoalbanskom šovinističkom diskursu, procesu narko-biznisa, ne bi došlo ni do eksplozije islamskog fundamentalizma. U geopolitičkom i vojnom smislu, u Srbiji je ovako potpuno otvoreno južno vojište”.
Uzrok svemu treba tražiti u aktuelizaciji albanskog pitanja i ne treba sumnjati da tim procesom upravlja NATO, istakao je Proroković.
On je upozorio da SAD i njihovi evropski saveznici zaoštravaju odnos prema Rusiji i Kini, pa bi ulaskom u NATO Srbija nepovratno narušila svoju poziciju. U tom kontekstu je postavio pitanje: koji je interes da ulazimo u političke i oružane sukobe sa zemljama koje se prema nama postavljaju prijateljski, istorijski su saveznici i od kojih (Rusije) zavisi naša energetska bezbednost?
Proroković i podsetio na dokument NATO Strategija 2020, usvojen u Lisabonu 2010, u kome se vidi da SAD koriste NATO kao instrument za svoje ciljeve – prestaje priča o proširenju programa „Berlin plus” koji je obezbeđivao autonomiju evropskim članicama NATO, najavljuje se Arapsko proleće i druge akcije za ovladavanje mediteranskom akvatorijom, izolacija Rusije i pohod ka Iranu. Posle samita u Velsu, stvaraju i snage za brzu intervenciju, očigledno radi dejstava u Ukrajini, a 5. decembra donosi se Rezolucija 758 američkog Kongresa. Jasno je da su evropske zemlje potrebne Americi za ostvarenje davno definisanih geostrateških ciljeva, a Srbiji šteti da ulazi u taj sukob na strani SAD.
Konflikt koji je u toku, preoblikovaće strukturu svetskog političkog sistema i promeniti međunarodne odnos, a Srbija bi trebalo da učini sve da je taj zemljotres mimoiđe, ocenio je Proroković.
On se osvrnuo i na ono što čujemo kao razloge da Srbija treba da uđe u NATO. Povodom nevojne bezbednosti smo (a članica smo Partnerstva za mir) videli da se NATO u odgovoru na elementarne nepogode i prirodne katastrofe loše pokazao, i kod nas 2014. i ranije u Grčkoj (kada je u požarima više pomogla Srbija nego članice NATO); kada je reč o borbi protiv terorizma, sudeći po Iraku i Avganistanu – možemo se pitati: da li je interes NATO da suzbija ili da podstiče terorizam?
Dešavanja u Estoniji, dodao je, pokazala su da se NATO nije proslavio ni u sajber-bezbednosti, a slučajevi Vikiliks i Snouden su pokazali da SAD koriste elektronski prostor da špijuniraju čak i svoje evropske saveznike.
Dušan Janjić
Povodom južnog vojišta, Proroković je ukazao da bi Srbija, da je u NATO, morala da pristane na sve uslove, pre svega na priznanje tzv republike Kosovo i na legalizaciju bezbednosnog okvira NATO za Balkan koji je po Srbiju nepovoljan jer košta, a ne štiti naše interese i nije moralno prihvatljiv pošto legitimiše nepravdu i samoponižavanje Srbije.
Proroković je na kraju zaključio da je za saradnju sa NATO dovoljno što smo u Partnerstvu za mir i što sarađujemo sa Nacionalnom gardom Ohaja, ali da ta saradnja ne sme biti kao do sada: korišćena za puzajuće pristupanje NATO.
Da bismo to osigurali, predložio je da intenziviramo saradnju sa ostalim vojnim savezima i bilateralno sa drugim državama koje nisu članice saveza: da nađemo adekvatan način za saradnju sa ODKB, gde, kao što srpski parlamentarci učestvuju u radu Parlamentarne skupštine NATO, tako mogu da učestvuju i u radu ODKB. Institucionalno se možemo povezati sa ŠOS-om kao Belorusija i tako doći i do azijskih tržišta.
Bilateralnu vojnu saradnju prioritetno treba uspostaviti sa Izraelom i Južnoafričkom republikom, rekao je Proroković i istakao da bi približavanje ODKB i ŠOS-u bez rizika onemogućilo nepovoljne scenarije na južnom vojištu, pojačalo našu mogućnost za reakciju, zaustavilo puzajuće pristupanje NATO i osiguralo vojno nesvrstavanje Srbije.
Reč je potom uzeo Dušan Janjić koji je ocenio da se odnos NATO i Jugoslavije „nekako pobrkao” 1993. godine tako da se Jugoslavija našla na kontrastrani „što je rezultiralo svime što je naveo Proroković”.
Janjić je u korist NATO naveo da „sem tog pakta nije bilo nikoga da podrži Jugoslaviju, pošto je general Ivašov pošteno rekao da nas ne poziva u Evroaziju, već da nam nudi da se kvalifikujemo preko Belorusije”.
Govoreći o današnjici, Janjić je ocenio da postoji samo jedan kolektivni sistem bezboednosti „a ovaj drugi može da bidne, a ne mora da znači”.
Za odnos Rusije i NATO rekao je da nije došao do konflikta – niti će, da postoji Komitet za saradnju, ali da Rusija ne pristaje na ono što se nudi i traži – paritet.
Povodom Srbije, Janjić je istakao bezbednosne izazove: etničke tenzije i ekstremizme (albanski, islamski i srpski) koji su svi regionalni i nalaze se uglavnom na teritoriji koja spada u NATO, globalne pretnje – kao što su klimatske nepogode i kosovsko bezbednosno pitanje za koje je istakao da je „KFOR i na Kosovu hteo da da više, ali je srpska Vlada dobro procenila da ne treba da se primi više hiljada stambenih kontejnera”.
Janjić se saglasio sa Prorokovićevom tezom o puzajućem ulasku u NATO, koje je takvo zbog delikatnosti političke odluke i stava javnog mnjenja. Ali, kako je rekao, dolazi vreme da se Srbija uspravi i reši dilemu: da li sama može da finansira svoju bezbednost ili će da se priključi.
Posebnu opasnost Janjić vidi u narastanju neofašističke i neonacističke desnice u Mađarskoj”, dok je „Srbija na granicama i zato deo te priče”, a Brisel može da bude pozvan u pomoć ”jer on može da iskontroliše te trendove”.
Janjić je ocenio da ne možemo da računamo da će se Rusija zbog nas konfrontirati sa nekim i dodao da se „ruska karta pomerila ka velikom dilu sa Vašingtonom – i zbog Osetije, Azerbejdžana, Krima i istočne Ukrajine, odnosno zbog strateškog ruskog cilja da stabilizuje ZND i osigura energetiku”.
U tom „dilu”, Srbija treba da odredi svoje mesto, rekao je Janjić i ukazao da je srpska vojska oduvek bila deo našeg identiteta i da zato treba da bude opremljenija , ali da to nema odakle da sama finansira „naročito ako bude uvučena u neki prekogranični regionalni sukob – što će joj se (kako je tek kasnije precizirao) dogoditi ako ne bude članica NATO”.
Janjić je kao argumente pomenuo i Kinu koja „koristi zapadne tehnologije”, kao i bogate Ruse koji se sele iz Crne Gore koja nije u NATO u Sloveniju koja jeste u NATO u kojoj je manja korupcija.
Na kraju izlaganja se ponovo saglasio sa Prorokovićem da se problem „Kosova” ne bi rešio ulaskom u NATO „ali bi bilo više opcija za njegovo rešenje”.
Kasnije je svoju izjavu tehnički, mada ne i u značenju, izmenio ovako: ” Mislio sam da kažem da bi ulaskom u NATO Srbija smanjila rizik da se granice prilagođavaju etnicitetu i prelazi se na koncept mirne dogovorne promene granica”.
Bivši vojni ministar Dragan Šutanovac je pokušao da ospori da ocenu da je Vojska Srbije mala i da bi trebalo da bude veća. U tom cilju, rekao je da će govoriti o činjenicama, a onda se pozvao na ono što je sam najavio kao „nepotpune podatke VOA”.
Prema tim „nepotpunim informacijama”, Bugarska ima 30.533 pripadnika vojske, a mi planiramo kadar od 36.000 profesionalaca, plus 2.000 vojnika koji dobrovoljno služe, Crna Gora ima 2.350, BiH ima 9.800 vojnika, Hrvatska 17.300, a Austrija ima samo 32.260 vojnika – što prema Šutanovcu znači da „Srbija ima i više vojnika nego što joj treba da odgovori izazovima, rizicima i pretnjama”.
On je ocenio da Srbija ne može da bude bezbedna ako je izolovana i rekao da ne posmatra budućnost Srbije isključivo u istorijskom kontekstu. Dalje je ustvrdio da „ako bi Srbija bila članica NATO, ne bi bila izopštena od strane Rusije ni više ni manje nego neka Bugarska”.
Momir Stojanović
On je optužio Dodika da je „izjavu da je BiH, odnosno RS, posvećena evroatlantskim integracijama, nepromišljeno promenio zbog dnevnopolitičkih događaja”.
Govoreći o argumentima za ulazak Srbije u NATO, rekao je: I Crna Gora je bila bombardovana, pa je stala u red za članstvo, svesna svojih bezbednosnih potreba. Dodao je da Srbija „ovakva kakva jeste” može da bude i „bolji saveznik NATO-u od saveznika koji su mu disfunkcionalni i koji ne obezbeđuju da NATO ima svoju funkciju u potpunosti”.
On je ponosno istakao da Janjić nije u pravu da je NATO reforma vojske Srbije završena pre njegovog ministrovanja, pa još naveo i druge „zaslužne” za saradnju Srbije i NATO: Zoran Živković je kao premijer 2003. u Vašingtonu ponudio određeni kontigent vojske SCG, imali smo odluku Vlade Vojislava Koštunice krajem 2006. o upućivanju 24 pripadnika Vojske u misiju ISAF u Avganistan u slopu norveškog kontigenta, pri čemu Vlada tu odluku nikada nije uputila parlamentu na konačno usvajanje. Šta se desilo kasnije, mogu da pretpostavim, ali je činjenica da je ta Vlada htela da bude važna onima su važni u odlučivanju o budućnosti Srbije, istakao je Šutanovac.
Još je dodao: nećemo valjda da posmatramo saradnju Srbije i NATO kroz užasnu 1999, kad recimo – gde posle naše Vojske i Vojske RS, ima najviše Srba, ako ne u vojsci SAD? Odluka o bombardovanju je bila užasna, ali je podjednako užasna bila odluka da se to dozvoli, da Srbija uđe u takav problem da bude bombardovana od najveće svetske sile.
Izlaganje je završio ocenom da strani investitori gledaju da li je Srbija u NATO, pa nam je ekonomski interes da idemo u taj vojni savez.
Uzevši reč, general Momir Stojanović se izjasnio „ni za ni protiv ulaska Srbije u NATO jer – pre toga treba NATO da se izjasni koje granice Srbije priznaje”.
Od osamdesetih godina nema javne polemike o savezima i savezništvu, pa se u nedostatku te polemike, godinama bavimo dilemom da li Srbija treba da uđe u NATO – iako imamo proklamovanu neutralnost, ukazao je Stojanović i ocenio da ta dilema „u ovom trenutku” nije spoljno-bezbednosno-politički prioritet, pošto je Srbija privržena putu ka EU.
-Da li će, a već se naziru „snage za brze intervencije”, EU imati potrebe za nekim kolektivnim sistemom bezbednosti, da li će za nekoliko godina EU voditi za nekoliko nijansi različitu odbrambenu politiku od NATO? U tom slučaju se zalažem da se Srbija ozbiljno odredi tako projektovanoj odbrambenoj politici EU. Ako bismo se sada izjašnjavali, imali bismo više problema – jer danas postoji unipolarni svet, a teško da će bipolarni biti koncipiran kroz ODKB koji je sada u nejasnom začetku. Srbiji se sada nudi samo Severnoatlantski pakt – izjavio je Stojanović.
Međutim, on je ukazao da je to situacija koja je „u ovom trenutku” i da Srbija treba da „dobije na vremenu” iscrpljivanjem mogućnosti koje nudi Partnerstvo za mir. Iako smo članica, NATO je priznao „Odbrambene snage Kosova” i ozbiljan je problem šta ćemo da uradimo ako te snage budu aplicirale da budu ravnopravne članice Partnerstva.
Prvoslav Davinić
-Da li će Srbija tada izaći iz Partnerstva, zajedno vežbati sa „oružanim snagama Kosova”, ili šta ćemo ako pristupamo jednom vojnom savezu koji kaže da su granice „republike Kosovo” na Merdaru – nije li cinično da idemo u brak sa nekim sa kim se nismo dogovorili šta je šta? Koje su te granice Srbije za koje se kaže da se neće nasilno menjati i koje će NATO savez priznati?
Postavljam ovo pitanje, podvukao je general Stojanović i istakao da je javno mnjenje Srbije većinski protiv ulaska u NATO.
Kupovinom vremena bi se, prema njegovm rečima, sačekalo da vidimo da li će se pojaviti koncept bezbednosti EU, koji je – po njegovom mišljenju – najprihvatljiviji.
U diskusiji koja je usledila, Proroković se pozvao na pisanje lista «Politika» i upozorio da su „u februaru ove godine srpske oružane snage već učestvovale u zajedničkoj vojnoj vežbi u Nemačkoj sa „snagama Kosova” – a naše Ministarstvo odbrane nije imalo nikakvu reakciju na to”!
Janjić je konstatovao da koncept EU bezbednosti evoluira decenijama, ali kao deo NATO paketa, ali se saglasio sa generalom Stojanovićem da ne treba žuriti već vagati.
Šutanovac je na kraju istakao da Srbija nema jasnu odluku o neutralnosti, već samo konstataciju u Skupštinskoj rezoluciji o KiM da je neutralna, te ako neko traži referendum o ulasku u NATO treba da se traži i referendum o neutralnosti, da bi se konačno odredilo šta je bezbednosni interes Srbije.
Prvoslav Davinić je bio poslednji govornik. Objasnio je da je neutralnost politička, a ne pravna kategorija, i dodao da će se pitanje naše neutralnosti rešiti na nivou odnosa SAD i Rusije koje su sad u konfliktu.
Čini mi se da ćemo pre ući ili biti gurnuti u NATO, nego u EU, u koju ćemo možda ući, a možda i ne – pogotovo ako Unija ne bude prevladala unutrašnje probleme, konstatovao je Davinić.
(Diana Milošević, Fakti)
