Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
U knjizi „Treći metak“, koju je napisao sa novinarom Nikolom Vrzićem, Đinđićev telohranitelj, Milan Veruović, i sam ranjen prilikom atentata na premijera, opisuje kroz šta je sve prošao kad je kao i svi drugi svedoci sa lica mesta trvdio da se pucalo sa dve strane i da istraga hoće nešto da sakrije.
– Čeda Jovanović me je odmah pozvao i pitao da li sam normalan, jer rušim zvaničnu verziju atentata i hoću da oslobodim Đinđićeve ubice – kaže Milan Veruović, u emisiji „Goli život“.
– Nisu slučajno još uvek državna tajna iskazi koje smo svi dali Koraćevoj komisiji, pošto poto hoće da se dokaže da je jedina istina ono što je nekoliko sati posle atentata saopšteno na televiziji, a što je potom potvrđeno u istrazi i na sudu. Ali, ostaje pitanje: ako su odmah znali ko je ubio Đinđića, zašto nisu to ranije sprečili? Očigledno još nije vreme da se sazna puna istina. Tobožnji Đinđićevi naslednici objavili su da je on stradao u mafijaškom obračunu, a ne u političkom atentatu. Pored takvih prijatelja, Đinđiću nisu bili potrebni drugi neprijatelji. Zato se i krije politička pozadina, zavere, protiv predsednika srpske Vlade.
Veruović u emisiji „Goli život“ prvi put govori da je odrastao sa Miloradom Ulemekom Legijom i da ga je Đinđić poslao uoči petog oktobra, da vidi šta smera.
– Videli smo se u kafeu „Firma“, pored Politike, i rekao mi je da Slobodan Milošević ostaje njegov vrhovni komandant i da je to neraskidivo bratstvo u krvi – nastavlja Veruović.
– Pretio je da će nas sve počistiti sa ulice i da poručim svom šefu Zoranu Đinđiću da se čuva. Međutim, kad su događaji krenuli drugim tokom, otišao sam sa Đinđićem na sastanak sa Legijom u ulicu Admirala Geprata, tačno na mesto odakle je Đinđić posle ubijen. Ni Legija, ni Surčinci, ni Zemunci, nisu bili nikakvi junaci petog okrobra, već su samo tražili priključak sa novim vlastima. Đinđić nije ni znao ko je Dušan Spasojević, ali neki iz njegove okoline jesu i oni su pravili dilove sa mafijom za sebe, a ne za državu. Kad sam posle Bagzijevog pokušaja atentata , na autoputu, kod hale „Limes“, otišao u policiju, umalo mene nisu uhapsili, pošto su već rešili da puste Bagzija. Na dan atentata bilo je dogovoreno da Zoran tog dana ne dolazi na posao, ali mi se u pola dvanaest javio da, ipak, dođemo po njega, jer treba da primi švedsku ministarku Anu LInd. Uvek smo u kolima razgovarali, ali tada, prvi put, nismo progovorili nijednu reč. Sedeo je pozadi i čitao novine. Pogođen je kad sam mu dodao štaku, dok sam zatvarao vrata na kolima. A, onda sam i ja pogođen. Sa zemlje sam video kako je treći metak okrznuo zid zgrade Vlade. To su videli svi prisutni, njih devetoro, bez obzira što je to suprotno zvaničnoj istrazi.
(Hepi, Kurir)
