VUČIĆ: „ZNAM DA ĆU PROĆI KAO GADAFI…“ EVO ŠTA SE DEŠAVA…

Piše: Aleksandar VUJOVIĆ, glavni urednik Novog Standarda

Kada je Vučić pre nekoliko godina u Utisku nedelje rekao da „zna da će proći kao Gadafi“, nije to bilo tek foliranje.

Premda je još uvek bio na medenom mesecu sa sivim kardinalima Druge Srbije, koji su u njemu u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma umeli da vide i Čerčila, nešto ga je nateralo na rečenicu koja je u tom trenutku zazvučala morbidno čak i Olji Bećković. Tada je iz njega progovorila duboka svest da je samim činom dolaska na vlast prihvatio da odigra partiju pokera protiv kazina; partiju u kojoj se poraz plaća glavom, zatvorom ili azilom.

Budući školski primer homo politicus-a, on je takav izazov prihvatio bez imalo dvoumljenja, ustezanja ili nesigurnosti, kao da se radi o zadatku za koji se spremao čitavog života. O njegovom autocentričnom doživljaju politike svedoči i odabir reči u tekstu za „Blic“ kojim je otpočeo „unutrašnji dijalog“ o Kosovu i Metohiji: tada je napisao da će, ukoliko Srbi i Albanci ne reše svoj vekovni spor, biti promašen celi njegov život.

Međutim, to što je bez oklevanja prihvatio breme vlasti – koje u Srbiji nikada nije bilo lako – ne znači da nije duboko u sebe pohranio svest da mu je jedini siguran način za izbegavanje Gadafijeve sudbine vođenje politike koja uz patriotsku retoriku krijumčari neprekidno ispunjavanje naloga onih koji su Gadafiju došli glave.

Nasuprot tom strahu stajao je – i još uvek stoji – njegov ogromni politički ego, koji neretko ume da poprimi funkciju državne Egide, budući da mu ne dozvoljava da bude pretvoren u bezličnog postmodernog političara menadžerskog tipa koji će bez čitanja da potpisuje naloge koji mu dostavljaju stranci. Otuda, njegova politika se od početka svodi na red poteza koji nagoveštavaju resuverenizaciju „Petooktobarske republike“, pa potom red ustupaka Zapadu; i tako ukrug.

Ali problem sa takvom politikom je to što ima precizno oročen rok trajanja: ona će biti moguća samo do trenutka dok Zapad bude spreman da toleriše odugovlačenje sa sporazumnim krunisanjem politike „normalizacije“ odnosa sa Prištinom, u čijem vođenju je Vučić na početku ličio na sprintera, dok sada sve više izgleda kao maratonac.

Njegovo svesno usporavanje procesa koji – prema očekivanju ne samo zapadnih medijskih i političkih elita, već i prema epistolarno ispostavljenom zahtevu samog predsednika najmoćnije države na svetu – treba da se finalizuje ove godine, u zapadnim krugovima rađa podozrenje da na Andrićevom vencu postoje određena kolebanja.

S tim u vezi, nije li u najmanju ruku interesantno što se u trenutku kada Vučić duže od dva meseca odbija da održi jedan jedini razgovor sa prištinskim liderima protiv njega kulturna i intelektualna javnost mobiliše na skali neviđenoj za ovih bezmalo sedam godina naprednjačke vlasti?

Ne čini li vam se simptomatičnim što protestna strast za demokratskim vrednostima raste naporedo sa rastom učestalosti Vučićevih izjava koje nagoveštavaju zaokret u dosadašnjoj retorici, poput onih da od rešenja za Kosovo najverovatnije nema ništa, te da će Srbija „čak i ako ne dođe do dogovora sa Prištinom biti dovoljno jaka da nastavi da gradi bolju budućnost za svoje građane“?

Kakav god bio odgovor na ova pitanja, ostaje činjenica da on nikada od dolaska na vlast nije izjavljivao ništa slično.

Stoga se postavlja pitanje: šta je uopšte svrha ove pomalo histerične mobilizacije „skoro cele elite“, kako je Vesna Pešić izvolela nazvati svoje ideološke istomišljenike?

Stvar je u tome da prozapadna opozicija i njihove – večito iste – kulturno-intelektualne prišipetlje od uvođenja višestranačja u Srbiju imaju problem čije premošćivanje je nespojivo sa načelima demokratije i pravne države. To je problem nedovoljne podrške u narodu, koji kod njih rađa ogromne frustracije, posebno u uslovima postojanja izborne dinamike koja im tu činjenicu natrljava na nos bezmalo na svakih godinu dana.

Svesni toga, oni danas pribegavaju jednoj – po društvo i državu vrlo opasnoj – taktici koja se svodi na pokušaj uličnog fingiranja legitimiteta i dolaska na vlast bez izbora.

Prećutna logika ove operacije nalaže da je narod nepismen i medijski zaveden da glasa za vlast, zbog čega na prosvećenu elitu pada breme odgovornosti da ga probudi i povede u bolju budućnost, sa ili bez njegove volje. Otuda potenciranje kako je ustala „gotovo cela“ elita; otuda stalno naglašavanje da za prozapadnu opoziciju glasaju „mladi i obrazovani“; otuda pozivi na „samouverenost“. Sve je to stavljeno u funkciju izgradnje političke logike prema kojoj doktor nekad mora lečiti pacijenta i protiv njegove volje (istine radi, Vučić primenjuje identičnu logiku kada govori o potrebi da se što pre reši kosovski problem).

Osvrnimo se nakratko na plan opozicije i retoriku ključnih figura aktuelnih protesta: cilj je da se smeni vlast, ako treba i bez izbora (,,nisu izbori jedino sredstvo“), pa da onda nekakva mistična ekspertska vlada prvo izvrši procenu kome će biti zabranjeno da se kandiduje (čuvene lustracije, kao tačka 7.8 opozicionog „sporazuma sa narodom“), te da potom raspiše izbore koji bi tobož bili održani u fer i demokratskoj atmosferi. Da stvar bude gora, svi stranački neopredeljeni građani čija reč nešto znači u ovoj zemlji ili podržavaju ovakve sulude zahteve, ili ćute i prave se da je to normalan i legitiman politički plan.

Tačnije, skoro svi. Ljiljana Smajlović, kao jedan od retkih novinara sa integritetom i petljom da se suprotstavi atmosferi virtuelnog linča koju tviter-rulja stvara protiv svakoga ko joj okrene ogledalo, o ovakvim zahtevima opozicije piše: „Ko je smislio tu igru? Čija su to pravila, na kom se fakultetu uče, u kom je to univerzumu moguće, gde ima, gde je to do sada bilo? (…)

Možda je to moguće u svetskom poretku u kom vodeće zemlje jednog dana odluče da više ne priznaju Gadafija za lidera, već njegovu opoziciju. Ne priznaju Madura za lidera, već pristalog opozicionara. Sa takvom podrškom izvana je mnogo toga moguće što u udžbenicima političkih nauka ne postoji.“

Međutim, ovaj tekst Ljiljane Smajlović istvoremeno raskriva i jednu od ključnih mana Vučićevog načina vladanja. Jer, kad bi ove reči dolazile iz pera glavne urednice Politike, iza njih bi stajao ogromni uticaj institucije srpskog novinarstva i tradicija duga 115 godina, pa bi odjeknule mnogo jače, a njihova duga rezonanca bi mnoge naterala da se zapitaju da li je vreme da se stišaju strasti i da se sedne za pregovarački sto.

Ovako je Politika obezličena i lišena bilo kakvog autentičnog uredničkog pečata, a ova hrabra kolumna ostaje samo akcident u nedeljniku čija uređivačka politika sve više liči na uređivačku politiku njihovog medijskog partnera iz njujorške Osme avenije.

Elem, ono što je ključno da se shvati jeste to da je Vučiću mandat na donošenje pogrešnih odluka dao narod, i da samo narod ima moć da mu ga i oduzme, i to isključivo na izborima. Pravilna sukcesija izbornog legitimiteta je ključni noseći stub svake stabilne i zdrave demokratske države. I baš tu dolazimo do pitanja svih pitanja: da li je u današnjem svetu pravo na život u zakonski uređenoj državi ekskluzivna privilegija velikih i moćnih, dok za kolonije važe neka druga pravila?

Kada je Koštunica – kao doktor prava koji savršeno poznaje duh zakona i logiku državnog funkcionisanja – na pitanje vidno nestrpljive Karle del Ponte koliko će mu vremena trebati da promeni ustav odgovorio kontrapitanjem koliko bi vremena to iziskivalo u njenoj zemlji, ona se narogušila i gotovo uvredila.

Njeno namrgođeno čelo tada je emitovalo poruku da kolonije nemaju pravo na privilegiju poštovanja zakonskih normi i političkih procedura, pa je Koštuničino kontrapitanje doživela kao akt pobune.

Istu logiku smo nedavno mogli videti na pitanju makedonskog referenduma i potonjih dešavanja, a gledamo je i trenutno u Venecueli, zemlji u kojoj su najmoćnije zapadne države za predsednika priznale anonimusa bez ikakvog legimiteta, koji je od glave do pete skrojen u američkoj političkoj laboratoriji.

Ta logika kako u Srbiji – ili Venecueli – predsednika treba da bira ulica, dok je tako nešto potpuno nezamislivo u Velikoj Britaniji, Americi ili u pobunjenoj Francuskoj, zapravo je kriptorasistička logika koja nam se sugeriše sa Zapada, a koju je ovdašnja kompradorska elita prvo pounutrašnjila u svojoj glavi, a potom je i nametnula dobrom delu društva.

Ona se zasniva na premisi da zapadnim zemljama vladaju neki divni i nekorumpirani političari, koji ponekad i pogreše, ali Bože moj, o tome odlučuje narod na izborima, dok na Balkanu (ili u Južnoj Americi, ili na Bliskom istoku) vladaju korumpirani i diktatorski režimi koje treba pošto-poto skidati s vlasti, bez obzira na cenu.

I zato pokušaj izazivanja krize legitimiteta sa kojim se Srbija danas suočava nije tek deo uobičajenog političkog folklora kakav postoji u svim mladim demokratijama i kakav je oduvek postojao u modernoj srpskoj državi, pa i u „zlatnom dobu“ njene demokratije od 1903. do 1914. Njegov tajming (u kontekstu kosovskih pregovora), geopolitička konstelacija (u kontekstu vraćanja fokusa Zapada na Balkan), kao i upozorenje patrijarha o potrebi da narod bude jedinstven pred spoljnim pritiskom (koje sasvim sigurno nije dato bez razloga) su okolnosti koje pozivaju na oprez.

Pred Srbijom je veliki test: ona će se pokazati kao država u onoj meri u kojoj snaga njenih institucija, autoritet njene nacionalne inteligencije i državotvorna svest njenog društva budu uspeli da spreče izlivanje političkih procesa iz domena normativno uređenog ustavno-pravnog sistema u domen ulične anarhije u kojoj vladaju emocije, nagoni i psihologija mase.

Upravo ta sposobnost elite i institucija da u kriznim situacijama održe zakonski poredak je ono što odvaja civilizovana društva od onih manje civilizovanih, dok je autoritet i snaga zakona ono što odvaja prave od veštačkih država. Snaga i autoritet jedne države – a ne samo njena demokratska tradicija – jeste ono što nas sprečava da zamislimo anarhiju i vanustavnu smenu vlasti u, na primer, Izraelu ili Rusiji, premda se, kao i u slučaju Srbije, radi o mladim demokratijama. Isti taj autoritet državnog poretka je ono što omogućava Makronu da tvituje o suverenom pravu Venecuelanaca da na ulici izaberu predsednika dok mu Pariz gori pod prozorom.

Avaj, što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu. Ostaje da se vidi u kojoj je kategoriji Srbija. Sv. Avgustin je još pre 16 vekova u svojoj „Državi Božjoj“ izneo nikada opovrgnutu tezu o suštinskoj pravičnosti istorije, dokazavši da ona ne dozvoljava opstanak država i naroda koji ne mogu da odbace svoje fatalne mane.

Srbi su narod koji je imao toliko nasilnih smena vlasti i koji je toliko svojih vladara pobio, zatvorio, internirao i isporučio stranim sudovima, da je pravo malo istorijsko čudo da još uvek postojimo, budući da radimo sve suprotno od onoga što rade istorijski uspešni narodi.

Ali, jedno je sigurno; ukoliko kriza legitimiteta iz veštačke preraste u akutnu, i ukoliko se sutra nađemo u situaciji da na vlast dođe rulja koja bi da nasumično hapsi, proteruje i lustrira, za to će svoje parče istorijske odgovornosti morati da ponese svako ko je ćutao dok su braća Trifunović i Jelena Anasonović vodili državu u bolju budućnost.

Vraćajući se na Vučićevu rečenicu s početka teksta, teško je ne zapitati se da li je povratak Utiska nedelje nakon petogodišnje pauze zapravo simboličko zatvaranje jedne političke epohe: epohe hladnog mira između Zapada i srpskih lidera.