Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Autori: Sarkis CATURJAN, Leonid NERSISJAN
Sporazum o iranskom nuklearnom programu još uvek nije uspeo da izmeni odnos snaga na Bliskom istoku, a u muslimanskom svetu su počeli nepovratni procesi.
Izrael se priprema na najgore, ponovo razmatra opciju preventivnog napada na Islamsku republiku. Premijer Benjamin Netanjahu obećava da će državu štititi svim raspoloživim sredstvima. On ne namerava da se pridržava uslova iz Bečkog sporazuma „jer Iran i dalje pokušava da uništi jevrejsku državu“, citira ovog političara Daily Signal koji izlazi pod pokroviteljstvom američkih neokonzervativaca iz Heritage Foundation.
Ako za trenutak odlažimo na stranu retoriku, videćemo da situacija ide u korist Tel Aviva koji je obećao da će 2017. izgraditi gasovod iz oblasti „Leviatan“ ka zapadnoj Turskoj. Teheran je krenuo u ofanzivu. Njegov ministar inostranih poslova, Džavad Zarif, pozvao je Izraelce da slede primer Irana i odustanu od svog nuklearnog arsenala.
„Iran je po pitanju očuvanja režima neširenja nuklearnog oružja na Bliskom Istoku uvek postupao dosledno. Uprkos podršci ovoj inicijativi od strane nekih naših prijatelja iz arapskih zemlja, Izrael nastavlja da razvija nuklearnu tehnologiju“, – napisao je Zarif u članku za britanski Guardian.
Potpredsednik Heritage Foundation za programe bezbednosti i spoljne politike, Džejms Karafano, podržava Netanjahua, opravdavajući logiku preventivnog udara parolama sa iranskih ulica na kojima se skandira – „Smrt Izraelu“, „Svet bez Amerike!“. Kao primer, Karafano pravi sumnjive istorijske analogije, poredeći iransko rukovodstvo sa Hitlerom „koji je obelodanio svoje planove za svetsku dominaciju još 1925. godine“.
„Izrael se ne može suprotstvniti Iranu u uslovima regionalne izolacije. Hamas ugrožava bezbednost jevrejske države iz Gaze, i šiitski Hezbolah – iz Libana. Što se tiče haosa na Sinajskom poluostrvu, on je u stanju da destabilizuje Egipat i Jordan, čemu doprinose militanati Islamske države, – rekao je Karafano na stranicama Daily Signal-a.
SAD pokušavaju da ohlade strasti u arapskim zemljama koje se pripremaju za sukob sa Teheranom. U tu svrhu, državni sekretar Džon Keri je krenuo na bliskoistočnu turneju, koja će se završiti 8. avgusta posetom monarhijama u Persijskom zalivu.
Keri je stigao u Egipat 1. avgusta, gde je razmatrao mogućnost „strateškog dijaloga“ sa svojim kolegom Samehom Šukrijem. Poseta ima veze i sa suspenzijom (u martu prošle godine) godišnje vojne pomoći Kairu od 1,3 milijarde dolara. Zvanični izveštaj Stejt departmenta se ograničava na uopštene fraze: „Strane su razgovarale o političkoj situaciji u regionu, kao i o stanju ljudskih prava, što je važan deo redovnog dijaloga između Vašingtona i Kaira“.
Amerikanci ne mogu da se drže po strani, naročito posle 30-og jula kada je Saudijski prestolonaslednik Muhamed bin Salman posetio Kairo, gde je potpisao sa egipatskim predsednikom Abdel Fatahom al-Sisijem pakt o jačanju vojne i ekonomske saradnje između dve zemlje.
Nemački Algemeiner je već naznačio antiiransku orijentaciju ovog dokumenta, a egipatske vladine novine Al-Ahram objavile su njegove detalje: „Zemlje stavljaju akcenat na razvoj vojne saradnje, uključujući stvaranje zajedničkih oružanih snaga. „Kairska deklaracija“ predviđa takođe investicije u elektroenergetiku i transport“.
Nije isključeno da je Bela kuća odlučila da pridobije podršku arapske republike u trenutku kada je Turska stupila na put vojne konfrontacije sa Kurdima i Islamskom državom. Ironično, Amerika u muslimanskom svetu nema saveznika koji ne bi ratovao na teritoriji susedne države.
Borbene akcije preduzete od strane Turske protiv iračkih i sirijskih Kurda, ugrožavaju poziciju Teherana na evropskom pravcu. Dokaz za to je sabotaža gasovoda „Iran-Turska“ u istočnoj provinciji Agri 27. jula; diverzija se dogodila unutar turske teritorije, 15 kilometara od granice sa Islamskom republikom, preneo je Rojters pozivajući se na ministra energetike Tanera Jildiza.
U pitanju su velike isporuke „plavog goriva“ – 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Za Ankaru je prirodni gas od strateškog značaja: uz pomoć ove sirovine privreda zadovoljava oko 50% potreba za električnom energijom. Iran je za Tursku – snabdevač broj dva posle Rusije. Ukupan iznos isporuke u zemlji je 40 milijardi kubnih metara godišnje.
Sumnja je odmah pala na Radničku partiju Kurdistana, koja je još 1990. više puta rušila cevovod. Za projekat Transanadolskog gasovoda (TANAP) takođe su nastupila teška vremena.
London i Baku su postali taoci vojnih sukoba između Ankare i Kurda. Velika Britanija i Azerbejdžan ne mogu više ostati iznad sukoba, a preventivna diplomatija je stvar prošlosti: bombardovanje severnog Iraka i severne Sirije – predstavlja casus belli za lokalne i turske Kurde. Iran je nervozan.
Načelnik Generalštaba Irana, general-major Hasan Firuzabadi upozorava Ankaru, kritikuje napade na Kurde, koji su, prema njegovim rečima, prethodno sprečili napredovanje Islamske države ka turskoj granici.
„Vlade Turske, Saudijske Arabije i Katara ne treba da računaju na savez sa Islamskom državom. Teroristi žele da dominiraju celim islamskim svetom. Dakle, Ankara, Rijad i Doha nisu izuzetak“,- citirao je genarala libanski satelitski televizijski kanal Al-Manar, blizak šiitskom Hezbolahu.
Sa taktičke tačke gledišta, kurdski problem za Teheran ima čak i veći značaj nego za Ankaru. Tim pre jer je za vreme Drugog svetskog rata na teritoriji danšnjeg Irana funkcionisala kurdska državnost – Republika Mahabad, srušena u decembru 1946. godine, posle povlačenja Sovjetske Armije.
U Iranu živi više od 10 miliona Kurda, koji su kompaktno naseljeni na granici sa Irakom i Turskom, što u negativnom scenariju razvoja događaja može blokirati infrastrukturu za transport gasa, koja povezuje ekonomije dve zemlje. Teško da će Kurdi zaboraviti Iran: u svojoj biografiji na engleskom i francuskom jeziku predsednik Iračkog Kurdistana Masud Barzani, kao mesto rođenja navodi ne Iran, već Republiku Mahabad. Istorija se često povinuje simbolima.
Vratimo se sada pitanjima odbrane.
Nuklearni sporazum sa Iranom, između ostalog, otvara nove mogućnosti za svetske proizvođače aviona. Kao rezultat sankcija i dugogodišnje američke zabrane isporuke aviona i njihovih rezervnih delova, iranska flota je veoma zastarela – većina aviona je stara preko 25 godina. Aviohavarije i aviokatastrofe zbog toga u poslednjih nekoliko godina nisu bile retkost. Sada, Teheran namerava da radikalno obnovi svoju flotu kupovinom 400 aviona u narednih desetak godina, za šta će izdvojiti, prema nekim procenama, 20 milijardi dolara.
U vezi sa otvaranjem ovog novog velikog tržišta, postavlja se pitanje: šta mogu očekivati ruski avioproizvođači? Treba reći, da su se glasine i izjave o prodaji Iranu određenog broja kratkomagistralnih aviona Sukhoi Superjet-100 (SSJ-100) pojavile maltene odmah. Na primer, ruski ministar saobraćaja Maksim Sokolov 15. jula je rekao da dve strane vode pregovare o prodaji SSJ-100. Međutim sa iranske strane stižu kontradiktorne izjave: sekretar asocijacije nacionalnih aviokompanija Magsud Asadi je izjavio da Iran neće kupovati ruske avione, zbog nekoliko padova aviona „Tupoljev“.
Međutim, bukvalno sutradan šef iranske civilne avijacije Muhamad Hada Karmi je izrazio nadu da će Iran ojačati vazdušnu flotu i aparatima ruske proizvodnje. Istovremeno se vode pregovari sa dva najveća igrača u proizvodnji civilnih aviona na svetu – Boeing-om i Airbus-om.
Borba za iransko tržište je već počela. Koriste se sva sredstva: dezinformacije, takmičenje u visini provizija i druge zakulisne „radnje“.
Šta Rusija može ponuditi Iranu? Nažalost, vrlo malo, tačnije samo jedan model – upravoSukhoi Superjet-100, jedini od nule razvijeni civilni avion u savremenoj Rusiji. Učešće uvoznih komponenti u avionu je oko 50%. Karakteristike aviona su prilično dobre, ali reputaciju je donekle uništila aviokatastrofa, koje se dogodila tokom demonstracionog leta iznad Indonezije.
Avion je udario u planinu zbog grešake posade i netačnog navođenja radara sa aerodroma. Ipak, 2014. godine isporučene su 34 takve mašine, što je za domaću postsovjetsku civilnu avioindustriju ogromna cifra. Već je naručeno još oko 130 aviona tog tipa. Da bi bio isplativ, „Suhoj“ mora da proizvodi 60 aviona godišnje. Stoga su je ugovor sa Iranom „pod moranje“ – jer bi to praktično udvostručilo proizvodnju.
Perspektivni projekat srednjemagisralnog MS-21 suviše je daleko od realizacije, da bi se ozbiljno razgovaralo o inostranim ugovorima za ovaj avion (rok početka serijske proizvodnje je 2020. godina). I to je otprilike sve – osim jednog srednjemagistralnog Tu-204, koji se proizvodi 1-2 godišnje u zastarelim objektima.
Uprkos problemima tehničke prirode, Rusija može da pokrene stvari, a civilna avijacija da otvori put za buduće isporuke vojne opreme. Došlo je vreme naoružavanja.
Iran rizikuje otvaranje nove linije fronta (unutar zemlje), koji tiho stvara Turska, nanoseći udare po iračkim i sirijskim Kurdima. Ovome treba dodati i iznuđeni savez između Izraela i Arapa – Saudijske Arabije i Egipta. Tabla je postavljena, figure raspoređene. Završna faza „arapskog proleća“ kuca na vrata.
(Preveo: Srđan Đorđević, Fakti)
