EVO ŠTA SE KRIJE IZA RATA U UKRAJINI I OSTALIH KOJI SLEDE: Vatikan, Ukrajinska pravoslavna crkva i Grkokatolička crkva- „Naša Crkva je Crkva globalnih razmera, naša budućnost se kuje tamo gde je sada rat, polako zauzimamo i Istok“

Piše: A. N. SAMOJLOV, konsultant direktora RISI, magistar geografskih nauka

Današnja ekspanzija katoličanstva na pravoslavlje zasniva se na svim pravilima vojne strategije.

Izabran je „pogodan“ momenat i mesto (1) – to je Novorosija (Donbas), gde zvanični Kijev nastavlja borbena dejstva, čije je stanovništvo kijevska hunta osudila na materijalna lišavanja, duševne muke i stradanja.

Za strateški cilj (2) proglašen je „prodor na Istok“. Za glavnu borbenu silu (3) koja bi trebalo da rešava taktičke zadatke tradicionalno je izabrana rusfobska Ukrajinska grkokatolička crkva.

Oko Ukrajinske grkokatoličke crkve okupljaju se raznorazni međukonfesionalni saborci i formiraju se borbeni crkveni savezi (4), na primer sa nekanonskom Ukrajinskom autokeflanom pravoslavnom crkvom. Dalje se stvara i razvija sistem međunarodnog finansiranja (5) i materijalnog snabdevanja „vojnih“ operacija, sa oslanjanjem ne samo na mogućnosti Vatikana, već i resurse mnogih svetovnih organizacija.

Po pravilima svake ekspanzionističke strategije, obavezno se stvara mreža centara za realizaciju (6) strategije na licu mesta, što se već punom parom ostvaruje u Donbasu.

Takođe, na strateškom planu određeni su objekti na koje će se uticati (7), tj. one karike koje su najviše povodljive, slabe i osetljive na uticaj – to je stanovništvo koje podnosi stradanja i omladina – „žrtve rata u istočnim delovima Ukrajine“.

Razume se, najvažnija tačka takve globalne strategije jesu zvanična međunarodna podrška i informativna podrška (8), što su Vatikan i SAD preuzeli na sebe. Završni i obavezni princip strategije – kontrolu realizacije i upravljanje – poglavar Rimokatoličke crkve je, po svemu sudeći, preuzeo na sebe lično, a po broju „posmatrača“ koje Rim šalje u Ukrajinu može se zamisliti kakav značaj Vatikan pridaje novom Drang nach Osten.

Poglavar Ukrajinske grkokatoličke crkve S. Ševčuk je 19. juna 2016. godine u prisustvu državnog sekretara Vatikana, kardinala P. Parolina, odgovarajući na svoje pitanje „Kuda će nas dalje povesti Sveti Duh?“, otkrio: „To nam ukazuje sam papa rimski“ i faktički potvrdio pretenzije Ukrajinske grkokatoličke crkve na globalni status i formulisao strateški cilj Ukrajinske grkokatoličke crkve, izjavivši u propovedi:

„Naša Crkva je Crkva globalnih razmera… Budućnost Ukrajinske grkokatoličke crkve i Ukrajine se kuje tamo gde je sada rat… Ne bojte se agresora… Krećemo se na istok Ukrajine…” (s ukrajinskog preveo autor).

Svjatoslav Ševčuk

Za glavne izvršioce Vatikana u Ukrajini određeni su nevladina organizacija „Karitas Ukrajina“ i Ukrajinska grkokatolička crkva. Upravo je Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi namenjena uloga glavne borbene strukture. U govoru u Lavovu pred studentima Ukrajinskog katoličkog univerziteta i Lavovske bogoslovije 18. juna 2016. godine, P. Parolin je definisao ulogu Ukrajinske grkokatoličke crkve i pozvao slušaoce na jevanđelizaciju istoka Ukrajine:

„Ako ste se tradicionalno razvijali na zapadu Ukrajine, a danas ste potrebni istoku Ukrajine – ne treba da se kolebate da služite. To će biti ispit vaše crkvene zrelosti: sposobnost da postanete „svima sve, da kakogod neke spasete“ (1. Kor. 9, 22). Takav duh mobilnosti u služenju će pokazati da vaša Crkva nije provincijalna pojava, radi čijeg razumevanja je potrebno pripadati nekom posebnom klanu, već potpuna manifestacija univerzalnosti, što je konstitutivni element Crkve. Svaka Crkva koja je usredsređena na sebe, koja ne propoveda, jeste samo nostalgija za idealnom nepostojećom prošlošću“. (izdvojio autor, s ukrajinskog preveo autor)

Fondu „Caritas Internationalis“ i njenoj filijali „Karitas Ukrajina“ u okviru akcije „Papa za Ukrajinu“ namenjuje se uloga distributera finansijskih tokova i materijalnih resursa, što suštinski znači stvaranje glavnog štaba ekspanzije. Tako su radi neposrednog organizovanja pružanja pomoći „njegove svetosti“ žrtvama rata u istočnim delovima u Ukrajinu stigli Đanpjetro Dal Tozo, sekretar papskog saveta „Cor Unum“, i njegov asistent Đovani Bjankini, njima su se pridružili Suzana Tkalec, direktor humanitarnog odseka „Caritas Internationalis“, i Predrag Ranić, tehnički asistent „Caritas Internationalis“, koji će stalno boraviti u Ukrajini tokom čitavog trajanja papske humanitarne akcije.

Danas organizacija „Karitas Ukrajina“ broji 20 predstavništava i 10 dečijih socijalnih centara u 12 oblasti Ukrajine. Do 2014. godine predstavništva su uglavnom bila na zapadu Ukrajine, u leto 2013. godine otvoreno je predstavništvo „Karitas Odesa“, od 2014. godine počela su da se otvaraju predstavništva u Melitopolju, Dnjeprodzeržinsku, Dnjepropetrovsku, Kramatorsku, Mariupolju, Krivom Rogu, kao i u Harkovu i Zaporožju. Treba istaći da je aktivan rad predstavništava u Harkovu i Zaporožju počeo tek u jesen 2015. godine.

Uz sadejstvo „Karitas Ukrajina“ u jesen 2015. godine u regionima su pokrenuti pilot projekti orijentisani na izbeglica iz Donbasa i sa Krima.

Postizanje globalnog cilja zahteva stvaranje jedinstvenog ofanzivnog fronta. U tom kontekstu Ukrajinska grkokatolička crkva udružuje snage s Ukrajinskom autokefalnom pravoslavnom crkvom i nimalo ne skriva svoje namere o realizaciji zajedničke prozelitske delatnosti na teritorijama istoka Ukrajine zahvaćenih građanski sukobom.

„Prodoru Ukrajinske grkokatoličke crkve na Istok“ pridružuje se ne samo Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva, već i različite organizacije iz dijaspore, u prvom redu uticajni Svetski kongres Ukrajinaca.

Bez učešća Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevske patrijaršije front bi bio nepotpun, zato su predstavnici Kijevske patrijaršije zvanično potvrdili svoje učešće u prozelitskom savezu sa Ukrajinskom grkokatoličkom crkvom.

Finansiranje tradicionalno nije javno, ali se i ne skriva u potpunosti. Misiji „prodora na Istok“ pridružila se globalna organizacija Caritas Internationalis, koja se sastoji od 154 nacionalne katoličke dobrotvorne organizacije i deluje u 198 zemalja i regiona sveta. Razume se, papa Francisko je prvi dao primer i već poslao finansijsku pomoć iz njegovog ličnog fonda, u iznosu pet miliona evra, kojoj će biti pridodati dobrotvorni prilozi prikupljeni za Ukrajinu u svim katoličkim zajednicama Evrope, kao i prilozi koje je prikupila ukrajinska dijaspora koja pripada Ukrajinskoj grkokatoličkoj crkvi i koji su predati fondu.

Takođe neposredno, između ostalog i finansijama, u „prodoru“ učestvuje još jedna globalna organizacija – Svetski kongres Ukrajinaca Ukrainian World Congress – najveća nevladina organizacija ukrajinske dijaspore, koja e već izdvojila sredstva za izgradnju hramova na teritoriji Novorosije.

Početkom aprila 2016. godine Papa se obratio svim katolicima i pozvao ih da pruže pomoć stanovništvu jugoistoka Ukrajine, a 24. aprila u svim katoličkim hramovima sveta održana je akcija prikupljanja novčanih sredstava za Ukrajince. Prikupljni iznos nije objavljen.

Tokom prezentacije projekta „Papa za Ukrajinu“ kardinal Parolin je takođe predstavio i blagosiljao vikara Zaporoško-harkovske eparhije Rimokatoličke crkve, rođenog u Poljskoj, episkopa Jana Sobila, koji je bio imenovan za predsednika tehničkog komiteta za distribuciju prikupljenih sredstava. Takođe je objavljeno da će se štab humanitarne misije Vatikana nalaziti u Zaporožju.

I, kao potvrda ekspanzionističke politike poglavara Ukrajinske grkokatoličke crkve, takvi planovi se već sprovode u život: „… Svetski kongres Ukrajinaca izdvojio je sredstva za izgradnju 10 grkokatoličkih hramova na istoku Ukrajine, na teritoriji Donecko-harkovskog egzarhata“ – saopštio je dekan Kramatorskog dekanata Donjecko-harkovskog egzarhata Ukrajinske grkokatoličke crkve V. Ivanjuk. Na primer, budžet za izgradnju hrama Ukrajinske grkokatoličke crkve u Dobropolju će iznositi 100 hiljada dolara.

Strategija istočne ekspanzije Ukrajinske grkokatoličke crkve predviđa stvaranje mreže centara za realizaciju planova na licu mesta. Tako je, na primer, od 7. do 8. juna 2016. godine Sinod episkopa Kievsko-galicijske arhidijeceze Ukrajinske grkokatoličke crkve doneo je odluku pastoralno-socijalne misije na liniji razgraničenja u Donjeckoj, Luganskoj i Harkovskoj oblasti. Sinod Ukrajinske grkokatoličke crkve je odlučio da svaka eparhija Kijevsko-Galicijske arhidijeceze treba da organizuje rad jedne misije.

I tako se na kanonskoj teritoriji Ruske pravoslavne crkve na istoku Ukrajine već pojavljuju isturena utvrđenja katoličanstva – novi hramovi zajednice Ukrajinske grkokatoličke crkve.

U gradu Slavjansk grkokatolici su već podneli zahteve za dodelu parcela za izgradnju hramova. Tako je 16. septembra 2015. godine gradska skupština Slavjanska odobrila je izradu plana detaljne regulacije u centru grada za izgradnju grkokatoličkog hrama.

Prema zvaničnim podacima fonda, od maja 2014. godine do aprila 2016. godine „Karitas Ukrajina“ pružila je pomoć više od 260.000 izbeglica: 92,8 hiljada ljudi dobilo je finansijsku pomoć; 70 hiljada je dobilo finansijsku pomoć iz Nemačke, Poljske i Litvanije; 65,2 hiljade – namirnice, higijenska sredstva, odeću i obuću; 17,8 hiljada -vodu za piće; 15 hiljada je dobilo psihološku, pravnu i informativnu pomoć i konsultacije; 4,6 hiljada dece-izbeglica smešteno je u dečijim socijalnim centrima „Prijateljski prostor za decu“, u 455 stanova postavljeni su prozori, popravljeno je pet socijalnih ustanova.

Kako vidimo iz priloženog, Rimokatolička crkva ostaje privržena svojoj vekovnoj tradiciji – prozelitizmu. Razmerama delovanja Rimokatoličke crkve na kanonskoj teritoriji RPC Vatikan pokazuje svoju slabost, i svoju tradicionalnu „agresivnost i lukavost“”.

U zajedničkom saopštenju pape rimskog Franciska i Njegove svetlosti patrijarha Kirila, takozvanoj „Havanskoj deklaraciji“, navodi se da je:

„… Nedopustivo koristiti nepodobna sredstva za prinuđivanje vernika na prelazak iz jedne Crkve u drugu, zanemarujući njihovu versku slobodu i sopstvenu tradiciju. (tačka 24.)

… Danas je očigledno da metod „unijaćenja“ iz prethodnih vekova, koji podrazumeva postizanje jedinstva jedne zajednice sa drugom putem njenog izdvajanja od svoje Crkve, nije put ka uspostavljanju jedinstva. Crkvene zajednice koje su se pojavile usled istorijskih okolnosti imaju pravo da postoje i čine sve što je potrebno za zadovoljavanje duhovnih potreba svojih vernika, težeći miru sa susedima. (tačka 25.)“

RPC je tokom svoje hiljadugodišnje istorije stekla mudrost i iskustvo odbijanja napada na Veru i Rusku zemlju…

(Najbitniji delovi šireg teksta, Fakti)