„Došlo je vreme da Rusija sa Srbijom i Belorusijom formira – savez država!“

 Moskovski politički analitičar Aleksej Kočetkov siguran je da Rusija treba da utvrdi svoj spoljnopolitički uspeh kreiranjem aktivne i efikasne nadnacionalne strukture sa svojim najbližim saveznicima. Sasvim konkretno: da Rusija, Belorusija i Srbija treba da formiraju novu saveznu državu.

Sa Kočetkovom je o tome razgovarao poznati novinar Aleksandar Čalenko.
Mnogi posmatrači ističu da je u poslednje dve godine Rusija počela da vodi veoma aktivnu spoljnu politiku: prisajedinjenje Krima i faktičko prisajedinjenje Donbasa, plus pomoć predsedniku Asadu u Siriji.

Počeli smo da ostvarujemo veliki uticaj na dešavanja u Evropi. Ali, odmah sledi drugo pitanje: kako utvrditi sve te uspehe, da Rusija nikada više ne ustupi, da ih zauvek sačuva?

Pre svega, čini mi se da se promena spoljnopolitičkog kursa Rusije nije desila pre dve godine, već 2008-me. Pre dve godine, taj kurs je već postao ne samo opipljiv, već se stvorila jasna svest da je nepovratan i definitivan, da povratka u proklete devedesete neće biti, tokom kojih smo čak i bez preke potrebe izdavali svoju braću, izdavali svoje interese i povlačili se i tamo, gde nam ništa nije pretilo, odbacujući svoje poziciju bez ispaljenog metka.

U 2008. godini smo pokazali da se zemlja promenila, a 2014. godine – da su te promene konačne i da ne podležu reviziji. A to, pravo govoreći, izluđuje geopolitičke neprijatelja Rusije u inostranstvu, i unutarpolitičke – u samoj Rusiji.

Mislim da, u suštini, imamo mnogo prirodnih geopolitičkih saveznika širom sveta. Ali, da odgovaram direktno na vaše pitanje: na Bliskom Istoku naš saveznik od kraja Drugog svetskog rata uvek su bio sekularni arapski režimi, pre svega baasistički režimi, koji su postojali u Egiptu, Siriji, u Iraku.

Ali, pored Sirije, postoje i drugi regioni u kojima nas očekuju, u kojim se prema nama istorijski tradicionalno dobro odnose. To je Balkan. Tamo živi blizak nama po duhu, i po veri, i po kulturi srpski narod.

U najkritičnijim trenucima pružali smo Srbima ruku. Ali, i oni su nama pomagali. U proleće 1941. godine, da Srbi nisu na sebe primili nemački udarac, za Sovjetski Savez rat bi počeo već maja 1941. godine.

Imaš u vidu prevrat u Jugoslaviji, kada je pronemačka vlade zamenjena…
… Prosrpskom. Da nije bilo tog prevrata, rat koji bi počeo u maju, najverovatnije bi doveo do…

Pada Moskve?
U najmanju ruku, ili do borbi duž Urala.
A kakva je sada politička situacija u Srbiji? Koji je odnos proevropskih i proruskih Srba?

Prema mišljenju većine srpskih političkih analitičara, odnos je sledeći: 95% Srba – su otvoreni, dosledni, ubeđeni rusofili, a 5% – su liberali-zapadnjaci koji su osvojili vlast u Srbiji, oslanjajući se na inostranu pomoć, na inostrani pritisak, koji su praktično uništili svu nezavisnu srpsku privredu. Oni nastavljaju da uništavaju svoj sopstveni narod, potpuno lišavajući Srbiju svakog suvereniteta i budućnosti, prosto za novac prodajući svoju zemlju i svoj narod Briselu i Vašingtonu.

Stoga, u dubini srpskog društva sazreva ogromno nezadovoljstvo trenutnom vladom, i svaki udarac koji Ruska Federacija nanosi samoljublju Zapada, Srbi smatraju za ličnu pobedu.

Putinova popularnost i popularnost Rusije tamo je jednostavno neverovatna.
Ako šetate Beogradom, možete videti da se na svakom uglu prodaju suveniri i majice sa natpisom „Kosovo je Srbija, Krim je Rusija“, Putinovi portreti, ruske zastave, ruske carske zastave, zastave Novorosije, zastave Donjecke Narodne Republike, mnogo simbola DNR se može videti. Ljudi hodaju ulicama sa simbolima Novorosije i Donbasa.

Tamo ih je više nego u Moskvi.
Zbog toga, nalazeći se u Beogradu, osećate se kao da ste u srcu Ruskog sveta, čak i više nego u Moskvi ili Sankt-Peterburgu, ili u Rostovu-na-Donu.
Problem je u tome, što političku situaciju u Srbiji kontrolišu tajne službe, koje su s druge strane pod kontrolom Amerikanaca.

Sadašnja vlada je apsolutno antiruska i antisrpska, ta vlada naravno razume šta će se desiti, ako dođe do promene vlasti. Amerikanci, takođe, dobro znaju šta im preti u slučaju promene kursa u Srbiji.
Stoga prirodno oni polažu maksimalne napore kako bi uništili srpsko patriotsko jezgro, kako im ne bi dozvolili da se ujedine, stalno sukobljavajući jedne političare sa drugima.

Politika „zavadi pa vladaj“, koju Amerikanci koriste širom sveta, veoma je prisutna u Srbiji. Postoji sukobljavanje u najrazličitijim pravcima.
Međutim, Srbi ipak očekuju od Rusije neki signal, između ostalog signal za akciju. Zato što praktično svi u Srbiji shvataju da Rusija ostaje poslednja nada da Srbija očuva svoj suverenitet.

I sada se sve više i više, upravo u srpskom jezgru govori o potrebi da se reanimira ideja stvaranja Saveza država Rusija-Belorusija-Srbija.
Upravo stvaranje ove države omogućilo bi očuvanje suvereniteta Srbije, obnovu ekonomije, pri čemu ne na račun ruskih poreskih obveznika, već kooperacijom. Srbi proizvode ono što nam krajnje nedostaje posle odlaska turskih proizvođača poljoprivrednih proizvoda sa našeg tržište.

Srbi imaju kvalitetne proizvode, koji nama veoma nedostaju. Njihova cena je prihvatljiva. I ova saradnja u okviru EAU, Carinske unije, u okviru nadnacionalnog formiranja državne zajednice, omogućila bi ne samo preživljavanje srpske privrede, srpske poljoprivrede, već i oživljavanje industrije, kojom se odlikovala bivša Jugoslavija.

Sećate li se kakvu je popularnost na prostorima Sovjetskog Saveza uživali jugoslovenska obuća? Sada Srbija skoro da nema svoju proizvodnju obuće – do toga su dovele akcije savremenih srpskih liberala.

Zato, ako mi ne pružimo ruku ovom narodu, mi ćemo, naravno, preživeti, ali sa Srbima se može desiti da posle jedne ili dve generacije, zajedno sa suverenitetom, pre ili kasnije izgube svoj identitet, njih će jednostavno proterati, a u Srbiji će ih ostati manjina.

To jest, spasiti ih može samo savez država sa nama. Ali, koliko je ova ideja popularna u samoj Srbiji? Da li je tamo prihvatljiva?
Da, veoma.

Godine 1999. u Rusiji nije bilo ljudi, koji bi u to vreme dostavili sistem S-300 Beogradu, i tada nijedna gnjida ne bi smela ni da preleteti vazdušni prostor Srbije.
Istorija te zemlje bi onda bila potpuno drugačija. Danas, Rusija po mom mišljenju ima mogućnosti da pomogne Srbima, štaviše njima je ta pomoć potrebna. Ako mi srpskom narodu pošaljemo određeni signal, dobićemo odgovor koji će pokazati koliko im je ona neophodna.

Za Srbe smo shvatili. Ali, da li je Kremlj spreman za stvaranje savezne države?
Znate, ne mogu proceniti na šta je Kremlj spreman, a na šta nije. Čini mi se da Kremlj, odnosno rukovodstvo zemlje, za razliku od velike većine birokratskog aparata, odlično razume šta su najbolji interesi države, posebno u spoljnoj politici. Samo za realizaciju tih interesa neophodno je imati odgovarajući državni aparat.

Interesi rukovodstva zemlje, činovnika i naroda se moraju poklapati. I tu u Rusiji ponovo nastaju problemi. Deo vlasti, u skladu sa istorijskim tradicijama, vidi svoju korist odvojeno od ostatka naroda, ne tamo gde je vidimo mi.

Kako će se aparat ponašati u slučaju Srbije, koje će odluke, kao rezultat toga, preduzeti Kremlj – teško je reći.
Smatram da nam danas Bog daje još jedan dopunski argument i instrument u geopolitičkoj borbi – u liku naroda koji misli isto kao i mi, koji je dokazao svoju otpornost, svoju čvrstinu i postojanost u praćenju sopstvenih ciljeva i nacionalnih interesa. Srbi nisu nikada izdavali saveznike, oni sami se nikada nisu predavali.

To se ne dešava često. Srbi su u svojoj istoriji, čak i u dvadesetom veku imali periode, kada je srpska vojska bila primorana da napusti zemlju, ali se ona ipak vraćala kao pobednik, a narod se odupirao do poslednjeg.

Čak se ni Rusi ne mogu pohvaliti takvim otporom, a već da ne govorimo o ostalim slovenskim narodima, koji žive pored nas. I danas ovaj narod, uprkos svim ogromnim pritiscima iznutra i spolja, i dalje nastavlja da održava utvrđene i jasne principe, i nastavlja da održava volju za suprotstavljanjem. Smatram da nam je ovaj narod jednostavno neophodan kao saveznik.

Dobro, ali kakvu bi korist imao batko Lukašenko od državne zajednice, pa još i sa Srbima? On ni sa Rusijom nije baš voljan da razvija Savez.
Srbija njemu odgovara. Uostalom, Srbi i Belorusi se takođe veoma vole, i oni takođe imaju mnogo toga zajedničkog: Belorusi su, kao i Srbi, partizanski narod, otporan, naviknut da se suprotstavlja okupatorima, agresorima, koji ne trče ispred svih da se upisuju u SS bataljone, i nikada neće trčati. To je narod koji je odlazio u šumu i tukao neprijatelja sa svim što mu je palo pod ruku.

Srbi su popularni u samoj Belorusiji, ideja o Savezu država u Belorusiji je takođe tajno veoma popularna, sama priča o rusko-srpskom eventualnom savezu može učiniti veoma korisnu stvar, jer će Lukašenko prestati da bude „voljena žena“, pa može početi da se oseća veoma neprijatno, kada se Savezna država bude pravila ne između dva najpovezanija i najbliža i geografski i po krvi naroda, već između takođe bliskih po duhu, ali dalekih geografski, Rusije i Srbije.

Ovo će ga takođe podstaći da se odmakne od uskog pragmatizma ka širem, pravilnijem, sa stanovišta istorijske logike i doslednosti.
Dobro, pretpostavimo da su sve strane saglasne da je Savezna država potrebna. Onda se postavlja pitanje: kakvi su prvi koraci koji u tom pravcu moraju biti napravljeni? I generalno – kakvu će funkciju imati takva Savezna država?

Mislim da se u Srbiji – pre nego što to postane moguće – moraju desiti značajne političke promene. Na vlast treba da dođe, nazovimo ga tako, patriotski front.
I kakva je vaša prognoza: kada će do toga doći?

Jednostavno nije bilo preduslova. Srbija kao i sva post-sovjetska teritorija, nalazi se u produženoj fazi raspada, veštačkog raspada. Sa Srbima su stvari još gore nego što je bilo sa svima nama. Ako je Sovjetski Savez jednostavno podeljen na odvojene sovjetske republike, onda su Srbi nastavili da se dele i dele. Odlomili su im Kosovo, pokidali njihove veze sa Crnogorcima. Njima je bilo mnogo teže.

Moć i autoritet Rusije treba da taj raspad zaustave. Srbi treba da osete da nisu sami. Čim osete da nisu sami, oni će biti potpuno u stanju da promene situaciju u svoju korist. Oni se moraju jednostavno osloboditi prozapadnih liberala na vlasti, koji ruše i uništavaju svoju zemlju, i promeniti spoljnopolitički i ekonomski kurs. I u takvom slučaju Rusiji će biti odrešene ruke da deluje političkim metodama.

Možemo apsolutno zaključiti sporazum za početak o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći.
Možemo razmestiti na teritoriji Srbije, na zahtev rukovodstva Srbije i srpskog naroda, možda na referendumu, vojnu bazu koja bi garantovala suverenitet i nepovredivost srpske državnosti od strane bilo koga.

Sledeći korak bio bi – stvaranje zajedničkog ekonomskog prostora između naših zemalja, ulazak Srbije u Carinsku uniju, usklađivanje naših zakonskih osnova. To bi bio proces sličan onom koji postojao u slučaju Belorusije.

Dobro. A onda odjednom patriotsku koaliciju na novim izborima smeni nepatriotska koalicija, koja je orijentisana ka Zapadu?
U Srbiji je to nemoguće, samo treba shvatiti njihov mentalitet. U Srbiji ne može doći na vlast antiruska vlada. Jednostavno ranije je Srbija bila neinteresantna Rusiji i Rusija nije bila za nikakav kontakt, jednostavno smo zaboravili na Srbe, nije bilo do njih.

Zato se tamo i desilo to što se desilo, zato su tamo i došli na vlast oni ljude koji sada sopstvenu zemlju uništavaju. Ali, čim Rusiji ponovo obrati pažnju na Srbiju, za prozapadne liberale neće biti mesta, a novi se ne mogu pojaviti.
Srbi čak nemaju ni izlaz na more. Kako ćemo im dostaviti pomoć i naše S-400?

Ovde se u pitanje uključuje Crna Gora, u kojoj su SAD jednostavno kupili deo političke i poslovne elite. Crnogorci su proruski i prosrpski narod. Tačnije, to je deo srpskog naroda. Čim objavimo svoje interese u tom regionu, čak ne ni svoje interese već da nećemo ostavljati naše na cedilu, a Srbi i Crnogorci za nas jesu naši, tamo će stvari početi da se kardinalno menjaju.

Ne može gomila nitkova naterati veliki narod da radi ne samo na svoju štetu, već da se bavi konstantnim samouništenjem.