„Živimo u vremenu u kojem ljudsko biće ne znači skoro ništa. Interes je iznad svega. Ne traži se niti se ceni znanje, talenat, lepa reč, čast, poštenje..“

 Piše: Ratko Dmitrović

Počinjalo je mirisom vanile, kojom su majke i bake posipale kolače. Jelku smo kupovali na pijacama, sa malih, obično plavih kamiona, dvotonaca, ili smo je, ako se Nova godina čekala na selu, sekli, često pokrivenu snegom do samog vrha.

Stanove i kuće, radničke menze, kafane i domove kulture kitili smo „svilenim papirom“ i kuglicama boje zlata, s crvenim linijama u gornjem delu.

Prasetinu smo kupovali u mesarama PKB-a ili je pekli sami, po dvorištima, s drvenim zaklonima od vetra i snega koji je padao sitno i uporno. I sve to s komšijama, prijateljima.

Zime su tada zaista bile zime, snegovi duboki, mraz je ledio suze na obrazima, a ledenice se spuštale do sredine prozora. Najava televizijskog programa beše važnija od vremenske prognoze, jer tada, tih dalekih godina, kada smo bili mladi, puni nade i snova, postojala je samo jedna televizija, jedan program.

Podrazumevali su se Čkalja, Mija Aleksić, Guta Dobričanin, Tozovac, Cune, Lepa, Silvana… U ponoć beše splet narodnih igara iz Srbije, uz obavezno „Igrale se delije“, a zatim vestern: „Tačno u podne“, „U tri i deset za Jumu“, „Potera“, „Poštanska kočija“… Gari Kuper, Džon Vejn, Kirk Daglas…

 

Sutradan se, nekako u vreme podnevnog koncerta Bečke filharmonije, mamurluk lečio rasolom, ruskom salatom, čak i hladnim pivom, a onda je na red dolazila sarma, sa televizijskim reprizama, turnejom „Četiri skakaonice“. Po podne lagana šetnja, tek da svež vazduh razbistri glavu.

Sarmu i rusku salatu imamo i danas, prasetinu takođe, tu je i onaj bečki koncert, „Četiri skakaonice“, ima i vesterna.

Isto, rekao bi čovek. Nije, daleko je od istog. Ne zbog prohujalih godina, minule mladosti i potrošenih života, mada ima i toga, već radi svega što se u međuvremenu dogodilo.

Puni smo sopstvene i tuđe tuge, setni, pognuti pod teretom straha od onoga što jeste i još više od onoga što može da bude. Neizvesnost razara čoveka kao najgora bolest. Živimo u vremenu u kojem ljudsko biće ne znači skoro ništa. Interes je iznad svega.

Ne traži se niti se ceni znanje, talenat, lepa reč, čast, poštenje, ljudskost. Zovemo telefonom ili se družimo samo sa onima koji nam trebaju ili mislimo da će nam trebati. Krademo tuđe ideje, smejemo se veštački, pristajemo na orgijanje netalentovanih i drskih.

Nije ovo „žal za mlados’“, daleko bilo, već gorko podsećanje na vreme koje i danas, snažnije nego ikada, dokazuje da može drugačije, lepše, mirnije i bolje, mnogo bolje. Probali smo novo, moderno i… dobili uglavnom patnju, neizvesnost i usamljenost. Umesto s decom i komšijama, družimo se sa mobilnim telefonima.

Duboke snegove ne možemo prizvati, ali možemo još danas, za početak, da nazovemo nekoga koga dugo nismo čuli, rodbinu ili drago čeljade, i upitamo kakva im je novogodišnja sarma i prave li još princes krofne. Naravno, i da im poželimo svako dobro u godini koja, evo, otvara svoja vrata.

 

(Večernje novosti)