AKO USPE, NEMA JOJ SPASA: Rusiji se približava velika opasnost uoči predsedničkih izbora, Putin to ne vidi..

Piše: Mihail Deljagin

Nemoguće je odbraniti se od agresije bez eliminacije moralno-psihološke i materijalne zavisnosti političke klase Rusije od Zapada

Ukupni Zapad – uključujući globalne špekulante i SAD kao njihovu organizacionu strukturu – započeo je protiv Rusije rat do uništenja. Zasad hladni. Najvažniji razlog za to je vrednosna inkompatibilnost naših civilizacija, razotkrivena u Valdajskom govoru Vladimira Putina iz septembra 2013: Zapad, koji služi profitu, transformiše ljudska bića zarad novih tipova potrošnje i novih tržišta, a Rusija to vidi kao dehumanizaciju.

Osim toga, SAD će postojati samo dok ostatak sveta bude plaćao njihovu potrošnju, pozajmljujući im novac sa netržišno niskom kamatom (odnosno kupujući njihove državne obveznice sa netržišno niskom stopom povraćaja). Za to im je neophodna haotizacija sveta – da bi se uplašeni svetski kapital premestio u SAD, kao jedinu „mirnu luku“.

Rusija je zaustavila širenje haosa u Siriji i Donbasu, pa, sa američke tačke gledišta, zbog toga mora biti kažnjena. Jer ako se haos ne bude širio i strah ne bude rastao – SAD će ostati bez priliva neophodnog novca. Globalna kriza više ne dozvoljava povećanje profita na račun povećanja prihoda, pa monopoli prelaze na snižavanje troškova.

POBUNA ŠNICLE

Libija, Sirija i Irak su pokazali da i najmoćniji lokalni komandant prodaje naftu višestruko jeftinije nego najslabija država, pa bi u skladu s tim i u Rusiji izvozom nafte trebalo da se bave „lokalni komandanti“, a ne država. Mora se uzeti u obzir i šok koji do danas potresa Zapad zbog ispoljavanja suvereniteta Rusije povodom reintegracije Krima, bez molbe Zapadu da to dozvoli.

Za razumevanje nivoa tog šoka, zamislite da 30 godina svakog jutra otvarate frižider i doručkujete šniclu koja tamo stoji (jer odnos Zapada sa Rusijom od 1987. nije odnos „jahača i konja“, nego baš „jedača i šnicle“). Odjednom, jednog lepog dana, ta šnicla počne sa vama da govori. I čak se drzne da izjavi da je spremna da sa vama vodi pregovore – ravnopravne, fer i na osnovama međunarodnog prava. Zar ne biste u muci počeli da se pitate šta ste pili prethodne večeri?

Zapadne elite se nalaze upravo u takvom stanju: ne veruju svojim očima. Ali njima je već jasno da to što vide neće nestati samo od sebe. Mora se u akciju. A standardna akcija Zapada protiv država koje pokazuju težnju ka suverenitetu jeste organizacija prevrata. To smo videli mnogo puta.

Važna napomena: Zapadu nije potrebno da na vlast dovede svoje marionete, potrebni su nezavršeni prevrat, bezvlašće, haos, bacanje Rusije u smutu i uništenje naše državnosti. Objektivni saveznici Zapada su ruski liberali, koji polaze od paradigme služenja države globalnim monopolima, a ne svome narodu.

Preko vlade i Centralne banke oni kontrolišu socijalno-ekonomsku politiku zemlje i nastoje da sebi vrate punoću vlasti koju su imali 90-ih godina. Njihove saveznike predstavlja onaj značajan deo prozapadno orijentisanih predstavnika krupnog biznisa i top-menadžmenta, koji je već navikao da gleda na predsednika Putina kao na smetnju svojim tekućim i direktnu pretnju svojim strateškim interesima.

Liberali imaju na koga da se oslone. Čak i organi državne uprave koji nisu pod njihovom kontrolom umnogome su dezorganizovani i nemaju strategiju. Ponekad čak demonstriraju otvoreno ignorisanje potreba stanovništva (dovoljno je setiti se čuvenog gubernatora Kalinjingradske oblasti ko je sa „zato“ odgovorio na pitanje „zašto vlasti ne planiraju da vrate kompenzaciju troškova za boravak dece u vrtićima“, kao i saveta rukovodioca Hakasije Zimina siromašnim opštinama „da beru jagode“).

Organi državne uprave ne nude društvu putokaze. A čak i ako te putokaze predloži sam Putin, posle petogodišnje nekažnjene sabotaže njegovih majskih ukaza od strane Medvedevljeve liberalne vlade, postoji bojazan da predsednikove reči društvo neće dočekati sa nekadašnjim entuzijazmom. Rusi će izgubiti osećaj perspektive (osim perspektive daljeg ruiniranja ekonomije i snižavanja nivoa života), a to će ih učiniti prijemčivim za manipulacije i provokacije.

STRPLjENjE NEĆE DATI REZULTAT

Odbijanje Rusije da „uzvraća udarce“ u spoljnoj politici, njeni jalovi apeli Zapadu da poštuje norme međunarodnog prava (koje je izgazio taj isti Zapad 1999. u agresiji na Jugoslaviju) i pozivi na saradnju (u vreme kada je Zapad već izabrao kurs našeg uništenja), stvaraju utisak gubitka subjektivnosti koju je Rusija stekla u vreme Krima, i nekažnjivosti dalje eskalacije agresije Zapada protiv nas.

U takvim uslovima nedavna ponižavajuća akcija zabrane naše državne zastave na predstojećoj Zimskoj olimpijadi može biti shvaćena kao „umetnička priprema“ od strane Zapada. A nesposobnost države da od očiglednog iživljavanja zaštiti ponos Rusije – njene šampione – izaziva kod navijačkih masa osećaj slabosti takve države.

Istovremeno se sprovodi vrbovanje ruskih oligarha i drugih imućnih ljudi u SAD i Velikoj Britaniji i pretvaranje ruske „elite“ u oruđe državnog udara. A onima koji ne žele da postanu zapadna agentura neka hapšenje Kerimova bude nagoveštaj šta ih čeka.

Snažnije udarce treba očekivati neposredno uoči predsedničkih izbora. Jedan od njih može biti totalna ofanziva na Donbas već pripremljene ukrajinske armije – radi uvlačenja Rusije u bratoubilački rat.

U ekonomskoj sferi treba očekivati zabranu, pod pretnjom sankcija, inostranog ulaganja u ruske državne obveznice. To će izazvati bekstvo špekulativnog kapitala, a moguće i devalvaciju rublje, nestanak dela roba sa tržišta i poskupljenje preostalih.

Moguće je i zamrzavanje državnih aktiva Rusije u SAD, što bi značilo gubitak više od četvrtine međunarodnih rezervi i povećanje devalvacije. Nije isključena ni priprema analognog zamrzavanja i u Evropi. Naposletku, moguće su i različite diverzije, među kojima i kompjuterske, koje razaraju društvenu psihu i stvaraju utisak nesposobnosti države. Probe, u vidu akcija telefonskog terorizma i kompjuterskih napada na ruske banke, već su izvršene.

Na tom fonu biće moguće pristupiti neposrednoj organizaciji Majdana. Važno je da su na Fejsbuku već razrađeni mehanizmi preuzimanja naloga lidera javnog mnjenja, uz objavljivanje na njima poruka suprotnih njihovim političkim pogledima, a napisanih uz idealno kopiranje njihovog stila. Na primer, Aleksandru Prohanovu, uz totalno apsurdne izgovore, dugo vremena nisu vraćali kontrolu nad njegovim nalogom, koji je sve to vreme korišćen za ogoljenu antirusku propagandu (potpuno suprotnu njegovim pogledima, ali napisanu u „njegovom stilu“).

Moguće je da se takva kontrola uspostavi nad velikim brojem naloga ključnih tvoraca javnog mnjenja u Rusiji (i ne samo na Fejsbuku), koji će iznenada usmeriti svoju publiku ne na odbranu, već na rušenje ruske državnosti.

Puzajuće udaljavanje od Rusije Kazahstana (kroz iznenadni forsirani prelaz na latinicu) i Kirgizije (koja je dan antiruskog ustanka iz 1916. proglasila za državni praznik i odrekla se svojih obaveza u okviru Evroazijskog Ekonomskog Saveza, i sve to posle lične podrške Putina njenom predsedniku), simptomi su orijentacije na ovakvu perspektivu.

Važno je istaći da je nemoguće odbraniti se od agresije Zapada bez eliminacije moralno-psihološke i materijalne zavisnosti političke klase Rusije od Zapada (likvidacije „ofšorne aristokratije“), kao i bez prelaska sa strateške odbrane (koja garantuje poraz), na aktivnu, raznovrsnu i kreativnu ofanzivu na Zapad.

Osim toga, uslov opstanka Rusije je odlučan prelazak sa politike uništavanja naše zemlje u interesu globalnih špekulanata, na politiku njenog razvoja: kompleksnu modernizaciju infrastrukture, koja iziskuje ograničenja finansijskih špekulacija i monopolizma, iskorenjivanje korupcije; razumni protekcionizam; garantovanje svima prihoda koji obezbeđuju minimalne troškove života; normalizaciju poreske i migracione politike, zdravstva i obrazovanja.

Međutim, zasad ne vidimo znake razumevanja navedenih opasnosti i zadataka.

Preveo Vladimir Kršljanin (Fakti)